Србија и политика: Зоран Ђинђић, човек који је са лакоћом учио и „предњачио у свему, осим у фудбалу"

Школски пријатељи кажу да је у свему предњачио, осим у фудбалу.

„Ми смо се у паузама играли лопте, а он је и тада био са нама, без обзира што није био талентован. Остајао је са нама до краја.

„У свему осталом био је испред нас и по идејама и по начину којим је посматрао свет, а опет, несебично је делио знање&qуот;, каже Мирсад Ибришимбеговић, гимназијски друг Зорана Ђинђића из Травника, за ББЦ на српском.

Први демократски изабрани премијер Србије који се залагао за владавину права и поштовање закона је као студент, како је касније причао, искористио лажну карту да би отишао у Немачку да заврши докторат.

Мајци је тражио да му пошаље плоче извођача и композитора америчког џеза док је био на одслужењу војног рока, сећа се Љиљана Лучић, његова пријатељица из гимназијских дана.

Био је атеиста који је вратио часове веронауке у школски распоред, а енглески језик научио у колима за три месеца, пре него што је постао премијер.

• Дани кад је Србија стала - генерални штрајк као увод у 5. октобар
• Какав је био Ђинђићев, а какав Руговин план за Косово
• Шта би било да није било 12. марта

Травничка хроника

Као дете официра, Зоран Ђинђић се неколико пута селио.

Основну школу је похађао у родном Босанском Шамцу, у Босни и Херцеговини, а потом се породица сели у Травник.

Као 12-годишњак самоуверено је заиграо у представи Дошло нам је пролећеутравничком пионирском позоришта.

Мирко Аџаип, редитељ, и пола века касније „памти живахног дечака који се појавио на сцени.&qуот;

„Играо је споредну улогу, али се одмах истакао међу осталом децом, јер је све желео да види, све га је живо занимало&qуот;, каже у телефонском разговору за ББЦ на српском.

Ђинђић је у Травнику кратко живео, али Недим Ћирић и данас памти како су заједно брали воће из баште оближње католичке цркве.

„Волео је да прича гласно и играо се он са нама и лопте, али је у идејама и размишљању већ тада био испред нас.

„Занимале су га теме мени тада незамисливе и недокучиве&qуот;, прича Ћирић за ББЦ на српском.

Сећа се да је Ђинђић кришом иза зграде возио очев ауто иако није имао возачку дозволу, што је млађарији из краја, како каже, био смео подухват.

„Иза зграде је била пруга којом је пролазио воз Ђиро на мало већем насипу, до 12 метара и он би се том косином читаве зиме спуштао ручно прављеним скијама које су се везивале за ноге.

„На те шине смо стављали ексере и када би воз прошао, добили бисмо мале пљоснате мачеве које смо се потом користили у игри&qуот;, сећа се Ћирић.

Мирсад Ибришимбеговић каже да је гимназија показала да је Ђинђић био „натпросечно интелигентан&qуот; и „бежао&qуот; од вршњака без обзира на предмет.

„Несебично нам је помогао, уради први писмени задатак из математике, па хоп, баци ти папирић са урађеним задатком, да препишемо&qуот;, сећа се он.

Ђинђић је, каже, увек био окружен књигама.

„Мислим да нико није прочитао толико књига као он у том периоду - чини ми се да је прочитао онолико књига колико смо сви ми у разреду, али заједно&qуот;, говори одлучно овај 70-годишњак.

Београдске приче

Травничке калдрме Зоран Ђинђић је у јесен 1969. заменио улицама тек изграђене београдске општине на реци Сави.

„Нови Београд је годинама био као Америка, када су се насељавали Европљани - много амбиције, али и енергије која је често била деструктивна.

„Деца официра и полицајаца су била склона или криминалу или политичком бунту. Ја сам спадао у ове друге&qуот;, описаће Ђинђић у интервјуу за часопис Дуга.

Вест да је стигао нови ђак из Травника брзо се прочула ходницима Девете београдске гимназије.

„Причало се о интересантном ученику из Босне који је већ на првом часу филозофије скренуо пажњу на себе.

„Били су то часови дијалога и расправе и на једном од њих је професор поставио питање да ли победници треба да владају, јер историја показује да се то тако дешава&qуот;, присећа се Љиљана Лучић, Ђинђићева пријатељица из гимназијских дана.

Тада 17-годишњак, Зоран Ђинђић одговорио је контра-питањем.

„Гуске су гакањем спасиле Рим, да ли то значи да је требало да владају Римом?

„Професор му је одмах уписао петицу, задивљен његовим размишљањем, а ученици су то препричавали данима&qуот;, додаје.

Лучић и годину дана старији Ђинђић први пут су се упознали на социолошкој секцији, где се разговарало о актуелним дешавањима како у тадашњој држави, тако и у свету.

