Плави бљесак: Како је тренутак непажње довео до смртоносне несреће у Опенхајмеровом пројекту „Менхетн“

„...У потрази за хармоничним ставом према животу, никада не смемо заборавити да смо сами и актери и посматрачи у драми постојања.&qуот; - Нилс Бор, физичар

У Другом светском рату, америчка влада је оформила пројекат „Менхетн&qуот;, регрутујући научнике и инжењере из свих делова земље да живе и раде у тајном истраживачком центру у Лос Аламосу, у Новом Мексику.

У овој пустињској бази, а под вођством Роберта Опенхајмера, они су направили прву атомску бомбу на свету.

Двадесет првог маја 1946. године, физичар Луис Слотин проводио је последње недеље рада на пројекту.

Он је био стручњак за склапање бомбе и одиграо је кључну улогу у томе, ручно сковавши уређај Тринити за први тест у јулу 1945. године, само месец дана пре него што ће атомске бомбе назване Дебељко и Малиша бити бачене на Јапан.

Али, као и Опенхајмер, у месецима који су уследили, почео је да се противи наставку програма нуклеарног наоружавања и одлучио је да се врати цивилном животу.

• Ко је био прави Роберт Опенхајмер
• Титова атомска бомба: политичка жеља против науке
• Џиновска атомска бомба која је била превелика да се употреби

Слотин је кроз установу лично спроводио Алвина Грејвса, научника који је требало да га замени.

Мало пре 15:00 часова, усред једне од лабораторијских зграда, Грејвс је приметио нешто што је одмах препознао: „критични систем&qуот;, иначе Слотинову специјалност.

Попут експерименталне нуклеарне бомбе, он се користио за безбедно тестирање реактивности плутонијумског језгра.

„Критични систем&qуот; се састојао од плутонијумског језгра и две хемисфере неутронских „рефлектора&qуот; направљених од берилијума.

Грејвс је прокоментарисао да никада није видео демонстрацију критичног система.

Слотин се понудио да му је покаже.

На другом крају просторије, Ример Шрајбер, Слотинов колега. сложио се с тим.

Међутим, упозорио га је да то ипак уради споро и опрезно:

Шрајбер је касније изјавио да тај коментар није био сасвим озбиљан будући „да смо сви имали бескрајно поверење у Слотиново знање&qуот;.

Идеја је била да се језгро доведе у стабилни стадијум реактивности и задржи у њему, као када упалите мотор аутомобила и дозволите му да остане да ради у леру.

Извештаји о томе шта је тачно пошло по злу су опречни.

Један посматрач је рекао да је Слотинов приступ у овом случају био „импровизован&qуот;.

Други кажу да је оно што је урадио било савршено нормално.

У званичном извештају, Шрајбер је рекао да се Слотин „кретао пребрзо и без одговарајуће пажње&qуот;, али да су други у просторији, „својим ћутањем, пристали на то да се поступак настави.&qуот;

Шрафцигер је исклизнуо и горњи рефлектор је пао преко језгра.

„Окренуо сам се због некакве буке или наглог покрета&qуот;, написао је Шрајбер.

„Видео сам плави бљесак… и истовремено осетио топлотни талас.&qуот;

Све се то десило, написао је Шрајбер, „у неколико десетина секунди&qуот;.

Слотин је преокренуо горњи рефлектор и пустио да падне на под, али је његова реакција већ била прекасна.

У првим тренуцима после несреће, просторијом је завладала тишина.

Потом је Слотин тихо рекао: Е, па ту је крај.

Слотин је разумео значење онога што се десило.

Последице су запамћене хаотично.

Научници су се окупили у ходнику испред.

Слотин је скицирао дијаграм где је тачно свако од њих стајао у тренутку несреће.

Шрајбер, који је био најдаљи, вратио се унутра и покушао да очита ниво радијације.

Док је био тамо, такође је покупио своју јакну.

У једном интерном извештају о догађају стоји да људи „нису у положају да се понашају рационално&qуот; после изложености радијацији.

Каже се и да су могли да искусе „вртоглавицу&qуот;.

Не каже се да ли је то директна последица високоенергетских честица или некаква реакција тела на блискост смрти.

Слотин је умро девет дана касније од масовног отказивања органа.

„Чист и једноставан случај смрти од радијације&qуот;, као што је то касније описао један колега.

Да ли је Слотин просто постао немаран, као што сугерише званична историја?

