Како смо дошли до тога да нама бришу под?
Југмедиа 20.06.2024 | Бојана Стевановић
Сви ми, рођени у другој половини прошлог века, кад неко изговори: „Пуцајте, ја и даље држим час“, помислимо на храброст, част, честитост, поштење, патриотизам… Помислимо на Велики школски час.
Од случаја „измицања столице наставници“, преко свих осталих у протеклом периоду, где су деца или наставници били жртве насиља , све до најновија два, у истом дану. Непрестано ми одзвања ова реченица у глави. Буди ме, успављује, прогања, узнемирава… И подсећа на страх, стид, кукавичлук, дволичност…и још много тога. Што јесмо и нисмо. На то да смо слепи и глуви постали. И колко год да пуцају, ми смо ту да се подметнемо као мете, ћутке, стрпљиво,
