Мирослав Антић: Псовке нежности

Сад схватам: нисмо дошли задовољни ко траве што расту да се згазе кроз цвркутаве зоре. Ми смо звезде што лудо у мрак се стрмоглаве и због једног бљеска не жале да изгоре. Имамо руке добре као пијане ласте да се грлимо плаво и гасимо у лету. И присутни смо због неба што мора да израсте у саксијама ока понекоме у свету. Прејели смо се давно и зубатог и нежног. Сад свако пружа шапе и нова чуда тражи. А све је смешно, и тужно, и све је неизбежно, и ове истине добре и