Светско првенство у фудбалу: Како је Зинедин Зидан ујединио Француску и одвео је на пут славе

Знамо га као Зинедина Зидана, Зизуа, човека који је коначно остварио сан Плавих да освоје Првенство света у фудбалу 1998. и да успехом свог фудбалског тима уједини еуфоричну нацију.

BBC News 16.12.2022 | Алекс Бајсаут - ББЦ Спорт

Прво је био Јаз, 10-годишњи дечак одрастао међу високим бетонским облакодерима северног Марсеја, који је гледао како Француска тоне и сагорева на Светском фудбалском првенству 1982. и чије су скромне жеље биле да има кожну фудбалску лопту и бицикл, а не Златну лопту и бесмртност.

Знамо га као Зинедина Зидана, Зизуа, човека који је коначно остварио сан Триколора да освоје Првенство света у фудбалу 1998. и да успехом свог фудбалског тима уједини еуфоричну нацију.

Али ствари нису одувек биле такве за Зидана.

Друга генерација досељеника из Алжира, он је прва фудбалска искуства стицао у проблематичном марсељском насељу Ла Кастељан, где је незапосленост била велика, а могућности мале.

У први клуб је дошао исте оне године када је национални тим доживео онај тежак пораз од Немачке у Севиљи после извођења пенала у полуфиналу.

Ствари нису одувек биле такве ни за Француску.

Земља оптерећена расним напетостима је била подељена по питању имиграције и изјава политичара крајње деснице попут Жана-Марија ле Пена који је потпиривао поделу аргументима попут оног да тим састављен од играча из Нове Каледоније, Шпаније, Сенегала, Гане, Јерменије, Португала, Аргентине и са Кариба, не представља нацију.

Али када се више од милион одушевљених навијача окупило на Јелисејским пољима да поздраве тек крунисане хероје Светског првенства 1998, лице сина северноафричког магационера је било пројектовано на Тријумфалној капији.

„Хвала ти Зизу&qуот;, писало је на слици.

„Зидана за председника&qуот;.

Клинац по имену Јаз, исти онај који је умеће избрусио на прашњавим улицама једног насеља у Марсеју, дао је два гола у победи од 3:0 над Бразилом у финалу на Стадиону Француска, пројектујући себе као миљеника нације и ултимативног идола.

„Чак и ако само сањате, размишљате и желите то - сами себи морате да кажете да је то немогуће&qуот;, рекао је Зидан.

„И зато сам и рекао након свега да ништа више у мом животу надаље неће бити немогуће&qуот;.

Пошто је пропустила шансу да се квалификује на два претходна првенства, Француска је била изложена огромном притиску током припрема за Светско првенство 1998.

Еме Жаке је национални тим преузео у јануару 1994, после неуспеха у квалификацијама за првенство у САД.

Зидану је пружио прилику да дебитује августа те године.

Чудесни 22-годишњак из Бордоа је са клупе ушао у игру и постигао два гола у ремију (2:2) против Чешке републике и то је био меч на којем је Жаке приметио две ствари - његову визију и мотивацију.

„Зидан је одударао, био је изузетан&qуот;, рекао је Жаке.

„Али још није био утицајан, још није формирао своју личну ауру&qуот;.

„Играо је фудбал из чисте забаве, а поседовао је изузетне вештине. Иако није био неки тимски играч, доласком у француску репрезентацију придружио се осталим талентованим играчима који су га уздигли на национални ниво&qуот;.

Зидан је био Жакеов плејмејкер већ на Европском првенству 1996. и тако преузео улогу Ерика Кантоне који је био под забраном пошто је у дресу Манчестер Јунајтеда карате ударцем ударио једног навијача и зарадио деветомесечну суспензију.

Француска је на првенству у Енглеској дошла до полуфинала.

Али због посртања у периоду између два турнира, медији су почели да окрећу леђа селектору националног тима, а пошто је Светско првенство било предвиђено да се игра на домаћем терену, спортска новина Л'Екип, која је предводила медијску хајку, позвала га је да поднесе оставку.

Медији су Жакеа означили као „неприпремљеног&qуот; и „застарелог&qуот;, а немилосрдна природа негативне кампање је уплашила и неке играче.

Али Жаке се није освртао на то, а тренинг камп у Алпима му је помогао у стварању филозофије колектива и солидарности, тимског духа и великодушности, док је главна улога у свему томе била поверена једном човеку - Зидану.

