Војска и Велика Британија: Тајанствена празнина британске Области 51

Орфорд Нес је једна од најзаштићенијих природних области у Великој Британији. Он је, такође, већ деценијама и једно од скривених чворишта тајних војних истраживања.

Орфорд Нес је британски одговор на Област 51.

Он је данас можда напуштен, нека од њихових истраживања су и даље тајна, а и већи део терена је превише опасан да би се по њему ходало, али његова прошлост и даље таласа кроз садашњост и будућност Велике Британије.

Некада тајна локација Орфорд Неса налази се на отприлике 160 километара североисточно од Лондона, на обалном делу Сафока.

Кривудави сеоски друмови које вас воде тамо стварају утисак да је место много удаљеније.

Када сам стигао после дуге вожње аутомобилом, нисам могао да скинем поглед са троугластих кровова лабораторија у којим се баратало са нуклеарним оружјем како се нижу до хоризонта.

Потреба да се свака могућа експлозија усмери на горе, двема лабораторијама даје изглед пагоде.

Све осим њихових кровова је сакривено иза огромног земљаног зида који блокира погледе радозналих пролазника и штити цео предео од мора.

Лабораторије су одвојене од главног копненог дела реком Орфорд, а посетиоци су више од стотину година трајектом прелазили реку.

Сада је ред на мене и заједно са још око 150 посетилаца са плаћеном картом пролазим поред меморијалног камена, често занемареног и поприлично нејасног, посвећеног оним мушкарцима и женама који су прешли реку како би „служили сопственој земљи&qуот;.

Када сам се искрцао с брода, брзо сам изгубио осећај за време и простор.

Ако занемаримо ветар, овде је веома тихо.

Нема аутомобила, продавница чајева или дрвећа. Постоји мали заклон од сунца.

Не видим очекиване рушевине лабораторија, већ огромно сеоско небо: епски пејзаж који се некако немогуће сместио на ово узано, шљунковито полуострво.

• Пропао јуриш на Област 51
• Област 51: Америчка војска забранила „потрагу за ванземаљцима&qуот;
• Пилоти пријавили НЛО у близини Ирске

У једном правцу мочварно тло се простире све до огромне шљунковите обале на којој су кућишта нуклеарног оружја била поређана као у неком вртлогу лабораторијске центрифуге која тестира њихову безбедност.

У другом правцу, простире се до простране зграде налик бункеру са 12 трансмисионих торњева који је наткриљују.

То је све што је преостало од огромног радарског система Кобра Мист, који би у данашњем новцу вредео 600-725 милиона долара, усмереног ка широком, плавом небу. Бела купола нуклеарне електране Сизвел се назире у даљини.

И док се моје очи навикавају на амбијент, примећујем да је мочвара испресецана низом бетонских потпора за сигурносне ограде које су срушене.

Капије које висе на шаркама. Електрични трансформатори утопљени у околну вегетацију.

Још даље, наилазим на изложбу Острво тајни у бившој официрској хали из Првог светског рата, која прича причу о Орфорд Несу.

Цела обала је преплављена историјом и мистеријом; ту су приче о неуспелој немачкој инвазији, па чак и оне о ,,сусрету&qуот; са неидентификованим летећим објектима (НЛО) у оближњој шуми Рендлшем, 1985.

„Увек је било нечег мистериозног у вези са овом обалом&qуот;, каже Вилијам Волтерс, професор политике на одсеку за политичке науке на универзитету Карлтон, у Отави, који предаје и предмет који се бави државним тајнама.

Када сте ту, заробљени у крајолику маште, лако је заборавити да је овде већим делом 20. века било као у кошници.

У нетакнутој сланој мочавари су се налазила два хангара чији су прилазни бетонски путеви некада била прекривени остацима немачких ратних авиона који су били оборени или заробљени пре него што су били допремљени у Нес ради тестирања.

Натрофејнији примерак је био цео јапански Зеро ловац.

На шљунку је и огромна радијска антена која изгледа као свемирски зрачни пиштољ.

Људи су овде умирали. Не видим споменик тест пилотима и научницима из Орфорд Неса који су дали своје животе у очајничким покушајима да створе нове, победничке технологије.

Ово место сада чува неке нове тајне.

Орфорд Нес је као неки праисторијски пејзаж.

Највећи растињем обрасли шљунковити терен у Европи, простире се неких 16 километара дуж обале Сафока и представља дом за многе ретке биљке и бескичмењаке.

