Олимпијске игре у Паризу 2024: Време када су сликарство и вајарство били олимпијске дисциплине
Оживљавање Културне олимпијаде као уметничког дела Олимпијских игара је на добробит посетилаца који су мање спортски настројени.
На античким Олимпијским играма у Грчкој су се скоро 1000 година поред атлетских одржавала и уметничка такмичења. Сада, ова древна традиција надахњује нову француску Културну олимпијаду.
Шта се облачи за посету музеју Лувру док се Париз спрема за Олимпијске игре 2024. године?
Током недавне посете престоници Француске, модна упутства су била конкретна: треба да оденем моју најбољу одећу за трчање.
Пријавио сам се за јединствену трку названу Цоурез ау Лоувре која је требало да најцењенију француску културну институцију претвори у најлепшу теретану на свету.
Овај тренинг који је спој „надахнућа&qуот; и „зноја&qуот;, како је најављено на веб-страници Лувра, само је један од више од 1.000 дешавања која се тичу моде, позоришта, хране, и плеса који се приређују широм Француске до краја септембра током такозване Културне олимпијаде.
- Носиш теле, апстинираш од секса - овако су тренирали древни грчки олимпијци
- Када се сударе спорт и политика: Историја отказивања и бојкота Олимпијских игара
- Све о Олимпијским и Параолимпијским играма у Паризу
Циљ ових „других&qуот; летњих игара је да промовишу разне елементе галске културе, али и да оживе мало познату олимпијску традицију такмичења у уметничким дисциплинама као што су вајарство, архитектура и књижевност које су биле уобичајене у старој Грчкој, као и на модерним играма од 1912-1948. године (укључујући оне одржане у Паризу пре 100 година).
Неки догађаји се одржавају само једном, као што је недавна „Трка конобара&qуот;, током које је 200 келнера врхунских париских ресторана јурило 1,9 километра градским улицама носећи послужавнике са кроасаном, кафом и чашом воде, као и предстојећи Олимпијски бал уз џез музику, који ће се одржати у Музеју Орсеу и треба да подсети на 1924. годину.
Друге догађаји се понављају, као што су уметничке изложбе посвећене спортским темама у музејима и фестивал морских специјалитета Фестивал Енфламмé чији домаћин је Кулинарски колеџ Француске.
Улаз је бесплатан за неколико дешавања као што су изложба фотографија на отвореном Спорт &амп; храна, током које ће од 26. јула „омиљена јела спортиста&qуот; бити изложена широм града, док се другим дешавањима може присуствовати уз улазнице приступачних цена које могу да се резервишу онлајн или се једноставно могу купити на лицу места.
И тако сам се послушно појавио у 07:30 и ушао у Лувр на култни улаз - стаклену пирамиду коју је пројектовао кинеско-амерички архитекта Јо Минг Пеј.
Било је то много пре отварања за посетиоце, а поспани чувари и чистачи љубазно су занемаривали 60 љубитеља уметности у патикама који су се окупили код ормарића у предворју.
Након што су нам доделили боје и сходно томе поделили у групе, почео сам да трчим у групи у којој су скоро сви били париски ранораниоци уз степенице ка празним галеријама.
Прво смо улетели у Двор Марли обложен мермером да се протегнемо на простиркама за јогу испод блиставих белих статуа паганских богова.
Затим смо по упутствима плесачица по имену Квинзи у енергичном афро-карипском ритму вртели куковима испод огромних асирских крилатих лавова са људском главом.
Искораке смо радили дуж средњовековног зида, а штафету трчали до Сфинге.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Врхунац је наступио у Сунцем окупаној Дворани каријатида са древним грчким сликама где смо вежбали уз диско хитове 1970-их.
Празнина Лувра је била узбудљива - музеј иначе прима 30.000 посетилаца дневно - и подсетила ме је на једну од најшармантнијих сцена француског Новог таласа, из филма Необична банда редитеља Жан-Лика Годара из 1964. године, кад три млада пријатеља јурцају кроз његове галерије.
Док смо џогирали између четири места где би смо се зауставили да плешемо, наш инструктор нас је охрабривао да испуштамо узвике и урлике, који су одјекивали сабласно празним ходницима.
После тога, сав обливен знојем шетао сам ходницима лежернијим темпом да бих истражио историјску везу са тренингом у Лувру.
