Еутаназија: Мајка из Индије тражи право на смрт за сина везаног за постељу

„Како родитељ може да тражи смрт детета?&qуот;, пита се Нирмала Рана док седи крај кревета њеног 30-годишњег сина Хариша.

Хариш, студент грађевинарства, пао је 2013. године са четвртог спрата зграде у северном индијском граду Чандигару и задобио тешке повреде главе.

Од тада је везан за кревет, не може да говори или показује да осећа било шта већ 11 година - што је стање које лекари описују као „вегетативно&qуот;.

„Водили смо га свуда - од владе до приватних болница, али ништа није помогло&qуот;, каже његов отац Ашок.

„Слушали смо и читали о чудима, али ни молитве ни лекови нису уродили плодом.&qуот;

На једном зиду је окачен сат, док је на другом верски календар.

Казаљке сата померају се у уобичајеном ритму, али за Харишове родитеље, време је стало још од несреће.

• Жеља за умирањем пре него што завлада деменција
• Еутаназија у свету и Србији: „Ово је крај какав желим&qуот;
• Тражила еутаназију и добила - доктори сад морају пред суд

Пацијенти у вегетативном стању су будни, нису у коми, али нису свесни због тешког оштећења мозга.

После подне је, али Нирмала, измученог лица, није имала времена за доручак.

Њен живот врти се око сина већ више од деценије - намешта му кревет, мења одећу, задовољава све његове потребе.

Бивши бодибилдер, Хариш више не изгледа као тридесетогодишњак - лице му је упало, кожа и кост стапају се у скелетну масу.

Са његовог кревета виси катетер, а из стомака му вири цев за храњење.

Стекао је дубоке и крупне ране од дугог лежања које су изазвале додатне инфекције.

Он лежи непомично на кревету, а једини начин комуникације је очима.

„Заборавила сам какав је осећај плакати&qуот;, каже његова мајка.

Финансијски исцрпљени после више година сконцентрисаних напора, прошле године су његови родитељи затражили да се оснује медицински тим који би размотрио аргументе за еутаназију, како би се окончала Харишова патња.

Еутаназија је чин свесног окончања живота особе како би се она ослободила патње, током које јој лекар даје законити лек.

„Исцеђена сам. Ако ми се нешто деси, ко ће се бринути о њему?&qуот;, каже његова мајка.

„Желимо да донирамо његове органе - оне који му више нису потребни како би помогли другима &qуот;, тврди она.

„Видећемо нашег сина у њима, а он ће наћи свој мир.&qуот;

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Суд у Делхију одбио је њихову молбу.

У судској одлуци се наводи да „чињенице указују на то да се подносилац захтева не одржава у животу механички и да може да се одржава у животу без било какве додатне спољне помоћи&qуот;.

„Подносилац молбе стога може да живи и нико, чак ни његов лекар, не сме да изазове смрт друге особе давањем било каквог смртоносног лека - чак и ако је циљ да се пацијент лиши бола и патње.&qуот;

Контроверзно питање

Године 2011, индијски Врховни суд суочио се са моралном и етичком дилемом кад је одбио молбу за активну еутаназију Аруне Шанбауг, медицинске сестре која је провела читаве деценије у вегетативном стању након што ју је 1973. године брутално напао дежурни одељења.

Суд је донео одлуку да медицински докази указују на то да код Шанбауг није наступила смрт мозга и да она треба да настави да живи.

Шанбауг је остала у вегетативном стању све до смрти 2015. године.

Ипак, судска одлука из 2011, године представљала је прекретницу по питању правног става Индије у вези са окончањем живота.

Пре тога су сви облици еутаназије били илегални у Индији, али у сложеној одлуци, суд је саопштио да „пасивна еутаназија&qуот;, или ускраћивање хране пацијенту, може да се размотри под одређеним околностима.

Године 2018, у значајном обрту, Врховни суд је донео одлуку да пасивна еутаназија може да се затражи законски за појединце у трајном вегетативном стању.