Овај крхки амбијент обликује и преобликује море. Мочваре су млађе.

Потичу из 12. века и врло ретко су посећиване, коришћене само за испашу и лов.

„Ово је јединствени амбијент који је преживео јер је недоступан, огољен и сув.

„Баш као и друга непродуктивна места, није био вредан експлоатације&qуот;, каже Ема Хеј, саветница за послове конзервације природе при организацији Нешнал Труст, којој је поверено очување наслеђа и која броји пет милиона чланова.

Десет година пошто су браћа Рајт полетела 1903, британска влада је одлучила да Нес прогласи местом на којем ће бити изграђен најновији, тајни објекат у којем ће се проучавати најбољи начин за коришћење авиона у ратним операцијама.

Кинески радници су исушили мочвару и изградили морски зид, а наредних 70 година тајанствених истраживања је уследило након доласка Краљевског летећег корпуса и Експерименталне летачке секције.

Тајна историја овог места је завршена затварањем Лабораторије за атомско наоружање 1971. и изненадним затварањем радарског система Кобра Мист, 1973.

Наслеђе Орфорд Неса се и данас преиспитује иако је овде развијена технологија коришћена у два светска рата, као и у Хладном рату против Совјетског савеза.

Важност овог места може да се пореди са Области 51, угледном УСАФ (Ваздушне снаге Сједињених држава) објекту у пустињи Неваде у којој су се тестирале и развијале експерименталне летелице.

Поређен је и са Белчли Парком, савезничким центром за дешифровање који је био активан током Другог светског рата.

„Понекада нам у посету долазе људи који мисле да ово место глорификује рат и наоружање, али ми само презентујемо оно што се овде догађало, а не да ли се радило о добрим или лошим стварима&qуот;, каже Глен Пирс, менаџер Националног труста у Орфорд Несу.

„Ја им често кажем да су можда и мобилни телефон који држе у рукама или паметни сат који носе, такође развијани према неким истраживањима која су овде обављана&qуот;.

„Важно је да људи схвате шта се дешавало на местима попут Орфорд Неса или Блечли Парка и како су та места била важна&qуот;, каже Сју Блек, британска компјутерска научница која је добила Орден британске империје (ОБЕ) за кампању која се бавила очувањем Блечли Парка.

„Могу да славе посвећеност, напоран рад и жртву људи који су овде радили, као и њихов допринос миру. То нам помаже да схватимо шта је важно у нашим животима&qуот;.

Орфорд Нес је био део мреже институција које су се пружале чак до Аустралије, а у којој су биле и база Краљевске авијације у Фарнбороу надомак Лондона и Установа за истраживање атомског наоружања.

„Орфорд Нес је био попут данашњих, модерних научних паркова&qуот;, каже Дејвид Ворен, члан Независне истраживачке групе Орфорд Нес (Иргон), мале скупине добровољаца заинтересованих за војна суђења која су се одиграла на овом месту.

„Једна владина организација би дошла, изградила објекте и одржала нека суђења и потом отишла. Затим би стигао неки нови владин одсек који би искористио већ изграђене зграде или би изградио неке нове&qуот;.

Али овај научни парк је био другачији. Истраживачима су саопштавани само основни подаци.

„Мени би били достављени само базични цртежи дела пројектила&qуот;, каже један ветеран који није желео да се објави његов идентитет.

„Очигледно је било да се радило о тестирању, а ја сам могао да претпоставим да ће се у њему налазити и експлозив, али нисам знао ништа друго, рецимо његову мисију. Никада ми није било речено да ли је функционисао&qуот;.

Неке од ствари које су се тамо одигравале су биле заиста револуционарне.

У рано јутро 17. јуна 1917. године, три авиона су полетела са Орфорд Неса, а најмање један од њих је био опремљен неким од првих инструмената за ноћно летење.

Њихова мисија се састојала у томе да оборе неки од нових немачких цепелина који су летели превисоко за британску противваздушну одбрану - и у томе су и успели.

Огромна летелица се, обавијена пламеном, срушила на самој ивици Неса.

Научници из Орфорд Неса су морали да одговоре на питања која су раније ретко била постављана, на пример како да избегну губитак брзине и окретање (који су однели животе многих неискусних пилота), како да лете ноћу, искоче из авиона и остану живи, како да полете или слете на брод или како да оборе цепелин.