Или је несрећу изазвало нешто што је малко теже открити?

Током четрдесетих, паралелно са израдом атомске бомбе, дански физичар Нилс Борс радио је на једном сасвим новом научном приступу - квантној механици - дисциплини која ће имати озбиљне импликације по идеју научне објективности.

За разлику од догађаја које описује класична физика, тврдио је Бор, квантна активност може да се мери само преко физичке интеракције са умешаним честицама; интеракције која неизбежно мења и саме честице и опрему која их мери.

Објективност није била питање пасивне опсервације већ „трајних трагова - као што је тачкица на фотографској плочи, коју је изазвао удар електрона - који остаје на телима која дефинишу експерименталне услове&qуот;.

У врло важном смислу, квантни феномен је неодвојив од опреме која се користи за његово мерење и, самим тим, од људи који користе ту опрему.

Кад је Бор говорио о „телима&qуот; која дефинишу експерименталне услове, вероватно је мислио на апарате, а не на људска тела.

Али својеручно рукујући критичним системом тога дана, Слотин је претворио властито тело у део апарата, истовремено у биолошки регистар квантних ефеката и у један од материјала који производи исте те ефекте.

Реконструкција несреће из 2018. године показала је да плутонијумско језгро не би постало критично да се његова рука није нашла на берилијумској хемисфери која је послужила као додатни неутронски рефлектор.

Трагично, али Слотинова смрт није била без преседана: он је гледао колегу како умире након веома сличне несреће само годину дана раније, са истим плутонијумским језгром.

Штавише, његов шеф, Енрико Ферми, експлицитно је упозорио Слотина само неколико месеци раније на његов приступ критичним системима.

„Умрећеш у року од годину дана ако будеш наставио то да радиш&qуот;, поручио му је он.

Али чини се да је Ферми био усамљени глас у институцији склоној умањивању опасности њиховог посла.

Поручник Едвард Вајлдер, који је у Лос Аламосу служио у Тиму за склапање снажних експлозива током Другог светског рата, касније се присетио бројних пожара, удара струје и експлозија у лабораторији.

Једном је видео човека како је прогутао фрагмент снажног експлозива који му је случајно улетео у уста.

„У тим тренуцима&qуот;, како је он рекао, „није било организоване безбедности.&qуот;

У Лос Аламосу, на делу су биле две паралелне стварности.

У првој, озбиљност посла била је скоро неиздржива.

Као што је то физичар Филип Морисон приметио 1986. године:

„У нашим главама није било никакве сумње да немачка влада поседује средства за стварање најмоћнијег оружја којег је свет икад видео, а наша реакција је била велика нервоза и страх.&qуот;

У другој реалности, употреба људских тела у дефинисању експерименталних услова била је уобичајена пракса, а импликације рада биле су скривене оним што физичарка и теоретичарка феминизма Карен Барад зове културом „игре&qуот; и „антиреализма&qуот;.

Заслепљеност јурњавом за „слатким&qуот; може да се види у науци и технологији чак и данас, као у нарастајућем пољу вештачке интелигенције.

Чак и пројекти који делују безопасно могу да имају потенцијал за катастрофу.

Године 2022, истраживачи компаније за израду лекова одлучили су да тестирају да ли њихов софтвер може да прави и биохемијско оружје.

У року од шест сати, вештачка интелигенција је идентификовала више од 40.000 једињења „за која се предвиђа да су токсичнија од јавно познатих хемијских борбених агенса.&qуот;

„Та мисао нам до тада уопште није пала на памет&qуот;, написали су аутори.

„Били смо наивни размишљајући о потенцијалној злоупотреби нашег заната… Нељудски самостални творац смртоносног хемијског оружја потпуно је одржива опција.&qуот;

Америчка влада је „успоставила образац тајности&qуот; као реакцију на Слотинову смрт који је „опстао све до данас&qуот;

Нилс Бор је једном дефинисао „експеримент&qуот; као „ситуацију у којој можемо да кажемо другима шта смо урадили и шта смо научили&qуот;.

Са тог становишта, Слотинова несрећа била је пропуштена прилика: ситна ставка у дугом историјату технолошких упозорења која је лоше документована и у најбољем случају само делимично проучена.

Хиљаде људи му је дошло на сахрану.

Његово родно место назвало је локални парк по њему.

Али било је врло мало јавне расправе о томе шта би његова смрт могла да значи.

