Масовно убиство у Великој Иванчи: Како се мала средина носи са трагедијом, деценију касније

Узани пут од центра шумадијског села Велика Иванча, који се усеца кроз шуме и ливаде овог места у подножју планине Космај озеленеле у пролеће, води ка засеоку Превале.

Друм је двосмерни, али простора за два аутомобила нема, као ни исцртане разделне линије, уместо које понегде вире мали бусенови траве, попут ожиљака на средини асфалта и опомена да се држите ваше стране пута.

Возећи до места на којем се пут завршава, не срећем ниједан аутомбил који би ми кренуо у сусрет, а на крају друма схватам да су пукотине на асфалту тек површинске ране.

Стижем до места где су готово све куће зарасле бршљеном, док у двориштима око њих буја трава и коров које нема ко да покоси.

Јован Величковић, 31-годишњи мештанин Велике Иванче, објашњава ми да се овде пре десет година догодило масовно убиство које се у селу „никада неће заборавити&qуот;.

Извршио га је Љубиша Богдановић, који је 9. априла 2013. године рано ујутру из ватреног оружја пуцао на чланове његове породице, пријатеље, рођаке и комшије.

Страдало је 13 људи, што се сматра најмасовнијим убиством у Србији у 21. веку.

• Злочин код Смедерева и Младеновца: Две рањенице у тешком стању
• Може ли Србија да се ослободи нерегистрованог оружја
• Предаја нелегалног оружја - за три дана донето око 6.000 комада

Готово читаве породице из укупно пет кућа су нестале, прича Јован Величковић за ББЦ на српском.

„Стварно је то био језив дан, поготово зато што је буквално готово све куће у овом делу села затворио, а људи су све то баш лоше поднели.

„Неки избегавају да причају о томе и данас, поготово они који су били близу тог догађаја, има ту и доста родбине и сви се знамо, али неки и говоре о томе отворено.

„Верујем да се плаше људи, не може тако нешто да те не плаши, али мислим да је велики проблем што не схватају зашто се то догодило и зашто се такве ствари и данас догађају&qуот;, говори Величковић док стојимо поред искривљене дрвене ограде куће у којој нико више не живи.

Трагедија попут ове, која се 9. априла 2013. године догодила у Великој Иванчи није једина.

Још неколико села, попут Јабуковца (2007. године) или Дубоне и Малог Орашја у мају ове године, доживела су сличне судбине.

Погледајте видео

Жељана Ђокић, психолошкиња из Новог Сада, истиче да у мањим срединама све индиректне и директне учеснике трагичних догађаја, били они жртве, починиоци или њихови ближњи, чека „много већи терет&qуот; у заједници него оне који су овакве трауме доживели у великим градовима.

„Такви људи првенствено осећају много већу дозу стида, теже се носе са тим, јер у свакој малој средини се информације брже шире и људи желе да знају туђе проблеме&qуот;, објашњава стручњакиња која се бави помагањем људи после доживљених траума.

У сеоским срединама постоји и већи страх од новог насиља или евентуалне одмазде после насилних догађаја, као и мањи ниво отворености за разговор са стручњацима који би могли да помогну у превазилажењу оваквих искустава, додаје.

Али, истиче Ђокић, предност становника мањих места у оваквим ситуацијама је боља међусобна повезаност и развијање сличних осећања код већине мештана.

„У малим срединама је чак и предност што су сви прошли кроз исти или сличан осећај страха и беса, што могу о томе да разговарају међусобно и да се разумеју&qуот;, описује психолошкиња.

'У кући шок, у селу мук'

Догађај из априла 2013. године посебан траг оставио је на Драгана Богдановића, 39-годишњака коме је Љубиша Богдановић био рођени стриц.

Његова кућа удаљена је само два километра од места на којем је почињено убиство, а Драган је тог априлског јутра за трагедију сазнао „са лица места&qуот;, присећа се он за ББЦ на српском.

„Тог јутра је требало да радимо нешто и отишао сам да се нађем са Банетом, мојим братом и Љубишиним сином - он је умео да мало прошета до места где нас је углавном чекао, ми смо стигли и видели смо да га нема, али није то деловало нешто неуобичајено.

„Питао сам се где је, бацио сам поглед ка његовој улици и видео сам само једно возило хитне помоћи, али нисам ни помишљао да се десило нешто попут овога&qуот;, почиње причу 39-годишњи Богдановић.

Полако отпија гутљај кафе, па наставља да премотава филм.

„Решио сам се спустим да видим шта се догодило, али видим хитну помоћ да се враћа и иде за мном.