Њега су тада, додаје она, занимале револуционарне идеје које су се тих година шириле Јужном Америком, а посебно Че Гевара, аргентински револуционар, учесник Кубанске револуције којом је свргнута власт тадашњег лидера Фуленсија Батисте.

„Волео је да се супротставља ауторитетима аргументима, да све доводи у питање, говорио је брзо, што ће се после видети и у његовим политичким говорима.

Одличан ђак који није имао све петице, „учио је зато што је био жељан знања и нечег новог&qуот;, сећа се Лучић за ББЦ на српском.

Био јој је, каже док намешта наочаре, омиљени другар, харизматичан и пун енергије.

„Увек је имао идеју како да се забавимо, где да идемо, шта да радимо, шта да читамо, јер је он стално нешто читао - па и белетристику.

„Биоскоп је тих година био главно место изласка, а недељом смо играли кошарку у школском дворишту&qуот;, говори сетним у гласом.

Бунтовник 'црвеног' факултета

По завршетку средње школе, Зоран Ђинђић је покушавао да упише Факултет драмских уметности, занимало га је и истраживачко новинарство, док га је његов отац видео у свету конструкција и машина.

Октобра 1971. уписује ипак филозофију, као и Павле Рак, који је већ на првим вежбама, уочио амбициозног колегу.

„Ови наши професори и нису тако лоши, али кад ми сви стасамо, заменићемо их и кренућемо у нешто другачије&qуот;, сећа се Рак Ђинђићевих речи.

Ђинђић је, додаје Рак, желео да обнови угашену студентску организацију после побуна из 1968. јер је сматрао да је то важно и потребно.

„Био је спреман на разговор и компромис са неистомишљеницима иако су унапред осуђени на пропаст, што је и касније током политике чинио - била је то његова карактерна црта&qуот;, прича Рак за ББЦ на српском. .

Студенти су протестовали 1968. због све већих социјалних разлика, незапослености, и оног што су сматрали раскошним животом привилегованог руководства Савеза комуниста Југославије које су прозвали 'црвеном буржоазијом'.

„Увек је говорио да немамо времена, да морамо да деламо, да имамо обавезу и дуг према друштву.

„Али многи професори нису разумели ту његову брзину и нестрпљивост&qуот;, указује Лучић.

Дипломирао је годину дана пре рока, а на истом факултету уписао је и постдипломске студије.

Покушавао је да пронађе посао, али безуспешно, те је одлучио да оде из Југославије.

Студентски живот на немачки начин

„Био је почетак 1977. године, имао сам четрдесет немачких марака у џепу и фалсификовао сам железничку карту, тако сам стигао у Минхен&qуот;, испричао је Ђинђић две деценије касније.

У Немачкој ће докторирати на Универзитету у Констанцу.

По доласку је живео у пансиону, једва састављајући крај са крајем, присећа се Ернест Келер, професор тог факултета у пензији, за ББЦ на српском.

Ђинђића је упознао у кући заједничког пријатеља, где су често разговарали о анархистички идејама, присећа се 84-годишњи Немац.

„Поштовали су га, био је виталан, атрактиван, смирен, а опет пун живота, увек спреман за разговор.

„Противио се насиљу у политичким сукобима, био ми је близак идеолошки, наклоњен левичарским идејама&qуот;, каже Келер у писаном одговору.

Ђинђић је после одбране доктората неко време живео у Франкфурту, али се двоумио да ли да остане у Немачкој или да се врати у Југославију.

„Тада се преоријентисао на идеје грађанског либерализма што се видело у његовом есеју о неизбежном краху Титовог социјализма.

„Посећивао сам га често и ноћу бисмо причали о модерном друштву, где сам назирао обрисе реформатора какве сам касније приметио, када је постао политички лидер&qуот;, додаје Келер.

Ђинђић све чешће пише политичке есеје, а нешто касније је објављена и његова књига Југославија као недовршена земља.

„Тада сам опазио, више него икада раније, са којом се озбиљношћу посветио теоретским питањима.

„Његов начин живота тих дана најбоље могу да опишем слоганом у самоћи и слободи, којим се описује немачки начин студирања, иако он нипошто није живео сам&qуот;, каже Иван Гласер, са којим је Ђинђић током докторских студија неко време и становао.

Ђинђић се вратио у Југославију 1989. године.

„Био је исти и као пријатељ и као колега и као студент, и касније у политици, код њега није било претварања - упоран и увек спреман за полемисање&qуот;, каже Љиљана Лучић.

Мирсад Ибришимбеговић каже да „нема довољно хартије да би се (Ђинђић) описао&qуот;.

„Нису га волели само они који су били љубоморни на њега, јер он се просто морао волети&qуот;, каже одлучно Мирсад.

Погледајте видео о личној библиотеци бившег премијера Србије

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.11.2023)