„Знао сам Зидана још од дечачких дана, заједно смо се играли. Брзо сам схватио да сам, када сам на терену, представљао велику подршку њему у улози кључног играча и оног који контролише игру&qуот;, рекао је некадашњи дефанзивац Француске Лилијан Тирам за ББЦ Спорт.

„Брзо смо схватили да је Зидан играч који прави разлику на терену. Сви смо ми имали властите улоге, али он је био тај који нас је уздигао на следећи ниво.

„Уколико смо заиста желели да освојимо шампионат, онда је на нама било да урадимо све да би Зидан могао да засија на прави начин&qуот;.

Зизу је почео да губи косу, био је од оних што касније почињу да показују таленат који је био учаурен све док као тинејџер није потписао уговор са Каном.

До почетка Светског првенства 1998, он је већ стигао у Јувентус преко Бордоа и себе устоличио као једног од најузбудљивијих играча средине терена.

Његова техника је била узвишена, а на првенство је стигао као двоструки освајач италијанског Скудета и финалиста Лиге шампиона.

„Оно што је он био у стању да изведе ногама, многи нису у стању ни рукама да ураде&qуот;, рекао је Тјери Анри у ББЦ-јевом документарном филму Француска: Црно, бело и плаво.

„Био је магичан. Понекада је изгледао као да плеше док води лопту&qуот;.

Прикладно, Француска је турнир отворила у петак увече у Марсељу на стадиону Велодром, на којем су се Зиданови идоли из детињства Жан Пјер Папен и Енцо Франческоли у прошлости шепурили.

По овом другом ће Зидан касније и свом најстаријем сину дати име) и то у граду његовог детињства у којем је сањарио да ће једног дана играти на првенству света у фудбалу.

Зидан, у плавом дресу са бројем 10 који је висио преко белог шорца, извео је корнер директно на главу пријатеља и некадашњег саиграча из Бордоа Кристофа Дугарија за 1:0 против Јужне Африке (њих двојица су кренули свако својим путем када је пропао трансфер обојице у Блекбурн Роверс).

Домаћини су овај меч добили 3:0.

То је донело мало мира у редове француског тима који се у свлачионицу вратио јачи и полетнији, певајући и плешући.

Шест дана касније дошао је меч против Саудијске Арабије на Стадиону Француска у Паризу, а Зидан је поново био на врхунцу креативности.

Гости су већ играли са 10 играча, он је спретно упутио једну лопту у дубину до још једног бившег саиграча из Бордоа, Бишентеа Лизаразуа, а леви бек је као на тацни упослио Анрија за први гол Француске пре полувремена.

Жаке је пред почетак меча апеловао на своје играче да „остану мирни и да припазе да не зараде неко искључење&qуот;.

Све је изгледало да се креће у добром правцу, нарочито када је Давид Трезеге постигао још један погодак, али на 19 минута пред крај меча, Зиданов крхки темперамент је био уздрман када је згазио саудијског халфа Фуада Амина током једног поприлично безазленог старта.

Затечена, комплетна нација је остала без даха када му је мексички судија Артуро Бризио Картер показао црвени картон.

Убрзо се проломила и салва звиждука и негодовања домаћих навијача.

Судије су доследно пратиле упутства тадашњег председника ФИФА Сепа Блатера који је дао инструкцију да буду строги.

Био је то само један од укупно пет црвених картона подељених тог дана, међу њима и три дата играчима на утакмици између Данске и Јужне Африке, која је завршена нерешено.

Био је то у исто време и подсетник да се испод балетске грациозности и лепоте Зидана у Адидасовом тробојном дресу са лоптом у ногама, налази жесток момак из Марсеља у којем се крије бес спреман да сваког тренутка експлодира уколико га неко испровоцира.

Наизглед сталожен и прибран, Зидан је био осетљив у односу на породицу и порекло.

Једном приликом је у Кану чак и ударио противничког играча који му се ругао због порекла и одрастања у гету.

Ране играчке дане је проводио и учећи да се избори са сопственим темпераментом.

Црвени картон на утакмици против Саудијаца је било његово 14. искључење у каријери, с тим што оно последње остаје и најчувеније - тренутак када је у финалу Светског првенства 2006. главом ударио Марка Матерација током меча који је Француска изгубила од Италије.

Моменат када оборених рамена одлази са терена на Олимпијском стадиону у Берлину, заувек ће остати део његове заоставштине.

У Паризу је остао забезекнут и загледан у судију који му је и рукама показивао да напусти терен.

