Америка и деца: Намерно раздвојени - идентични близанци који су открили своју тајну сестру или брата

Кети Секлер је имала 16 година када је ненадано открила нешто што јој је из корена променило живот - имала је сестру, идентичну близнакињу.

Био је 4. септембар 1977. године - врло јасно се, колебљивог гласа, сећа овог тренутка - када јој је пријатељица рекла да личи на девојку коју познаје, Лори Прици, и упитала је да ли је била усвојена.

Рођендан Кети Секлер је падао на исти дан као и Лорин, а две девојке су изгледале идентично.

Секлер је још од раног детињства знала да је била усвојена, уживала је у срећном одрастању током којег је била вољена, али је затим сазнала да је и Лори била усвојена посредством исте агенције као и она.

Девојке су се моментално повезале телефоном и откриле да су сумње њихове пријатељице биле истините - биле су близнакиње.

• Да ли имате изгубљеног близанца
• Идентични близанци као вечита филмска опсесија
• Близанци по професији

Секлер се сећа како се расплакала када се први пут сусрела са сестром.

„Видела сам Лори како прелази улицу…са великим осмехом на лицу&qуот;, каже она.

„Затим смо се загрлиле. Било је то невероватно искуство…више се нисам осећала тако усамљено. Као усвојено дете, увек сам се осећала другачије…помислила сам: 'Вау, па ја овде имам другарицу'&qуот;.

Обе су биле пушачице, имала су слична уметничка интересовања попут плеса и цртања и обе су волеле музику.

„Било је надреално&qуот;, каже Прици.

„Осећала сам се као да у огледалу пиљим у себе&qуот;.

Могле су да се сретну и раније - њихову међусобну сличност су већ помињали неки познаници који су познавали обе породице.

Прици је само одмахивала на то - зар није свако искусио нешто слично и повремено чуо да личи на неког другог.

У сваком случају, девојке су живеле на удаљености од неких 25 километара једна од друге, а имале су чак и заједничке пријатеље.

Оно што им није било познато је то да су њихови родитељи већ неких 10 година знали за другу близнакињу, али им је било речено да то задрже за себе као тајну.

Оно што је неколико година касније избило у јавност је било то да су Секлер и Прици представљале део контроверзне студије.

Током 1960-их година, тада угледна агенција за усвајање деце - Луиз Вајс агенција из Њујорка - намерно је раздвојила најмање 10 парова близанаца или тројки и сместила их у раздвојене породице.

Секлер и Прици су биле међу шест новорођених идентичних парова раздвојених између 1960. и 1969. године, а међу њима су биле и тројке.

Агенција се удружила са групом психијатара и психолога у покушају да разјасне шта нас чини онаквим какви смо.

Желели су да знају у коликој мери су наши идентитети дефинисани нашом природом и васпитањем - и по коју цену?

За потребе ББЦ-јевог документарног филма о овој студији, разговарала сам са његовим учесницима, и идентичним и двојајчаним близанцима, као и са једним од научника који је оригинално био укључен у пројекат, не бих ли истражила због чега су близанци и дан данас у потрази за одговорима у вези са овим, њима наметнутим, експериментом.

„Заиста смо биле спречене да будемо сестре, да не помињем то што смо близнакиње. Мислим да је ужасно то што су урадили&qуот;, рекла ми је Секлер у интервјуу начињеном за потребе филма.

„Довољно ми је било изазовно то што сам била усвојено дете, још сам била и лишена тога да знам да сам близнакиња и да имам сестру, страшно&qуот;.

„Било које дете усвојено преко Луиз Вајс агенције током 60-их година, може да се запита да ли има близанца&qуот;, каже Ненси Сегал, генетичарка, стручњакиња за близанце и ауторка књиге Намерно раздвојени.

Она је неколико година провела у потрази за оригиналним учесницима који су имали везе са њујоршким Дечијим развојним центром за проучавање близанаца, као и са било ким кога је могла да пронађе, а да је био у некаквој вези са овом студијом.

• „Напустио сам је као бебу - 16 година касније ми је спасла живот“
• Сплићанка родила четворке, али нису близанци: Лекари кажу „редак случај&qуот;
• И јесу и нису близанци

Прича о близанцима - и једним тројкама - који су били намерно раздвојени, први пут је постала позната јавности током 1980-их година када су тројица младића, када су имали 19 година, случајно открили да су идентичне тројке.

Њихово откриће и поновно уједињење је завршило на насловним странама новина широм света.

Недуго затим, постало је јасно да постоје и други случајеви раздвојених близанаца, идентичних и двојајчаних.

Приче о близанцима су одувек распаљивале људску машту.