„Први комшија нам је онда испричао шта се догодило, онако на бум, а ја нисам поверовао. Онда сам питао једног полицајца шта се десило и да ли је стварно таква катастрофа као што сам чуо, а он ми је само одговорио: 'Брате, катастрофа је'&qуот;, прича Драган.

Како каже, када је постао свестан размера злочина и чињенице да му је страдало више чланова фамилије, „милион ствари му је прошло кроз главу&qуот;.

„У мојој кући је било стање шока, а у селу мук - једноставно нема речи за тако нешто, као да нам је небо тада пало на главу.

„То стање шока и даље траје, без неких решења и закључака&qуот;, говори он тихим гласом.

Иако је прошло пуних десет година од масовне пуцњаве у његовом селу, Јован Величковић се још сећа свега што се дешавало тог дана.

Тада је живео у Београду, а у Велику Иванчу није долазио готово годину дана.

Вече пре трагедије решио је да дође, обиђе родитеље и родбину и „добро се наспава&qуот;, како то у селу обично чини, прича он.

Јован се присећа да је наредног јутра укључио компјутер, отворио Фејсбук, а тамо га је дочекало „99 плус&qуот; порука од пријатеља и познаника.

„Питао сам се 'шта је бре ово'. Долазим до дела куће где су били родитељи и мајка ми каже: 'Само да знаш, да се не потресеш, Љубиша је доле побио неке људе и зато те сви зову, због тога је хаос'&qуот;, каже.

Величковић се сећа да у то није могао да поверује, па је изашао испред куће и видео „комбије са новинарским екипама&qуот;, када му је постало јасно да се нешто заиста дешава.

„Тај дан је у село ушло више људи него у претходних 100 година укупно&qуот;, прича 31-годишњи Иванчанин док пали цигарету.

На потпуно супротном крају села од оног у којем се догодила трагедија живи 51-годишњи Дејан Костадиновић, који је тог јутра отишао на посао у Београд.

Када је био недалеко од зграде у којој му је смештена канцеларија, зазвонио му је телефон, а са друге стране био је пријатељ, који је тада радио у полицији и који је од њега желео да сазна шта се догодило.

„Рекао сам му да не знам ништа о томе и он ми је онда казао да је човек изашао из куће и убио комшије.

„Одмах сам позвао мајку и она ми је рекла да је Љубиша у питању&qуот;, сећа се Дејан.

После овог, уследиле су десетине других позива пријатеља и познаника који су желели да се увере да је добро, али и да сазнају детаље трагедије, каже.

„Никада нисам имао већи број позива, звали су ме и из иностранства, чак сам на Фејсбуку написао да сам добро, да не брину&qуот;, присећа се десет година касније Костадиновић.

'Нешто неизбрисиво'

Док седи у дневном боравку његове куће у овом селу, 51-годишњи Дејан и даље нема одговор на питање „зашто&qуот;.

„Тај догађај се никада неће заборавити, то је нешто до тада и после незапамћено у селу и још никоме није јасно због чега се догодило&qуот;, врти главом овај Иванчанин.

„Љубишу сам лично познавао, моја мајка је ишла са њим у разред у основну школу, чак сам и први аутомобил купио од њега.

„Заиста немам шта лоше да кажем о њему, осим наравно тога што је на крају урадио&qуот;, објашњава разлоге због којих је овај догађај посебно изненадио његове укућане.

Како каже, највећа трагедија у историји овог места са око 1.500 становника и даље је честа тема када се заподене прича међу мештанима.

„Прича се и данас о томе, макар у разговорима у којима ја учествујем, ево баш ме је другар позвао на десетогодишњицу да ми каже како се сећа тога.

„То је једноставно нешто неизбрисиво&qуот;, слеже раменима Костадиновић.

• „Медији нису окидач, него водич&qуот;: Шта је ефекат копирања злочина
• „Туга, немоћ, страх, огорченост и љутња&qуот;: Трагедија у Београду, виђена очима професора
• Психолошкиња из Велике Британије: „Када прође траума, остаје дугачак процес туговања“

Психолошкиња Жељана Ђокић сматра да је разговор између мештана један од начина да се овакве ситуације лакше преброде и да становници мањих места такве разговоре могу да воде на отворенији начин.

„Људи на селу су чак и спремнији да разговарају о осећањима због начина живота, више проводе времена у кући и са децом, више са њима разговарају, а ближи је и однос са комшијама него у граду&qуот;, описује она.

