Историја: Како су пре једног века Монголи живели у Београду

Док се Београд пре тачно 100 година опорављао од ужаса Првог светског рата, у њему су живели потомци монголских племена - Калмици.

Као што су чувајући стоку вековима лутали непрегледним степама средње Азије и тако се обрели у царској Русији, припадници овог народа будистичке вероисповести, ношени револуционарним вихором после Октобарске револуције, стигли су и на Балкан.

Заједно са далеко бројнијом православном руском емиграцијом, претрпаним бродовима којима су путовали и многи оболели од тифуса, неколико стотина Калмика стигло је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а највише их се населило у престоници.

Тако су се по блатњавим улицама тадашњих београдских предграђа - Карабурми, Цветковој пијаци, Црвеном крсту, Коњарнику, Малом Мокром Лугу - могли срести људи косих очију утиснутих у обла лица истакнутих јагодица.

Баш у Малом Мокром Лугу живели су родитељи и браћа и сестре Бена Мошкина, Калмика рођеног у Америци 1952.

„Оца су у Београду звали Мали Рус, таквог је изгледа био, није личио на Азијце, вероватно зато што је био само полу-Калмик&qуот;, каже Мошкин за ББЦ на српском.

• Руски емигранти који су градили и променили Београд - прича прва
• Црни барон, бела армија: Живот руских емиграната у Београду између два светска рата - прича друга
• Грчка партизанска „држава“ у Титовој Југославији

Калмици су били карактеристичног изгледа, ниски, здепасти, „са спљоштеним носем и косим, уским црним очима&qуот;, наводи се у књизи историчара Томе Миленковића „Калмици у Србији 1920-1944&qуот;.

„Имали су као зифт црну косу, коју су неки од њих на темену везивали у чвор, а на челу пуштали да им падају као шишке.&qуот;

Будисти у Београду

У Србији се настанило око 400 Калмика, углавном војника, што је било мало у односу на остатак руске емиграције, каже историчарка Мирјана Миленковић.

„У Београду су подигли будистички храм.

„Тим храмом, Београд је показао да је метропола и град толеранције, јер по свим документима којима располажемо, а највише их има из штампе, они нису имали никаквих проблема са Београђанима&qуот;, каже архивска саветница Историјског архива Београд.

Њихов будистички храм, један од првих у Европи, уз постојеће православне и католичке богомоље, евангелистичку, протестантску цркву, синагогу и џамију, чинио је југословенску престоницу „мултикултуралном&qуот;, додаје она.

Уз другачију одећу, али и наклон са склопљеним рукама приљубљене уз чело приликом сусрета, изазивали су радозналост мештана.

Многи су мислили да су то Кинези и тако су их и звали, пише у Миленковићевој књизи.

У првом таласу њиховог доласка, 1920. из Русије су стигли Еренцен и Очирка Мошкин, Бенови родитељи.

„У то време, мој отац је био војник 80. пука, са 17 година, а мајка је била девојчица од осам година&qуот;, описује Мошкин.

Они су се венчали 1929. године, баш када је у децембру отворен храм.

У породичном албуму чувају фотографије мајке и оца са отварања храма које је изазвало велику пажњу и локалних новинара.

Храм је подигнут у данашњој Будванској улици на Коњарнику, која се некада баш због њих звала Будистичком, али је порушен током Другог светског рата.

На врху храма према небу се уздиже 'очир', највећи будистички симбол - симбол истине и знања.

Ниже очира, око куполе висе неколика звонца, намењених да под ветром производе мелодичне тонове који уздижу душу човечју, записала је тадашња штампа, преноси Калдрма.

Сликовито је описан и обред који у славу Буде воде свештеници у жутој и црвеној свили, са пауновим пером у рукама и мирисом задимљеног `нечега`, налик тамјану, после ког се служи чај.

„Свако је био добродошао да се распита или присуствује служби&qуот;, каже Миленковић, додајући да се у новинама могло прочитати када Калмици имају неки од значајних празника којима су Београђани радо присуствовали.

„Један чланак описује млади пар који се венчава и клечи испред Буде у храму&qуот;, подсећа Миленковић, ћерка покојног Томе Миленковића, аутора књиге о Калмицима.

'Кинези' играју фудбал на Коњарнику

Иако су се Срби и Калмици временом приближавали и упознавали, општи назив за њих остао је да су Кинези, што је и данас честа грешка за многе људе из Азије.