Странци близанце заустављају на улици и упорно постављају питања о специјалној повезаности за коју се прича да поседују, питања која Секлер постављају и дан данас када помене чињеницу да има сестру близнакињу.

За истраживаче, близанци представљају јединствену прилику да сазнају нешто о комплексном узајамном дејству наше генетике и амбијента у којем одрастамо.

Идентичним близанцима који су одвојено одрастали у различитим породицама, заједничка је само генетика, али не и окружење у ком су одрастали.

Зато све сличности које су им заједничке углавном можемо да припишемо њиховим генима, иако се у последње време дошло и до открића да су везе између природе и средине одрастања много компликованије.

Својства као што су интелигенција, висина и тежина, на пример, у великој мери зависе од генетских предиспозиција.

Знање о томе је резултат сакупљања података из различитих истраживања о близанцима који су одрастали раздвојени једни од других.

„Оно што смо сазнали је да постоји велики број начина понашања за која нисмо ни знали да у себи носе генетску компоненту&qуот;, каже Сегал.

„Није све у генетици, али она у великој мери објашњава зашто се међусобно разликујемо&qуот;.

Иако се то ипак ретко дешава, идентични близанци који су одвојено одрастали ту чињеницу откривају тек годинама касније.

Због тога се сва сазнања прикупљају накнадно.

Због тога што су ретки, научници имају веома ограничен број случајева које могу да проучавају.

Научници који су радили са агенцијом Луиз Вајс су веровали да су пронашли начин да реше тај проблем.

Они су схватили да могу да проучавају близанце од самог рођења и да њихов развој прате у реалном времену - и то су и урадили.

Виола Бернард, психијатрица која је радила као саветница у агенцији за усвајање, раздвајање близанаца оправдава идејом да је то учињено да би им се помогло у развијању сопственог идентитета и да су тиме избегавали међусобно такмичење за родитељском пажњом, као што би било да су били одгајани у истом домаћинству.

Она је тврдила да је све то било подржано научним студијама тог времена.

„Данас најискреније могу да вам кажем да не постоји литература о таквом развоју деце. Те студије никада нису објављиване&qуот;, каже Сегал.

Никада раније у документованој историји близанци нису били раздвајани због оваквих ствари.

Погледајте видео: Град у Индији који је пун близанаца а нико не зна зашто

Бернард је радила са научником Питером Нојбауером, који је тада радио у Центру за развој детета у Јеврејском одбору заштитника Њујорка који је дуго трагао за студијом о близанцима који су одрастали раздвојено.

Родитељи који су усвајали децу нису били информисани о томе да њихова деца имају близанце, већ само да су учесници у студији која се бави развојем деце.

„Било је очигледно да би непристајање на учешће у таквом истраживању довело до тога да уопште не би могли ни да усвоје дете&qуот;, каже Сегал.

Близанцима су били давани бројни тестови који су се тицали интелигенције и саме личности.

Били су фотографисани и снимани.

Секлер се сећа да је увек била обузета собом када би истраживачи дошли у њен дом.

„Моја мајка је пристајала на то јер је била психолошкиња и знала је колико су важне студије које се баве развојем деце&qуот;, каже она.

„Али чињеница да се радило о студији која се бавила близанцима њој није била позната, јер јој није била предочена права истина&qуот;.

Од самог почетка, експеримент је имао проблеме.

Раговарали смо са Лоренсом Перлманом, једним од ретких истраживача који је на кратко, као постдипломац, био део ове студије и који је пристао да говори о томе.

Његова је улога била да посећује близанце, да их тестира и снима.

Сећа се да је био изненађен сличношћу отуђених близанаца.

„Није се радило само о физичкој појави, већ о комплетним личностима. Јасно је било да је генетски утицај био изузетно снажан&qуот;, каже он.

„Код једног младог пара близанаца, на пример, приметио сам да обе девојке воле кечап, што је једна мајка одушевљено прихватала, док је друга била фрустрирана због исте ствари&qуот;, примећује Перлман.

Близанци су били смештени у пажљиво одабране породице по основу неколицине кљиучних фактора, као што су годиште родитеља, њихов друштвено-економски статус, образовање, религија и постојање друге деце у домаћинству.

„Све ове породице су већ имале старију децу већ усвојену из Луиз Вајса и то је била нека врста мамца у смислу пристајања на услове усвајања&qуот;, каже Перлман.

А према Сегал, то је био и начин константног условљавања тих породица.

Студија је врло брзо почела да се суочава са проблемима.

Буџет је био потрошен, а током 1970-их година је било и етичких недоумица, по питању прикривања информација.

Од родитеља је тражено да потпишу формуларе са пристанком, али су неки од њих одбили да дају потпис.

Разговарала сам са Артуром Капланом, професором са Њујоршког универзитета и стручњаком за етичка питања у медицини.