Предвођени талентованим летачима као што је био Хенри Тизард, један од оних који су помогли у развитку радара и који ће касније постати главни саветник министра за одбрану, њихови одговори и данас представљају дефиницију ваздушне борбе.

Ови пилоти који су примитивне авионе експлоатисали до њихових крајњих граница, постали су прототип модерних тест пилота.

„Ови тест пилоти су били невероватно храбри, маштовити и отпорни&qуот;, каже Пирс.

„Они су заиста почели од нуле, измислили су нове начине како да тестирају летелице и били су спремни на све&qуот;.

Овај посао је настављен и кроз следећи рат.

Немачка авијација (Луфтвафе) је 1939. године изгледала као технолошки напреднија од британског РАФ-а.

Због тога су британска оружја била тестирана на заробљеним непријатељским авионима, а преотета оружја тестирана на британским авионима, не би ли се смањила та разлика међу летелицама.

• Најпознатије фотографије „НЛО&qуот; - да ли је истина и даље негде тамо
• Нуклеарне грешке које су умало изазвале Трећи светски рат
• Ртањ и музика која привлачи ванземаљце

Код неких тестова је коришћен и Запаљиви торањ, саграђен у циљу процене утицаја метака на резервоаре за бензин.

Ови подаци су коришћени за касније дизајнирање авиона и оружја, као и за информацију пилотима РАФ-а које делове непријатељских авиона да циљају.

Један од инжењера се шалио како је толико много знао о немачким авионима, да је могао и сам да се пријави за посао у Луфтвафе.

Био је то опасан посао, у ратно време још и дупло више.

Један од техничара цивила је страдао током једног од таквих тестова.

Од 20-их, па све до 60-их година прошлог века, кадгод би време било лепо, Орфорд Нес би био место на којем су се одигравали неки од најважнијих тестова у историји, када би бомбе свих могућих величина биле бацане на шљунковит терен и у море које је окруживало тај предео.

Тестирани су неки од највећих пројектила који су постојали у арсеналу британског оружја, а међу њима је била и 5.400 кг тешка земљотресна бомба, позната и као Толбој (Високи дечак), коју је развио британски инжењер Барнс Волис, као и кућиште за Плави Дунав, прву британску нуклеарну бомбу.

Младе жене су биле запослене као људски компјутери који су израчунавали резултате добијене током тестирања.

Постоји једна фотографија са четири такве жене: самопрокламована „Четворочлана банда&qуот; коју су чиниле Џенет Робинсон, Џојси Бењон, Меги Даунер и Меги Драјвер, смејала се и позирала као да се ради о филмским звездама.

Најмање једна од њих је касније постала контролор на полигонима Орфорд Неса.

Побољшања на балистичким деловима пројектила која су остварена током истраживања у Орфорд Несу, недвосмислено су помогла током савезничких стратешких бомбардовања која су скратила ток Другог светског рата.

Та научна решења која су се тицала балистике, индиректно су довела до проналаска „паметног наоружања&qуот; какво се користи данас.

Изолација Орфорд Неса је одиграла виталну улогу у очувању тајности још једне револуционарне, нове технологије.

Радар није био нов изум - немачка артиљерија га је користила још од 1934. године у циљу побољшања прецизности, али Британци су смислили потпуно нов начин за његову употребу.

Роберт Александер Вотсон Ват је био пионир британског истраживања радара.

Он и његов тим су 26. фебруара 1935, у близини Давентрија у Мидлендсу, показали да летилице могу да буду откривене тако што ће се радио таласи одбијати од њих.

Његов рад у Орфорд Несу је принципе претворио у праксу.

Послови у пуном обиму су започети у јуну 1935. године и њихов успешан исход је довео до ланца радарских станица за рано упозорење под именом Цхаин Хоме.

Станице је изградио РАФ и оне су се показале кључним за пораз немачке авијације у бици за Британију.

Истраживања Иргон-а наводе да је Орфорд Нес био домаћин за најмање три различита радарска система (ОТХР) који су могли да открију мете у домету и који је далеко превазилазио обичне радарске системе.

Прва два су била коришћена у детектовању нуклеарних тестирања.

Онај трећи систем, здружени америчко-британски Кобра Мист, био је и први заиста оперативни систем на свету, тако да је крајем 60-их година започет и посао на конструкцији огромног градилишта у облику шкољке са мноштвом антена.

Овог пута задатак је био да се открију совјетске летелице и пројектили на далеком руском северу.