Француз је погнуо главу и кренуо према аут линији док му је стиснута доња усна прекривала горњу и прошао поред Жакеа који га није чак ни погледом удостојио.

Двадесетшестогодишњак је скинуо дрес, бацио га на под свлачионице и за тренутак застао, а затим скрушено сео и шакама прекрио лице, сам и изолован од буке произведене на стадиону у тренутку када су Анри и Лизаразу окончали голеаду са четири гола у мрежи противника.

„Када сам се вратио у свлачионицу, осећао сам се ужасно јер сам изневерио саиграче и зато што сам знао да ћу пропустити неке утакмице због искључења&qуот;, рекао је Зидан.

„Уопште се нисам осећао добро&qуот;.

Турам није кривио свог другара:

„Није било потребе да каже било шта, ни он ни други играчи, јер се овакве ствари дешавају и сви су само размишљали о томе како да се превазиђе ситуација и - како да се оствари следећа победа без Зидана&qуот;.

Ван кампа француске репрезентације, све је изгледало као шаргарепа за Ле Пена и његове присталице.

У кампу, Жаке је био забринут.

Француска је изгубила звезду за следеће две утакмице.

Прва је представљала расплет у групи у којој су домаћини већ осигурали пласман у елиминациону фазу и ту утакмицу против Данске Француска је добила 2:1.

Али следећа утакмица је играна у оквиру шеснаестине финала против Парагваја, а нервозни и раздражљиви Зидан је овај меч гледао са трибина.

На крају, његов тим је некако успео да се провуче, захваљујући Златном голу Лорана Блана у продужецима.

Али ако је Парагвај представљао проблем, постављало се питање како ће Француска да се супротстави Италији коју су предводиле такве величине као Паоло Малдини и Фабио Канаваро у одбрани и Кристијан Вијери и Зиданов саиграч из Јувентуса Алесандро дел Пјеро у нападу?

Зизу је поново био на терену.

Његове скривене финте су га спровеле кроз порозну италијанску одбрану два пута у уводним моментима меча када је покушао и са ударцима са дистанце, али је утакмица са мало шанси окончана нерешеним резултатом, без голова, после продужетака.

Од главе до пете обучен у бели дрес репрезентације Француске - баш као и оне кобне вечери осам година касније, против истог противника - коначно је савладао Ђанлуку Паљуку са беле тачке пошто је било јасно да ће утакмица бити одлучена извођењем пенала.

Зидан је Паљуку одлучним ударцем послао у једну, а лопту на другу страну.

Потом је дигао руке у ваздух и окренуо се ка навијачима.

Лизаразу је слабо извео пенал који је Паљука одбранио, али је затим одмах Фабијен Бартез одбранио ударац Деметрија Албертинија пре него што је Роберто Бађо послао одлучујућу лопту високо изнад пречке.

Пласманом у полуфинале Француска је изједначила резултат који су Мишел Платини, Алан Жирес и другари остварили 1982. у Шпанији и карневалска атмосфера је почела да се ствара у целој земљи.

На стотине навијача је поздрављало аутобус са играчима док је пролазио кроз села и градове, а играчи су почели да примећују како их разнолика француска популација унисоно и складно поздравља.

„Африканци, Алжирци, Арапи, Мароканци, сви на прозорима са француским заставама, мешали су се са Французима и сви су заједно певали, лица обојених у плаво, бело и црвено&qуот;, рекао је одбрамбени играч Марсел Десаји за ББЦ-јев документарни филм чија је екипа пратила Французе током турнира.

Забава је настављена и пошто је десни бек Турам постао ненадани херој у полуфиналној победи од 2:1 над Хрватском и када се Француска пласирала у своје прво финале у историји.

Председник Жак Ширак, обучен у француски репрезентативни дрес, ушао је после победе у свлачионицу , руковао се са Зиданом, пољубио Бартеза у главу, а цела земља уронила у фудбалско лудило.

Било је то финале које су сви прижељкивали - Француска против Бразила - а међу њима је био и бивши председник УЕФА Мишел Платини који је неколико година касније признао да су „извели и једну малу превару&qуот; не би ли избегли неке тимове да буду на њиховој страни жреба.

А играчи су, на путу ка стадиону, осетили пулс нације и њена очекивања од финала.

„Људи на улици су ме изненадили&qуот;, рекао је Зидан.

„Црни, бели, смеђи. Био сам у аутобусу, позади, осврнуо сам се, погледао иза себе и видео више од 500 мотора који нас прате. Било је невероватно, заиста невероватно&qуот;.