Он ми је рекао да је ова студија настала у време када су етички прекршаји у научним истраживањима били чести и он је ову студију описао као класичан случај.

„Заиста сте могли да изазовете озбиљну штету, брачни поремећај или дугорочно нарушавање односа између деце и њихових родитеља&qуот;, каже Каплан.

„Вероватноћа да ће настати неки проблем је била стварна, а могућност нарушавања основних људских права апсолутно присутна&qуот;.

Раздаљина на којој су близанци живели је такође била лоше процењена - због велике могућности да ће се једног тренутка сусрести.

Сва деца су била смештена у породице које су живеле у Њујорку у време када су заједнице биле много повезаније него данас.

Секлер и њену сестру су усвојиле породице које су се кретале у сличним друштвеним круговима.

Њихови родитељи су, у ствари, знали за постојање близнакиња више од десет година пре него што су се њих две среле, али је од њих било тражено да то сазнање задрже за себе због добробити самих девојака, уз сугестију да би за њих сусрет био „разарајући&qуот;, без много додатног објашњавања.

Други близанци који су били раздвојени су се такође срели случајно, најчешће преко заједничких пријатеља, као у случају идентичних тројки које су се среле када су момци имали 19 година.

Научно гледајући, истраживање је у основи било мањкаво.

У осврту на то време, Перлман каже да су подаци које су успели да сакупе о деци били „хаотични&qуот; и да цео подухват није био добро осмишљен.

Нојбауер и његов тим никада нису објавили никакве научне студије које би се тицале овог експеримента.

„Чини се да нису схватали како да научно третирају целу ствар&qуот;, каже Перлман.

„Било им је запрећено судским тужбама и никада ништа није ни било објављено&qуот;.

Студија није уврстила двојајчане близанце, који су требали да представљају контролну групу у истраживању.

Поређење идентичних и двојајчаних близанаца могло је да помогне у проучавању генетских предиспозиција у поређењу са амбијентом у којем су одрастали.

И поред тога, двојајчани близанци су такође били смештани у различите фамилије посредством агенције за усвајање.

Разговарали смо са Алисон Кантер која је живела раздвојено од своје двојајчане близнакиње.

Кантер је такође била усвојена посредством агенције Луиз Вајс, али је своју близнакињу открила након што је погледала документарни филм у којем се говорило о идентичним тројкама.

После тога, она је одлучила да се подвргне тесту порекла: „Сећам се да сам се сва тресла и да сам помислила: 'Ух, а шта ако је све ово стварно?'&qуот;.

Њени резултати су се слагали са резултатима некога под именом Мишел Мордкоф. Брзо су се састале.

Њихов однос је био кратак, али веома дубок.

„Било је то као да је део мене одувек недостајао&qуот;, каже Кантер.

„Што смо више сазнавале једна о другој, више смо сличности и откривали, знате, и емотивно и по начину на који смо гледале на живот и како смо га уопште живели&qуот;.

Само неколико година касније, Мишел је умрла од рака панкреаса, што значи да су близнакиње заједно провеле мање од три године.

„Мислим да смо као двојајчане близнакиње биле само колатерална штета у целој тој превари Луиз Вајс агенције.

„Знате, ми нисмо били идентичне. Ништа не би сазнали о нама што би чак и личило на случајеве идентичних близанаца.

„Па су нас само склонили са стране&qуот;, рекла ми је Кантер.

Па да ли је онда све ово било, као што се Кантер пита, само празна прича?

Шта се десило са сакупљеним подацима и због чега су други, случајни учесници и даље тражили праве одговоре у вези њиховог учествовања у овој злосрећној студији?

Перлман је само 10 месеци радио на овом пројекту пре него што га је нелагода коју је осећао према истраживању одвела на други посао. Али у годинама које су уследиле, питао се шта се ту заиста догодило.

У јавности се појавило само неколико поновљених случајева, са оскудним подацима.

На крају су се, 2004. године, Сегал и Перлман срели након преписке јер су обоје трагали за одговорима.

Заједно су отишли и да посете 91-годишњег Нојбауера у његовом стану на Медисон авенији у Њујорку.

Чак ни Нојбауер није показао никакво жаљење.

„Он је оправдавао све учињено кривећи Виолу Бернард да је то била њена идеја&qуот;, каже Перлман.

,,Није хтео да прихвати никакву одговорност и тврдио је да ништа лоше није урадио. Такав је био његов став и ни за милиметар није хтео да одступи од њега.

„Они су практично у име науке искористили ове породице, а да никада касније нису ни искористили податке које су добили од истраживања&qуот;.

Некада угледна агенција Луиз Вајс је затворена 2004. године, а сву своју архиву која се тицала усвајања и истраживања је проследила другој агенцији под именом Спенс-Чепин.