Када су калмички дечаци играли фудбал на пољани на Коњарнику, што међусобно, што са мештанима, Београђани су тај терен звали „кинеско игралиште&qуот;, наводи историчарка.

„Важно је поменути и једног успешног фудбалера који је играо за тим Југославије.

„Учур Кулдинов је један од ретких који су остали у Србији после Другог светског рата, играо је за Пролетер из Зрењанина и на крају се скрасио у Сенти, где је и сахрањен&qуот;, каже Миленковић.

Како су живели у Србији?

Живели су у скромним кућицама од цигле и црепа, неки чак привремено у јуртама, традиционалним ојачаним шаторима.

„Били су захвални првенствено краљу Александру Карађорђевићу, па су после атентата (1934. у Марсеју) одржали службу како њихова вера налаже, јер им је дозволио да бораве у Југославији.&qуот;

Посебну захвалност осећали су, додаје историчарка, према Милошу Јаћимовићу, власнику циглане, код кога су неки од њих радили.

Задовољство је било обострано, те је Јаћимовић уступио земљиште Калмицима за храм и поклонио им циглу и цреп да га подигну.

Радили су и у дрварама и фабричким постројењима, али углавном најниже плаћене послове да прехране породице, док су жене шиле.

„Као деца степе, били су јако везани за коње, лепо су се према њима односили и њихов главни циљ је био да купе коња.

„Онда докупе и двоколице или кола да могу да превозе цигле и песак&qуот;, каже Миленковић.

Управо то је радио и Бенов отац, који је током двадесетих и тридесетих година био занатлија и ковач, али и надничар.

„Кад би се градио хотел или нешто у центру града, он би био ангажован да однесе шут, коњским колима.

„Затим је учествовао у изградњи моста који су Немци током рата направили у Београду. Спуштао се доле у дно реке где су копали, када су постављани шипови&qуот;, наводи Мошкин.

Калмици су помогли и у изградњи палате Албанија, у центру Београда, која је те 1939. била једна од највећих зграда на Балкану, писала је Политика.

И Еренцен је био вешт са коњима, јер је детињство провео на имању у Ростовској области.

„У ствари, сви Калмици су избегли из Русије били су из богатих породица, али су морали да оду јер су знали да ће их комунисти убити&qуот;, каже Бен Мошкин.

Погледајте видео: Нема бпљих јахача коња од Монгола

Његови родитељи су у кући причали српски, те и Бен зна неколико речи, иако он никада није био у Србији.

Трудили су се да очувају калмички језик, иако су мушкарци знали руски и ћирилично писмо.

Као и остатку руске емиграције, коју су чинили углавном припадници војске царске Русије, која је после Октобарске револуције и победе бољшевика побегла из домовине, Калмицима је у Србији било дозвољено да оснују своју школу или да похађају руску.

У калмичкој школи, једном недељно су учили језик и веронауку, а тадашњим новинарима било је занимљиво и што ученике не кажњавају због изостајања.

Еренцен Мошкин, Бенов отац, у Србији је с породицом остао до краја рата.

„Али на крају рата, пријатељи су му рекли - добар си момак, али мораш да одеш, знаш, носио си ту (козачку) униформу. Био је у великој опасности&qуот;, описује Мошкин, како су кренули на пут ка Америци.

У страху од комунистичке освете Црвене армије, многи су одмах после рата отишли у кампове по Западној Европи, његови су једно време били у Немачкоју.

Преци војске Џингис Кана и 'они који су остали'

То што су Калмици били врсни кочијаши, запослени у многим београдским ергелама и коњушарницама, чак и краљевској, не изненађује, јер је то део њихове националне традиције, каже Саграл Боугдаева, преводитељка калмичког порекла из Америке.

Верује се да су потомци племена Монгола Џингиса Кана, једног од највећег освајача у историји.

Ратни вођа из 13. века важио је за веома бруталног, али је био поштован као „велики дипломата, иноватор и владар&qуот;.

„Наши преци су били лево крило војске Џингиса Кана, хиљаду година номадског живота се завршило отприлике доласком у Београд&qуот;, описује Боугдаева.

Откриће дрвеног седла помогло је монголским ратницима да стекну моћ у односу на остала племена.

Боугдаева истиче да су Калмици традиционално отворени према људима других вера и нација, не само због тога што су се доста селили, већ и због положаја њихове постојбине Калмикије.