Данас смо склони да верујемо спорт и уметност немају много заједничког, али посебна изложба у Лувру под називом Олимпизам: савремени изум, древно наслеђе повезује Париз 2024. и античку Грчку, где су се Олимпијске игре одржавале више од 1.000 година - од 776. пре нове ере до 393. нове ере.
Француска је одиграла главну улогу у оснивању модерних Олимпијских игара: париски аристократа Пјер де Кубертен основао је Међународни олимпијски комитет у Паризу 1894. године и утро пут првим модерним Играма две године касније у Атини.
Париз је био домаћин Олимпијских игара 1900. и 1924. године.
Иако је било покушаја да се култура поново споји са Играма, они су пропали после Другог светског рата и данас се једва памте.
Зато овогодишња Културна олимпијада представља веома шармантан покушај оживљавања те идеје.
Док су многе земље домаћини покушале да донекле промовишу њихову националну културу, Французи то подижу на нови (или, можда, стари) ниво.
Французи су одувек били дубоко поносни на њихову огромну културну улогу у историји, тако да је савршено логично да земља писца Онореа де Балзака, сликара Клода Монеа, песника, сликара и режисера Жана Кокта, и књижевнице Симон де Бовоар треба званично да буде предводник у промовисању игре, музике, књижевности, и уметности - баш као што су то чинили Грци.
Уметничко (и наго) порекло Олимпијских игара
Свако може да претпостави шта би префињени Кубертен мислио о мом тренингу у Лувру, а тек контроверзној одлуци Париза да овог лета брејкинг уврсти у званичне такмичарске дисциплине.
Али он би свакако одобрио то осећање: када је оживео Олимпијске игре 1890-их, био је гласан заговорник тога да Игре треда да обједине „мишиће и ум&qуот;.
Барон је скептицима говорио да су изворне грчке игре славиле савршенство и тела и ума: петодневна раскошна приредба која се одржавала сваке четврте године у удаљеном светилишту Олимпији обједињавала је атлетска такмичења, разгледање културних знаменитости, позориште, и књижевне догађаје.
Љубитељи класичног спорта нестрпљиво су напуштали стадионе, где су се спортисти такмичили наги и намазани маслиновим уљем сијали од главе до пете, да се диве чувеним скулптурама као што је статуа Зевса у Олимпији, једно од седам светских чуда.
Победници у спортским дисциплинама би наручивали од песника попут Пиндара да напишу оде њиховим победама, које би потом певали хорови младих дечака.
Млади писац у успону Херодот, познат као „отац историје&qуот;, чак би их тамо читао наглас.
Кубертен је коначно успео да споји уметност и спорт на Играма 1912. године.
А на Олимпијским играма у Паризу 1924. поносно је представљен његов такозвани петобој муза, што је подразумевало да су музика, сликарство, вајарство, књижевност, па чак и архитектура званична такмичења и једнака са спортским - и у сваком су додељиване медаље и награде.
То је значило да су уметници, чија дела су морала да буду „непосредно надахнута спортом&qуот;, поново могли да стану раме уз раме са мишићавим лепотанима - рвачима и тркачима.
Те године је златна медаља у књижевности припала је француском песнику Шарлу Лују Просперу Гијоу за стихове о трчању:
„Тркачи се савијају, цвеће је напето, ... / Пуцањ: Насилна реч! / И одједном / Вратови испружени, напред / као стабљике / лица побледела / јабуке, / зуби и вилице јуре у / празнина&qуот;.
- Веслајте око 'пробуђене' карте док се Париз спрема за Олимпијаду
- Трофејни пливач Магнусен решен да обори 'светски рекорд' допингом
- Церемонија отварања Олимпијских игара у Паризу без Руса и Белоруса, одлучио МОК
Париски боеми су отишли корак даље, а друштвени врхунац лета 1924. године био је гламурозни Олимпијски бал, који се најављивао прелепим ручно рађеним колажним плакатима са програмом и Пикасовим плесачем.
Бал је одржана у таверни Олимпији и трајао је од поноћи до зоре, а врхунци су били модна ревија посвећена спорту и надреални „плес јастога, ракова и крокодила&qуот;.