Свеједно, управљање тим подацима је припало Јеврејском одбору за породичне и дечије услуге.

Одбор је у одговору на наша питања одлучно одбацио било какву одговорност за Нојбауерову студију.

Њихов портпарол је за ББЦ рекао да „због закона о поверљивости информација и ради узимања у обзир података екстремно приватне и личне природе који се налазе у овом истраживању, и сами имамо ограничен приступ лицима која се помињу у њему&qуот;.

Додали су и то да су сви живи учесници студије сада обавештени о њиховој улози.

Уз одобрење које сам добила од Секлер и Прици, затражила сам њихове видео снимке начињене када су биле девојчице, али ми је речено да оне могу да добију те податке, али да не смеју да их деле са другим субјектима јер је могуће да садрже „осетљиве информације о другим људима који нису били предмет истраживања саме студије&qуот;.

Због емоционалног бола насталог ревизијом њихове прошлости, близнакиње више нису желеле да даље истражују целу ствар.

Како сада стоје ствари, подаци прикупљени студијом су запечаћени на Јејл универзитету и не могу да буду отворени до 2065. године.

Нојбауер је још 1990. године уговорио закључавање података, тврдећи да је само желео да заштити близанце.

„Ниједног тренутка нисам поверовала у тако нешто. Мислим да је то урадио не би ли себе заштитио&qуот;, каже Сегал.

Каплан се пита није ли разлог за заташкавање скривање сопствене неспособности.

„Зашто уопште држе резултате истраживања под кључем?

„Мислим да је једини разлог који ми пада на памет њихова сопствена срамота&qуот;.

Али чак иако постоје било какви смислени подаци, питање је да ли би они из етичких разлога и због мањкавости саме научне студије, требало да буду употребљени било када.

Тако Сегал, на пример, сматра да студија никада није ни требало да буде спроведена.

„Овде заиста не постоји никакво разумевање процеса&qуот;, каже она.

„Немамо појма шта се овде заиста дешавало. А чак и када бисмо имали приступ студији и када бисмо је, рецимо, објавили, каква би то порука била послата будућим истраживачима?&qуот;.

За породице остаје низ питања на која нису добили одговоре и овај експеримент је на њих оставио лоше последице.

До сада нема чак ни било какве одговорности за све учињено.

Једина ненамерна тековина овог експеримента је та што је показано како наука не би смела да буде коришћена и колико су важна етичка разматрања у свакој фази процеса.

Што се тиче Секлер, она се на личном плану нада да ће тиме што је испричала ову причу лакше моћи да преболи све те болне обрте које је произвело њено откриће.

До недавно, када би људи сазнали да је близнакиња, обично би након тога уследило питање: „Аха, мора да је било забавно одрастати заједно, да ли сте се облачиле идентично, да ли сте исто изгледале…?&qуот;.

Секлер каже да је некада једноставније не упуштати се у емотивна превирања која изазива ова прича.

„Обично бих слагала и рекла, О, да, различито смо се облачиле…Морала сам да наставим да негујем ту причу о тајној сестри и то је било тешко&qуот;, каже она.

„Тако да ми је сада драго и надам се да ће људи сада увидети све и истерати ову причу до краја&qуот;.

Иако је ова студија можда и покушала да разоткрије улогу гена и окружења на њихове идентитете, она је уместо тога урушила њихове животе - и животе њихових породица - у мери коју је тешко и замислити.

Откривање њихових идентичних близанаца је заувек променило њихове животе.

Што се тиче тројки које су такође биле део ове студије, они су имали менталне здравствене проблеме годинама после открића (иако су психијатријске проблеме имали и као тинејџери), а један од њих је извршио самоубиство.

Верује се да је њихова биолошка мајка поседовала историју менталних обољења.

Још једна жена из једног близаначког пара која је била раздвојена, али не и део истраживања, такође је извршила самоубиство - и њена биолошка породица је имала историју депресије. (Требало би знати да иако стресне ситуације не изазивају нужно ментална обољења, тешке стресне ситуације могу да погоршају постојеће менталне проблеме - нарочито код оних који за то имају и генетске предиспозиције.)

Други су искусили бес, тугу и жаљење због учешћа у експерименту.

Код неких је оно утицало на односе са родитељима који су их усвојили.

А у сваком случају је утицало на однос са њиховим близанцима.

„Никада нисмо могле да превазиђемо све јер смо биле близнакиње, али нисмо биле сестре&qуот;, додаје Секлер.

„Нисмо одрасле заједно и то је до данашњег дана најтежи део нашег односа&qуот;.

Они који су били део свега и даље постављају тешка питања о правој теми овог истраживања: колико су њихову природу променили они који су их раздвојили?

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.25.2022)