Када је систем почео са радом, 1972, он је привукао пажњу великог броја совјетских шпијуна.

Само годину дана касније, изненада је затворен због проблема и сметњи везаних за буку.

Тестирања на самом месту нису успела да открију извор сметњи.

Додатни експерименти су дали поједине доказе да се извор буке налази на копну и да постоји могућност да она потиче од мера које је спроводила совјетска страна.

До данашњег дана није откривен узрок буке.

Без обзира на овај застој, западњачки интерес за радарском технологијом је био обновљен због све већих напетости са Русијом и Кином.

На овом месту је обављено и много истраживања у вези са нуклеарном енергијом.

Установа за истраживање атомског наоружања (АВРЕ) је 1953. изабрала Орфорд Нес због његове локације и у периоду од наредних 10 година, овде је, на шљунку, изграђено шест јединствених лабораторија које су требале да процене безбедност британске бомбе Плави Дунав, као и других бомби и бојевих глава.

Еколошки фактори као што су вибрације, високе температуре и гравитационе силе су тестирани у циљу осигурања њихове безбедности.

Овај посао је био виталан за стварање британског нуклеарног потенцијала који је служио за одвраћање од евентуалне агресије, али буџетски резови и ослањање на америчку нуклеарну технологију натерали су научнике из АВРЕ-а да се окрену неким комерцијалнијим пројектима, као што је рецимо рад на Конкорду. А затим су лабораторије 1973. године затворене.

Изгледало је као да је извођење ад хок тестова настављено и наредних десет година, све док неексплодиране бомбе нису уклоњене, а Кобра Мист претворен у трансмисиону станицу за Светски сервис ББЦ-ја.

• Мали водич кроз руски нуклеарни арсенал - колико оружја има и чему оно служи
• Језиви нацистички експерименти и открића која се и данас користе

Орфорд Нес је 1993. започео нову фазу свог живота када је Фонд повереника (Натионал Труст) купио већи део овог комплекса.

Главни циљ је био обезбеђивање међународно значајног простора у природном и очуваном стању, што је зауставило опште пропадање многих уникатних зграда.

Ипак, неколицина зграда је срушена током контроверзне акције, јер су биле толико оштећене да је њихова „аутентична обнова&qуот; била немогућа, тако да су писте биле очишћене од метала и бетона и све је било враћено мочварама.

Јединственост Орфорд Неса је данас препозната у Великој Британији, Европи, као и на глобалном нивоу.

„Што се тиче очувања природе, тешко да има оваквих и сличних примера&qуот;, каже Ема Хеј.

„Тако да је ово веома специјално место&qуот;.

Кобра Мист је данас у власништву локалног корпоративног адвоката Николаса Голда који је критиковао начин на који Фонд повереника управља овим местом, а низ радијских, 100 метара високих стубова, данас се користи за активности неколицине телекомуникационих компанија.

Он се нада да ће да изгради соларну фарму на овом месту.

Коначно, Орфорд Нес и даље чува своје тајне, и мале и велике, а међу њима су и последњи тестови изведени на њему.

„Ми мислимо да су последњи тестови изведени почетком 80-их година са Тридент пројектилима у пагодама, али информације о томе су веома оскудне&qуот;, каже Пирс.

Велики део послова који су обављани овде и даље је заштићен ознаком о поверљивости.

Многи документи су уништени током поплаве 1947. године, као и поплаве Северног мора из 1953.

Током ноћи 31. јануара, јака бура у комбинацији са пролећним плимама, проузроковала је масивне поплаве целом дужином Источне обале.

Погинуло је око 300 људи, док је њих 32.000 било евакуисано из домова.

Преко 1600 километара обале је било полављено.

Олуја је уништила морски зид у Орфорд Несу, а море је продрло на локацију.

Као и у случају других тајних локација, ветерани из Орфорд Неса су такође обазриви када говоре о свом послу чак и толико година након свега.

„Постоји осећај мрачних слутњи и страха који долази од сваке помисли на прекид тајности, или је то можда и снажан осећај за лојалност и обавезу&qуот;, каже Вотерс.

„Постоји и велика количина двозначности у свему. Нико од њих није добио папир на којем пише да после одређеног датума могу слободно да причају о стварима које су ту радили&qуот;.

„Замислите и сами колико би тешко било да сада почнете да причате о тајнама које чувате још од своје 18. године&qуот;, каже Сју Блек.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.26.2023)