„Због монголског изгледа, људи мисле да живимо у Азији, а у ствари живимо на најзападнијој тачки Пута свиле.

„У прошлости је територија Калмикије била стратешки веома важна - између истока и запада, хришћана на северу и муслимана на југу, ми смо били тампон зона&qуот;, каже она.

Они су из средишње Азије путовали на запад у 16. и 17. веку у потрази за пашњацима, да би се на крају населили око реке Волге.

Положивши заклетву на верност руском цару, добили су канат - област којом влада кан - у замену чување источне пограничне земље Русије.

Услед тешког живота и сиромаштва, многи Калмици су у 18. веку поново кренули на исток.

Реч Калмик је изведена из турског и значи остатак, односно 'они који су остали'.

Они су данас једини будистички народ у Европи и поштују Далај Ламу.

• Стефан Немања и сложена историја споменика на Балкану
• Неколико векова касније: Шта је Србима све остало од Турака
• Како су изгледале спортске игре на Палићу које су постојале 16 година пре Кубертенових
• Јединствени надимци у јединственом граду у Србији

Савремена Калмикија и Калмици

Комунистички совјетски лидер Стаљин је 1943. оптужио Калмике за сарадњу са нацистима и масовно их депортовао у Сибир где је скоро половина њих умрла.

Дозвољено им је да се врате кући тек 1957. када је Хрушчов дошао на власт.

Република Калмикија је и данас у саставу Руске Федерације, у европском делу, јужно од Волге на обали Каспијског мора.

Према подацима из 2022. у Калмикији живи око 268.000 људи, углавном Калмика и Руса.

Процењује се да је Калмика укупно 380.000 у свету.

Давур Дорџијев је политички активиста који се залаже за независност Калмикије.

Живи у Немачкој, а рођен је у главном граду Калмикије Елисти, као припадник већинског народа Ојрат Калмици.

„Ми смо један од најсиромашнијих региона у Русији, а разлог за то лежи у одлукама центра руске политичке моћи.

„Добит коју узимају федералне власти од послова око Каспијског мора иду директно Москви, а земљиште пропада, то није фер&qуот;, описује Дорџијев за ББЦ на српском, додајући да је регион богат нафтом и гасом.

Ова данас једна од најнеразвијенијих области у Европи са инфраструктуром која се распада, а некадашње степе прекривене плодном црницом претворене су у пустиње.

Покрет за стицање независности Калмикије покренут је 2015, а многи њихови активисти, попут Дорџијева, напустили су Русију после почетка агресије на Украјину, јер се нису слагали са одлуком Кремља.

• Договор о Каспијском мору ставља тачку на дугогодишњи спор
• Октобарска револуција - пуцањ са Ауроре који је променио свет
• Како је убијен руски мистик Распућин

По доласку у Америку Калмици су изградили и три будистичка храма у Њу Џерсију, каже Саглар Боугдаева.

„И даље смо номади, али у модерним околностима, поносни смо јер имамо и архитектуру&qуот;, каже кроз осмех.

Као народ држе до породичних веза и традиције, показује Фејсбук група Пут Калмика коју води Бен Мошкин, где овај пензионисани програмер редовно објављује старе фотографије сународника.

На Балкану данас права реткост

Једна од ретких потомкиња Калмика на Балкану је Сања Мучкајева Видановска, македонска списатељица из Битоља.

Њена бака Зора Савић тридесетих година се у Београду удала за Калмика Доржу Мучкајева, са којим је добила двоје деце, али је Доржа убрзо преминуо и она се преудала за Србина.

Сања, одрасла у Македонији, дуго није знала за породичну причу, јер јој је тата увек причао да су 'емигранти из Русије, иако не личе на плаве Русе', каже уз осмех Мучкајева Видановска за ББЦ.

Тек пре 15 година први пут је чула за Калмике, додаје списатељица коју су у једном интервјуу назвали 'Македонка са калмичком душом'.

Од тада истражује и усхићено припрема роман о дедином народу, а планира и да посети Калмикију.

„Ми смо православни, али осећам да је моја мисија реинкарнација и да морам да напишем књигу о деди и овековечим његов народ.

„То је велики и широкогруд народ који је постојао вековима, што је за мене стварно понос&qуот;, закључује.

Погледајте видео: Шта се носило у Србији почетком 19. века

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.23.2024)