Весна Парун: Смртниче, смиј се!

И хита вријеме својему свршетку, и пита нога цесту: Куда? Чему? Како је лако било на почетку вјероват сунцу, мјесечини, свему. Ал' најжарче си вјеровао стиху. Поезија је била олтар, друг. У шапату јој свечану и тиху загушила је младости јаук дуг. Изгубила је моћ над тобом лира Шекспира, Тина, Јесењина, Лорке. Исхлапили су звуци гласовира. Остаде костур ријечи, траг оловке. Сад газиш стазом самцат, посрћеш, пред сваким бријегом стрепиш: ту је крај? За лудошћу се