Абдулах Сидран: Да су мени Кари Шабанови

Све рјеђе отварам картонске кутије с фотографијама и фасцикле с маминим и татиним писмима. Немам више снаге за јака осјећања. Склањам се под кров туге, у њедра меланхолије. Она грије, не изгони из плућа крикове. Него влажи очи и малчице помути вид. Али грије. Меланхолија. У сјећање призива само оно што душа може поднијети. Какву младалачку згоду, какав, давно побјегао, дјевојачки смијешак. Понеки заборављени стих, какав старински катрен. Сјећање ме лаком