Jedna Milančetova i Lakijeva pesma ostala je i Šabanova pusta želja: "Što mi nekad pismo ne napišeš"

"U večeri kada sunce zađe i kad mesec starim putem krene, ja se setim tebe draga moja i svog doma daleko od mene. Svud sam bio, svuda te tražio, da bih pustoj čežnji odoleo, što mi nekad pismo ne napišeš, mnogo sam te draga poželeo. Svaka zora nekom sreću nosi, a ja nemam nikog da me budi, dadoh mladost za besane noći trazeći te u pesmama tužnim. Daleko si bol da mi ublaziš, uspomeno zavičaja moga, da li me se makar nekad setiš dok ja lutam putem bola svoga."