Иван Токин: један сасвим обичан дан, мемоари једног телефона

Далеко сам. Устаје, клекне, пружи руку и дохвати ме али удари главом о ивицу кревета. Псује. Гледа ме како сам, добро сам, ништа ми није сломљено, радим, задовољан је. Баца ме на кревет, одлази. 07:14 Аларм. Снуз. 07:22 Снуз. 07:30 Снуз. 07:38 Снуз. Ово је један од оних дана. Петак је. Он излази четвртком, спавао је четири и по сата, рачунајући снузове. Мало. 07:46 Замало опет снуз, промашио ме је, пао сам на под, на тениску лоптицу, одбио сам се под кревет.