Познати дадаиста Тристан Цара приредио је „Спектакл на мердевинама&qуот;, а јапанско-француски сликар Цугухару Фуџита организовао је авангардне боксерске мечеве.
Иако су ови олимпијски уметнички догађаји ишчезнули после 1948. године, поједина досгигнућа су наставила да живе: освајач златне медаље у вајарству у Паризу 1924. године, Бацач диска, идеализован мушки акт висок око два метра, дело грчког уметника Константиноса Димитриадиса, постављен је у Сентрал парку у Њујорку испред Музеја уметности Метрополитена 1926. године.
Обновљен је у марту 2024. године и постављен испред стадиона Ајкана на острву Рендалсу.
Културни препород
Оживљавање Културне олимпијаде као уметничког дела Олимпијских игара је на добробит посетилаца који су мање спортски настројени.
Уочи Игара, организован је низ дешавања која привлаче локално становништво и посетиоце.
Парижани су озлојеђени због непријатности које доживљавају због организације предстојећих Игара, због којих ће, процењује се, доћи око 15 милиона посетилаца, а цене карата за метро ће се удвостручити.
Ипак, многа културна дешавања, као на пример Трка конобара, неочекивано пружају маме осмехе и показују да је француско културно наслеђе много више од цењених музеја и споменике, и да обухвата и кафиће и бистрое.
„Када странци дођу у Париз, не долазе само због Лувра и Ајфелове куле&qуот;, изјавио је градски званичник Николас Боне.
„Долазе и да једу у нашим кафићима - Боуиллон Цхартиер, Брассерие Липп или Ле Процопе&qуот;.
Што се тиче музике, током Културне олимпијаде одржаће се хип-хоп фестивал Битка стилова у седишту Радија Француске 16. јула.
За љубитеље доброг залогаја, једно од најпривлачнијих догађаја биће Мало путовање кроз укусе, који се најављује као потрага за кулинарским благом у ресторанима мање познатих париских насеља, током ког учесници кушају по јело на свакој станици.
То је десетобој који би чак и највеће ленчуге могао да покрене.
Разноврсни садржај Културне олимпијаде пружа још једну примамљиву пропратну погодност посетиоцима.
Као што су уметници 1924. године стварали сопствене независне олимпијске свечаности, Парижани промовишу и француску културу.
Током моје тродневне посете Паризу, свуда сам наилазио на веселе незваничне прославе спорта и „француског начина живота&qуот;.
Церемонија отварања Олимпијских игара 26. јула одржаће се на Сени парадом чамаца дугом шест километара, па да бих могао да замислим такву свечаност на води, одсео сам у необичном плутајућем хотелу Офф Парис Сеине, који се налази тачно на месту где ће парада кренути, код железничке станице Гаре д'Аустерлитз.
Жена на рецепцији хотела ми је узбуђено причала о плесној забави коју ће те вечери приредити са „олимпијским ди-џејем&qуот; како би гости могли да ђускају у име спорта.
Када сам свратио у цењени хотел Хотел де Цриллон, блиставо здање које се налази у некадашњој аристократској палати из 18. века, зидови су били украшени креативно осликаним скејтбордовима у част олимпијских такмичења која ће се одржати на степеницама хотела на Тргу Конкорду.
Исте вечери, Маријан Фабр-Ланвин, оснивачица винарије Соулеил, позвала ме је у хотел Ланкастер у некадашњој вили из 1880-их код Јелисејских поља.
Тек што смо сели у бар, бармен је већ изустио: „Морате да пробате наше олимпијске коктеле!&qуот;
Убрзо смо се удубили у подуги списак коктела надахнутих спортом.
Иако су џудо (црни мартини) и пинг-понг (пеперминт и вотка) били примамљиви, одабрао сам црвени рум и маракују, који је посвећен скејтбордингу.
Уз дозу галске ироније, Фабр-Ланвин је тврдила да би концепт Културне олимпијаде могао још мало да се прошири и уважи алкохол: омиљени француски ритуал - сат за аперитив - такође би требало да буде олимпијска дисциплина.
„Волимо да се шалимо да је аперитив спорт, јер подразумева физички напор&qуот;, рекла је она.
„Израз левер де цоуде, (у дословном преводу 'подизање лакта' што упућује на покрет руком при пијењу), још од 18. века користе Французи који уживају у алкохолу&qуот;.
