Ubistvo novinara: Da li ćemo ostati „Ćurani“?
Cenzolovka 03.02.2024 | Igor Božić
Bio je Uskrs. I bilo je bombardovanje. U hororu koji nam se događao 1999. taj dan je bio jedan od najmirnijih. Bombe su tog jutra padale po Kosovu, ali ne i Beogradu. Slavko i Branka osećali su se bezbedno da prošetaju centrom grada posle uskršnjeg ručka. Pratili su ih neki ljudi do ulaza u Lole Ribara gde su živeli. Pratili i sve vreme dojavljivali pravac njihovog kretanja. Ti ljudi su bili radnici Službe državne bezbednosti.
Pratili su ih sve do trenutka kada je pucano Slavku u leđa. Onda su otišli, a na mesto zločina došla je regularna policija da obavi uviđaj. Prijatelj i kolega Rade Ranković me zove i kaže „ubili su Slavka“. Ne verujem mu. Kaže: „Ispred ulaza sam, ubili su ga.“ Bomba je pala i tog 11. aprila u Beogradu. Velika bomba koja je najjače do tada udarila na novinarstvo u Srbiji. Prvo što sam pomislio jeste da će nas pobiti sve. Sve koji su odbijali da budu sluge