Конкретно је навео да петиције за пасивну еутаназију морају да се поднесу суду и ставио тежиште на лекарску процену.

• Пар у срећном браку одлучио да умре - истовремено
• Холандија одобрила еутаназију и деце млађе од 12 година
• Шпанија легализовала еутаназију
• Посланици у Португалу изгласали закон о ограниченој еутаназији

Ово контроверзно питање поново је доспело у жижу јавности са Харишом Раном, чија породица сада планира да његов случај одведе на врховни индијски суд, након што је њихову молбу одбио нижи суд.

Упркос препрекама, породица остаје умерено оптимистична да ће највиша судска инстанца у земљи на крају пресудити у њихову корист.

Актуелно индијско законодавство дозвољава пасивну еутаназију - намерно допуштање да пацијент умре ускраћивањем вештачког система за одржавање у животу - али и даље забрањује активну еутаназију.

„Суд је навео да он не зависи од вештачког система за одржавање у животу&qуот;, каже Маниш Џаин, адвокат који заступа породицу Рана.

„Међутим, цев за храњење је такође нека врста система за одржавање у животу&qуот;, додаје он.

„Све што можемо је да се сада обратимо Врховном суду.&qуот;

Тог судбоносног августовског дана

Било је то 5. августа 2013. године увече кад је Ашок Рана примио телефонски позив у ком су га обавестили да је његов син „повређен&qуот;.

„Доктор нам је рекао да су се нерви у његовом мозгу потпуно сасушили&qуот;, каже његов отац.

Више од деценије касније, Хариш се храни преко цеви убачене у његов стомак - што је процедура која кошта до 15.000 рупија месечно (163 евра).

Месечни медицински трошкови у збиру износе између 25.000 и 30.000 рупија (325 евра).

Да би покрили те трошкове, његови родитељи су продали кућу у Делхију и преселили се у двособан стан на ободу престонице.

Али они се муче да наставе са плаћањем третмана.

Месечна пензија Ашока Ране од 3.600 рупија једва може да покрије трошкове домаћинства, а камоли Харишову здравствену негу.

Да би допунио њихове приходе, Ашок викендом продаје сендвиче и хамбургере на локалном терену за крикет.

Ако Врховни суд буде одбио захтев за еутаназију, породица тражи да се Харишова нега у болници настави о трошку владе.

Мали број земаља тренутно дозвољава еутаназију, међу њима Швајцарска, Шпанија, Аустралија и 11 савезних држава Сједињених Америчких Држава.

Међутим, у већини других, она је и даље противзаконита.

Закони широм Уједињеног краљевства, на пример, не дозвољавају људима да затраже медицинску помоћ да умру - мада се очекује да ове јесени нови предлог закона који би омогућио асистирано самоубиство уђе у расправу у Шкотском парламенту.

„Људи верују да Бог даје живот и да само он има право да га одузме&qуот;, каже Р.Р. Кишоре, доктор и активиста, који ради као адвокат у Врховном суду и председник је Индијског друштва за етику здравља и права.

„Увек постоји елемент неизвесности. Неко ко је без свести данас, могао би да поврати свест сутра.

„Али, ако окончамо нечији живот, такође му одузимамо шансу за опоравак. То је аљкав начин.

„У Харишовом случају, мислим да би одговарајуће било да се оформи медицински одбор сачињен од кардиолога, физиолога и лекара опште праксе који би одлучили да ли треба да се ускрати вештачки систем за одржавање у животу.

„Кључно питање је да суду недостаје процена из прве руке клиничког стања пацијента.&qуот;

Нирмала Рана се некада надала да ће се њен син једног дана опоравити, али како су се дани претварали у месеце, а месеци у године, тај дан никад није освануо.

„Сећам се како је увек био активан по кући, увек одушевљен бодибилдингом. Долазио би до мене да ми тражи да му измерим бицепсе&qуот;, присећа се мајка.

Сада она ишчекује синовљеву смрт.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.21.2024)