И док је Зидан био играч са плаката француске репрезентације, и Селесао је имао хероја и глобалну фудбалску звезду у лику Роналда који је већ био постигао четири гола на првенству.

Ипак, на дан утакмице, до француске свлачионице су стигле вести да се нападач Интера из Милана не осећа добро и да неће наступити на финалној утакмици.

„Ми смо били убеђени да се ради о некој бразилској смицалици која је требало да нас убеди да Роналдо неће бити у стању да игра&qуот;, објашњава Тирам.

„Сматрали смо да нема шансе да се то деси и да ће Роналдо сигурно играти, а они то причају само да би нас преварили&qуот;.

Касније је обелодањено да је Роналдо патио од грчева тог дана.

Пробудио се несвестан шта се заиста дешава и после неколицине тестова и много расправе, добио је зелено светло да заигра за екипу Марија Загала.

„У оваквим утакмицама мале ствари праве разлику - и ко зна, да је Роналдо био 100 одсто спреман и да се осећао добро, можда би и Бразил добио то финале&qуот;, додаје Тирам.

Двадесетједногодишњи Роналдо није био ни близу сопствених најбољих партија те вечери у северном Паризу, у предграђу Сан Дени, а није ни цео бразилски тим.

Зидан је био на висини задатка и најбољу партију је пружио онда када је то било и најпотребније.

Крајем те године он је био крунисан и као најбољи играч сезоне и освајач награде Златна лопта.

Култни француски плави дресови су промицали покрај бљештаво-жутих бразилских.

За све неутралне навијаче ово је била фудбалска нирвана.

За оне офарбане у боје француске заставе - ово је била екстаза.

Окретан и гибак, Зидан као да је клизио по терену Стадиона Француска, а његове Предатор копачке једва да су додиривале траву док је као на тацни слао лопте Стефану Гиваршу.

И онда, после 27 минута - бум!

Плејмејкер висок 185 центиметара се уздигао изнад Леонарда и тако пресрео корнер Емануела Петија са леве стране, те послао лопту иза леђа Клаудија Тафарела и изазвао делиријум на стадиону.

„Било је то нешто на чему смо радили и раније&qуот;, каже Турам.

„Жаке нас је учио да је Бразил јако слаб у одбрани корнера и да ћемо имати добре шансе да постигнемо гол, уколико центаршут буде ваљан&qуот;.

Зидан је скочио на рекламни пано са високо уздигнутим рукама, пре него што је слетео на другу страну, песницама ударајући у ваздух, као да је управо добио исцрпљујућу размену удараца на другој страни града, у Ролан Гаросу.

Током судијске надокнаде времена у првом полувремену, 19 минута касније, Зизу је сировом снагом и жељом оборио на земљу ратоборног Дунгу, капитена Бразила, а затим дохватио још једну лопту послату из корнера који је овог пута извео Јури Ђоркаеф са десне стране.

И поново је Француз главом захватио лопту и проследио је кроз ноге Роберта Карлоса до ближе стативе и у мрежу и тако дуплирао вођство домаћег тима.

Овог пута се одшетао љубећи грб репрезентативног дреса.

„Имати Зидана у тиму када игра овако добро, било је јако важно за нас&qуот;, рекао је капитен Дидије Дешан, данас француски селектор, у изјави за сајт ФИФА.

„Он је био веома убедљив играч. Велики играчи увек праве разлику на битним мечевима&qуот;.

Жаке је у свлачионици тражио од играча да остану мирни, а Зидан је легао на под, без мајце и са ногама дигнутим на клупу.

Ипак, два жута картона на почетку другог полувремена за Марсела Десаија, претили су да скрену Француску са зацртаног пута.

Сећања на 1982. су навирала све док Петијев гол у 93. минуту није означио почетак славља целе земље и загрљаје, плес и сузе играча.

Тирам се сећа забаве у свлачионици, али и њеног наставка у аутобусу који их је вратио у хотел, иако је сам морао раније да оде зато што је сину Маркосу морао да припреми јутарњу бочицу млека.

Зиданов лик је обасјавао Тријумфалну капију, а више од милион људи се окупило на Јелисејским пољима машући заставама, седећи на хаубама и крововима аутомобила у покрету, певајући песму И вилл сурвиве у колосалном изливу емоција.

Два дана касније, Зизу и екипа су били гости у башти резиденције француског председника на Дан Бастиље, где су и примили Национални орден за заслуге.