Према једном истраживачу, америчка влада је „успоставила образац тајности&qуот; у реакцији на Слотинову смрт „која опстаје све до данашњих дана&qуот;.

Релативно нетакнут несрећом, Шрајбер је помогао да се редизајнира начин на који се спроводе процедуре попут оне која је убила Слотина, са већим нагласком на безбедности.

Стојећи крај Слотиновог рамена, Грејвс је примио велику дозу радијације и тешко се разболео.

У званичном извештају као да се умањују те последице - помињу се трајно ослабљен вид у левом оку и многи месеци током којих су се опорављали његови сперматозоиди.

У једном извештају пише: „Пацијент се осећа добро 38 месеци после излагања радијацији. Ради изузетно марљиво на положају високе одговорности…&qуот;.

Флој Агнес Ли, хематолошкиња која је лечила Грејвса, после несреће је описала у интервјуу из 2017. године озбиљност његовог тадашњег стања.

„Број његових белих крвних зрнаца био је толико низак да су се сви чудили зашто је још жив&qуот;, рекла је она.

„Не сећам се колико је требало да коса поново почне да му расте.&qуот;

Грејвс је касније постао главни научни директор у Лос Аламосу.

Током Хладног рата, надгледао је тестирања неких од најдеструктивнијих оружја у историји, дезинтегришући читава пацифичка острва, бришући читаве категорије океанског живота и остављајући стравичну нуклеарну заоставштину људима који тамо живе.

Пријављен је повећани број случајева рака и мртворођене деце, да не помињемо штету насталу због евакуације из родног краја.

У сведочењу пред Међународним судом правде 1995. године, активисткиња Лиџон Екниланг са Ронгелапа из Маршалских Острва, описала је последице тестова на више узастопних генерација властите заједнице:

„Нуклеарни отпад био је у ваздуху који смо удисали, у изворској води коју смо пили, у храни коју смо јели… Нешто од наших усева за храну, као што је арарута, потпуно је нестало.

„Макмок, илити тапиока, престао је да буде воће. Од онога што бисмо појели добијали бисмо пликове на уснама и у устима, и патили бисмо од страшних стомачних тегоба и мучнина…

„Касније смо искусили друге, још озбиљније проблеме… Наше болести су се погоршале а многи од нас су умрли.

„Морали смо да поверујемо да је наше острво радиоактивно и евакуисали смо се са Ронгелапа 1985. године. Становници Ронгелапа од тада живе у изгнанству.&qуот;

Бивши амерички министар унутрашњих послова Стјуарт Удал касније је сугерисао да је Грејвсово искуство са несрећом из 1946. године заштитила човека од било какве критике: „Нико није смео да буде толико дрзак да оспори његову несмотрену безбедносну политику због радијације са којом се сусрео 'из личног искуства'.&qуот;

Грумен плутонијума који је убио Слотина касније је назван „демонско језгро&qуот;.

У марту 1965. године, четири месеца пре своје смрти, Грејвс је одржао говор у ком је користио другачију, мада једнако живописну метафору, нормализујући постојање нуклеарног оружја упоредивши га са „ајкулама које једу људе&qуот;.

„Сви инстинкти ајкули говоре да је немоћни сочни залогај који се налази у води са њом управо оно што она жели и што јој треба&qуот;, рекао је он.

„Не потеже се питање аморалности. Чини ми се да питање морала ступа на сцену оног тренутка кад на сцену ступи човек, не пре.

„Стога, могу да размишљам о томе како се атомске бомбе користе у аморалне сврхе, али да саме по себи нису аморалне.&qуот;

Он је објаснио да је гомилање атомског оружја учинило нуклеарни рат „незамисливим&qуот;, купујући време за преговоре међу непријатељима.

„Нови напреци у оруђима рата&qуот;, додао је, „готово су увек доводили до напредака у оруђима мира.&qуот;

Што се тиче Слотинове смрти, Грејвс за собом није оставио никакав коментар.

Он, према званичном записнику, „није био расположен да говори о томе&qуот;.

*Аутор свих илустрација и текста је Бен Платс-Милсс, писац и илустратор који истражује моћ, резоновање и рањивост, као и начине на које је наука представљена у популарној култури. Његови мемоари, Изрецитуј ми планете, објављени су 2018. године.

На Инстаграму он је @бенплаттсмиллс.

Текст наручио и приредио: Ричард Фишер

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.13.2023)