Ако би се 2024. године додељивала златна медаља за испијање алкохола, то би сигурно унело олимпијски дух у сваки француски бар и дом.
Култура достојна музеја
У оквиру Културне олимпијаде, у већини великих париских музеја тренутно се одржавају изложбе везане за спорт и трајаће најмање до почетка септембра.
Олимпијске „традиције&qуот;
Многе олимпијске „традиције&qуот; за које верујемо да потичу из античке Грче заправо су маштовито осмишљене у модерном времену. У античко доба није постојала на пример маратонска трка, а идеја да се трчи стаза дуга 42.2 километра преузета је из античке легенде.
Наиме, 490. године пре нове ере, да би јавио о победи у Маратонској бици, гласник је из града Маратона трчао без заустављања до Атине (тада је, према једној верзији, пао мртав од исцрпљености). Трка је први пут одржана на модерним играма у Атини 1896. године, и до данас је опстала као олимпијска дисциплина.
А омиљена традиција ношења и паљења олимпијске бакље, које је данас главни део церемоније отварања Олимпијских игара, успостављена је на нацистичким Олимпијским играма у Берлину 1936. године. Био је то такав пропагандни хит да је у међувремену заборављено његово непријатно порекло.
Историјски најважнији је олимпизам Лувра, који не само да показује како су културни догађаји историјски били испреплетени са Играма, већ и како су се уметници и историчари 19. века (који су углавном били Французи, попут Кубертена) ослањали на непотпуне доказе из античког доба - грчке скулптуре победника, спортске слике на вазама, појединачне књижевне референце - за осмишљавање многих традиција и догађаја које повезујемо са Олимпијским играма данас.
Затим, галерија Палаис де ла Порте Дорéе представља изложбу названу 'Олимпизам: Историја света', која повезује развој Игара са ширим друштвеним и политичким покретима у последњих 150 и више година, а посебни одељак је посвећен француским имигрантима који су освојили медаље.
Чак је и у притајеном музеју уметности Мусéе Мармоттан Монет, посвећеном сликару Клоду Монеу, уприличена поставка о олимпијским темама названа У игри! Уметници и спорт (1870-1930), на којој су представљени прикази клизача Клода Монеа и тркачких коња и џокеја на платну Едгара Деге.
Ради упознавања са савременијом везом са уметношћу, упутио сам се у Фондацију Луја Витона, смештену у спектакуларном здању које је дизајнирао Френк Гери у близини Јелисејских поља, да погледам провокативну изложбу под називом Колекција, рандеву са спортом која представља новија дела везана за Олимпијске игре.
Можда најупечатљивије дело је Олимпијски прстенови (1985), произашло из сарадње Ендија Ворхола и Жан-Мишела Баскијата, на којем су симболични прстенови у бојама који представљају сваки континент подсећају на карике у ланцу, и лик Афроамериканца који лебди међу њима.
Ипак, за љубитеље Олимпијских игара као што сам ја, место Фондације у Булоњској шуми нуди посебан историјски угођај.
Након посете изложби, прошетао сам највећим парком у Паризу, где коњички клубови раде генерацијама, и пронашао дивно здање из времена Наполеона ИИИ, ресторан Ла Прé Цателан, окружен зеленилом.
Овде су се 1894. године окупили чланови првог Међународног олимпијског комитета на слављеничкој гозби након што је његово образовање Кубертен најавио на Сорбони. (То је још увек ресторан, а за време Игара биће национална кућа олимпијског тима Италије.)
Дивећи се величанственој грађевини, сетио сам се књиге француског писца Марка Тардјуа „Роман о играма&qуот;, која на маштовит начин оживљава Олимпијске игре у Паризу 1924. године.
Након што је његов јунак сазнао за Олимпијски бал, постао је обузет олимпијским маркама, олимпијским плакатима, олимпијским огласима на киосцима: „Све је постало, као неким чудом, олимпијско&qуот;.
У том духу, поправио сам терасу да бих могао да тренирам испијање уз чашу сувог белог вина Сансер (Санцерре) из долине Лоаре.
Тони Пероте је аутор шест књига, међу којима је Наге Олимпијске игре: Истинита прича о античким Олимпијским играма у Грчкој.
Погледајте и овај видео:
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 07.24.2024)