Тим је имао и свој надимак - „Црни, бели и Северноафриканци&qуот; - мада су их неки називали и „Тимом дугиних боја&qуот; због разноликости.

Такође, макар на тренутак, њихов успех је ујединио нацију која је била подељена по питању имиграције и дискриминације.

„Та победа, извојевана 1998, дала је људима још више храбрости да говоре о једнакости и неправди и да захтевају већу једнакост&qуот;, рекао је Тирам, који је и написао неколико књига и формирао сопствену фондацију за едукацију против расизма.

„Те 1998. је била и 150. годишњица забране ропства у француским колонијама, што је представљало и симболичан тренутак на начин који у том тренутку можда и није био тако перципиран&qуот;.

Популарност председника Ширака је била све већа, а премијер Лајонел Жоспен је изјавио да је то била „најбоља слика нашег јединства и разноликости&qуот;, иако су многи мислили да је то био само опортунизам и лицемерна реакција политичара на тријумф на Светском првенству.

Проблеми Француске нису преко ноћи нестали - Ле Пенов национални фронт је четири године касније освојио друго место на председничким изборима.

Данас Тирам каже да је важност победе Француске била и у томе што је легитимизовала питања у вези тога ко може да представља земљу и да се бави проблемима везаним за диверзитет нације.

„Уколико анализирате састав француског тима и његову разноликост, као и то да су сви ти играчи који су долазили из различитих средина могли да представљају Француску и да победе, онда стижете до изузетно снажне поруке коју можете да упутите целом друштву&qуот;, рекао је он.

„Могли сте и да видите друге области у друштвеном животу у којем су етничке мањине биле недовољно заступљене и да размислите како би оне могле да извуку корист од те разноликости&qуот;.

„Тиме је даље оснажена и чињеница да је преиспитивање доминантних модела француског идентитета и размишљање о томе на другачији начин могуће, и да успоставља веома важно наслеђе чији корени вуку порекло управо из 1998. године - да је инклузивнија Француска могућа и да такав принцип може да се прелије и на остале сегменте друштва&qуот;.

„Ово је јако важно јер увек има људи који би да затворе врата таквим дебатама и да точак времена врате у период који је овим променама претходио&qуот;.

Стидљив, скроман, смеран и поносан на породичне корене у алжирској регији Кабила, Зидан никада није изазивао контроверзе ван фудбалског терена.

Ретко је истицао и своје политичке погледе.

Његов брат Нордин је поводом тога једном приликом рекао како је „превише ајкула&qуот; које „желе да га искористе зарад политичких циљева&qуот;.

Зидан је био и друштвени феномен, а његова улога у тријумфу Француске на Светском првенству и ономе што је било значајно за државу по питању културног ослобођења и спортског тријумфа, изродило је и нови израз познат и као Зиданов ефекат.

Он се издигао изнад спорта, расе и религије, његово лице је почело да се појављује на муралима, а анкета за најбољег спортисту света свих времена сврстала га је на прво место - испред Мајкла Џордана.

„Код Зидана је приметно велико самопоуздање и сигурност на самом терену, потпуно поверење у сопствене могућности да има кључну улогу у тиму. Како се његова каријера развијала, тај осећај је постајао све јачи и јачи&qуот;, рекао је Тирам.

„Имао је снажну личност, лидерске квалитете, самопоуздање код доношења важних одлука и високу спортску интелигенцију - не би ни могао да буде врхунски играч без свих тих квалитета&qуот;.

Зидан је можда помогао Француској да се промени, али је у срцу остао дечак из једног марсељског насеља који је остао близак са својим старим пријатељима и оцем Смаилом који је Светско првенство пропустио јер се бринуо о свом унуку Луки.

„Мој тата ме је увек учио једној посебној ствари - да у животу будем пун поштовања према другима&qуот;, рекао је Зидан за Њујорк Тајмс након победе Француске.

„Била је то најзначајнија реч у његовом вокабулару. Рекао је: ,,Видећеш, уколико поштујеш друге и ако си добар и вредан - стићи ћеш до циља&qуот;. И био је у праву.

„Мислим да, када сте млади, у одређеном тренутку једноставно морате да ућутите. Будите исправни, овде сте да нешто научите и не дозволите никоме да гази преко вас, али мирно и стрпљиво&qуот;.

„Као дете, нисам много причао. Само сам желео да успем у животу&qуот;.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.16.2022)