Њена колегиница Мери Стојковић, психолошкиња из Центра за социјални рад у Власотинцу, која има искуства у раду са људима из мањих места, увиђа и „проблем игнорисања&qуот; оваквих догађаја.

„Тада се људи склањају и некако се труде да гледају своја посла, нико не жели да поразговара о томе.

„Али, једноставно, са неким проблемима и трагедијама се не можемо носити сами, а има и оних који се суоче са трагедијама у мањим срединама и могу бити у стању да се спакују и оду да живе негде другде&qуот;, појашњава Стојковић за ББЦ на српском.

Драган Богдановић, чија је породица била посебно погођена трагичним догађајем, сагласан је да се „не треба се дистанцирати и да о томе треба разговарати&qуот; са ближњима.

Али, увиђа и да је „народ једноставно свестан те катастрофе и да многи сматрају да нема места теоретисању&qуот;.

„Данас немам утисак да постоји страх у селу да би нешто слично могло опет да се догоди и о томе се не прича много, макар до мене ништа не долази&qуот;, истиче он.

Све се дели на 'пре и после Љубише'

Говорило се отворено о трагедији или не, она је ово место обележила на дуги низ година, сматра Дејан Костадиновић, па узима телефон да потврди тезу коју је изнео.

„Сад кад укуцаш Велика Иванча на претраживачу, излазе само споменици&qуот;, показује он екран телефона.

„Имао сам и ситуације да ме на бензинској пумпи радници две или три године после тога питају одакле сам, па онда исколаче очи кад им кажем да сам из Велике Иванче&qуот;, сада уз осмех препричава Дејан.

„Једноставно, све се овде дели на пре и после Љубише&qуот;, сматра 51-годишњи Иванчанин.

Ситуација у којој се после несреће задесио Драган Богдановић била је још тежа.

Иако му је починилац убиства био рођени стриц, Драган и његова ужа породица нису били ни на који начин умешани у инцидент, чега су људи у Великој Иванчи били свесни, прича он.

У селу, каже, није било „никаквог осуђивања или упирања прстом&qуот;.

„Живим на 150 метара од куће момка чији су баба и деда страдали тог дана, али никад, ни тог дана, ни наредних, а ни после тога, није било ни најмање трунке одбачености - све је међу нама исто као и пре тога&qуот;, објашњава док лаганим покретима обрће шољицу на тацни.

Упркос томе, он и његови ближњи имали су „помешана осећања и нису знали како да се осећају&qуот;.

„Нема разлога да се осећамо кривима, али опет све то изазива неку непријатност, не знам ни сам како бих објаснио&qуот;, додаје 39-годишњак.

Због тога се „на људима једноставно види&qуот; траг масовног убиства које се догодило пре десет година, били они родбинским везама повезани са жртвама или починиоцем, сматра Богдановић.

„На свакоме ко је остао из тих породица може да се види ожиљак, као нека сенка.

„То ништа неће моћи да скине ни тој, а ни следећој генерацији, увек ће то да се провлачи кроз крај. Та прича ће увек остати жива код нас&qуот;, описује Драган.

• Како су пиштољи завршили у рукама детета и колико има оружја у Србији и на Балкану
• Злочин у Црној Гори: „Ослободите човека који је зауставио крвави пир&qуот;
• Пуцњава у школи у Великој Плани: Осумњичени ухапшен, нема повређених

Психолошкиња Мери Стојковић напомиње да је свима који су на неки начин повезани са злочином у малим срединама теже него онима који исто доживе у већим градовима.

„Сви се знају и онда се догађа стигматизација&qуот;, кратко описује она.

Жељана Ђокић додаје и да осећај мештана да их неко сажаљева због блискости са људима директно умешаним у злочин „носи одређени терет&qуот; у сеоским срединама.

„Треба разговарати са људима и објаснити им да је перспектива других људи нешто лично, да нису криви због тога што их неко сажаљева или има речи утехе, чак и онда када нису потребне.

„Било би добро радити са целом заједницом како би им се објаснило да можда не би требало тако да реагују и да их подрже на други начин&qуот;, оцењује стручњакиња из Новог Сада.

'Флешбек' после трегедија у другим местима

Нешто више од десет година трагедије у Великој Иванчи, у околини Младеновца, београдске општине, поново се догодило масовно убиство.

У селима Дубона и Мало Орашје, само неколико десетина километара далеко, убијено је осморо младих, а 14 је рањено.

Овај догађај је за 31-годишњег Јована Величковића био „баш флешбек&qуот;, прича он.

