Безобразни емотивац

Тролејбус 28 пролази кроз Цвијићеву, хвата залет и пење се ка Ботаничкој башти, а пун је као и увијек у 20 до 9 ујутру. Искаче на екрану телефона вијест “Умро Бора Ђорђевић“. Пуштам пјесму “Кад ходаш“. Гледам људе око себе, много њих у ушима има слушалице и ко зна колико њих у том тренутку слуша глас Боре Ђорђевића. Ово је његов град иако то многи неће признати ни њему, ни себи. Његова смрт позива на рекапитулацију, позива на прелиставање албума и пјесама.