Волим људи сас дукат у груди, који тиња какото кандило што расветљује сваку чамотињу…
Нишке вести 04.11.2023 | Маја Воденичарски Маја
Кад замрждори јесењи кишљак да иструли попадало лисје, залепи га за уморну земљу и расврљи свуде узокол за запуши дувке по плотишта, у човека се и светлос` угаси, маје се и сповира по авлију како куче без газду, повија се како родна грања на коју се воћке здувале и висе си туј докле ји кошава не очука.
Јоште ако на капију наиде нека пустосватица и кукумавка која јади сопствени истриса свуд по комшил`к, гасећи жишке које тињају у људи и навлачећи им своју мрзовољу на главу, како брашњиву врећу, испије сву снагу из човека како црна речна пијавица. Чини ти се, требаће ти бар недељу дана с добру рану и лежање у чрге да се опрајш и снагу да врнеш. А кад наиде човек који сл`ји изнутра, колку год да стену сеца на грбину и судбину тешку у бисази, па назове „божју