На питање да ли су се људи после нове трагедије уплашили да би тако нешто поново могло да се деси у њиховом месту, Величковић каже - „и јесу, и нису&qуот;.

„Сада и да не желиш, увек гледаш људе по улици и питаш се који би могао да буде следећи.

„Мрачније су ми мисли и после овог сада убиства, неспорно, али се трудим се да процесуирам све део по део, неким својим темпом&qуот;, прича музичар из овог шумадијског села док мота цигарету и припрема се да је запали.

Погледајте видео: „Дубона овако нешто не памти&qуот;

Сличну реакцију на трагедију у оближњим селима имао је и Драган Богдановић, коме су поново у мисли навирале слике које је видео пре десет година у његовом родном месту.

„Када се ово сада десило у Дубони и Малом Орашју, као да нам се слика вратила и као да је оно што је било пре десет година било јуче&qуот;, прича он.

Драган води трговачку радњу у Младеновцу, а ових дана су у њу долазили и људи из Дубоне, који сада знају како изгледа ружно искуство које је и сам доживео.

Како каже, „на људима се тачно види&qуот; шта се догодило, али не жели да им питањима стаје на муку.

„Не желим ништа да будим код њих и нисам сигуран шта бих знао да им кажем, а да је конкретно и директно&qуот;, препричава.

Овакав догађај неминовно код Богдановића буди страх да се нешто слично поново не деси у његовом окружењу.

„Има можда мало страха да ми живимо у атмосфери која људе може да доведе до те тачке, иако мислим да не постоји било шта што би требало да подстакне човека на тако нешто&qуот;, додаје.

• 'Мама, шта је то трагедија'
• Ограничава ли закон приступ оружју малолетницима у Србији
• Психолошкиња из Велике Британије: „Када прође траума, остаје дугачак процес туговања“

(Не)прихватање помоћи стручњака: 'Овде се свашта сматра срамотом'

Када је пре десет година дошло до пуцњаве у Великој Иванчи, Драган Богдановић није разговарао са стручњацима који би му помогли у савладавању трауме.

„Нико нам није нудио стручну помоћ, нисмо се било коме обраћали.

„Време пролази, питање уопште колико смо се и како опоравили и да ли ће то икада проћи - то је једно стање шока које још траје.

„Људи су такви код нас - добри, племенити, некако се то гура заједничким снагама&qуот;, описује он.

Становници у мањим срединама нису отворени за разговоре са стручњацима и причу о менталном здрављу као у великим градовима, иако се ситуација по том питању поправља, каже Мери Стојковић.

„Код нас у малом окружењу је то другачије - уколико се неко обрати психотерапеуту или дете одведе психологу и за неки мањи проблем, они ће у окружењу бити сматрани болесним.

„Створен је отпор - размишљају на начин 'боље да ја прећутим, сам ћу се изборити са проблемом', а то даље рађа већи проблем&qуот;, оцењује психолошкиња из Власотинца.

Попут Драгана Богдановића, ни Дејан Костадиновић није чуо да је неко из села затражио помоћ стручњака, иако не искључује могућност да је тога било.

„Моја је претпоставка да је то због тога што се овде свашта сматра срамотом.

„Овде се живи на специфичан начин, живи више генерација заједно у породици, и некако је устаљен начин размишљања да ти слушаш свог оца, а он његовог - људима је тешко уопште приступити и објаснити им шта је психолошка помоћ.

„На сам помен психолога или психијатра, људи ће вам углавном одговорити 'ја нисам луд и мени не треба помоћ'&qуот;, сликовито ће Дејан.

Јован Величковић имао је 22 године када се пуцњава одиграла, али после ње са родитељима „није много разговарао&qуот; о том догађају.

„Мајка је углавном уздисала и кукала, разумем да ни они не могу то да 'сажваћу' и данас, а и немамо ми овде културу да родитељи причају са децом, ни о чему, па ни о овом, што по мени јесте проблем&qуот;, описује.

На питање да ли је било разговора са психолозима и психотерапеутима, Јован одмахује руком уз осмех.

„Ма какви. Можда су жртве имале помоћ, то не знам, али остали сигурно не&qуот;, прича.

Како каже, у селу није било ни организованих групних разговора о трагедији и начинима да се она превазиђе.

„Логика људи у овим крајевима је 'ваљда неће опет и ваљда неће мене', не прича се о томе уз веровање да се тако осигурава да се поново не догоди&qуот;, додаје.

Погледајте видео. Хапшење осумњиченог за масовно убиство код Младеновца

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.11.2023)