„Укрштање чудовишног са узвишеном лепотом“: „Битлђус, Битлђус“ и корени готике кроз историју

Од раних германских корена до филма Битлђус, Битлђус Тима Бартона, готички сензибилитет превалио је огроман пут кроз векове, мењајући се у архитектури, сликарству, моди, музици и на филму.

Мало је режисера толико моментално препознатљиво по естетици као Тим Бартон.

Откако је Битлђус постао неочекивани хит 1988. године, његов мрачни сензибилитет и разиграна, оштра палета боја заокупили су машту публике.

• Нови Дамбо није одушевио критичаре
• „Кум&qуот; проговара: Марлон Брандо о себи
• Мел Гибсон и Винона Рајдер у сукобу због антисемитске изјаве

Након што је недавно премијерно приказан наставак овог филма, Бартон и даље држи препознатљиво место у савременом филмском стваралаштву.

Готика га је инспирисала у сваком смислу, од језивих али романтичних поставки средњевековне архитектуре, до легендарних књижевних чудовишта жанра, и емоционално кодиране моде готичке супкултуре.

Бартон укршта бројне стилове, увек са херојем или хероином који се поносно истичу као готичари.

У Битлђусу, Лидија у тумачењу Виноне Рајдер представљена је као емоционално сложена хероина, обучена од главе до пете у црно са бледом кожом и оштрим шишкама, у контрасту са њеном безосећајном мајком која отелотворује ауторитативни стил облачења осамдесетих.

Едвард Маказоруки, са његовом копчастом црном кожом и разбарушеном фризуром, призива готичко-панкерску сцену из седамдесетих и приче Мери Шели; његов стил га доводи у сукоб са нежном, напудерисаном палетом боја из предграђа педесетих.

Такви ликови најбоље одсликавају Бартоново отуђење у детињству, док се истовремено повезују и са ширим смислом готичарског сензибилитета.

„Била сам правог годишта да Битлђус остави трајни утисак на мене - нарочито Винона Рајдер као Лидија Диц, и њен непревазиђени готичарски стил&qуот;, каже Кетрин Спунер, професорка књижевности и културе са Универзитета у Ланкастеру, која је нашироко писала о готичкој култури.

„За мене као петнаестогодишњу готичарку, видети готичарку представљену у тако позитивном светлу на великом екрану било је невероватно афирмативно искуство.&qуот;

Бартон је истовремено утицао на готичарску моду и био инспирисан њом.

Он прихвата хибридност, у складу са путовањем готског стила кроз векове, док се он мењао у архитектури, сликарству, моди, музици и на филму.

Неки његово порекло налазе у германској готској војсци која је одиграла улогу у паду Римског царства.

Други пак у реновацији опата Сугера опатије Сен Дени у Паризу, у раном 12. веку, која је позајмила аспекте романичке архитектуре са циљем подизања висине и проширивања волумена.

Накнадне дизајне Богородичне цркве и Вестминстерске опатије карактеришу ребрасти сводови, летеће потпоре и бескрајни лукови.

Истакнута заобљена својства која су испрва имала практичну сврху декоративно су се преселила на улазе, прозоре и друге готске објекте и уметничка дела.

Гаргојли, настали да би отерали зле духове, донели су призвук сабласног овим духовним светилиштима.

Иако су се каснија готска књижевност и сликарство одвојили од верских идеала - или их чак извитоперили - постоје јасни мотиви тих првобитних експресија.

Пећинске зграде са лучним сводовима и скривеним просторима остали су у делима готске књижевности, призивајући сабласне призоре натприродног.

Романса је укорењена у овим готским експресијама, а њу готска култура и даље прихвата и може да се осети у свим Бартоновим приповестима.

„Суштина готске књижевности и сликарства од самог почетка била је у ефекту - не само у изражавању грандиозних емоција као што су ужас и страст, већ и навођењу читаоца или гледаоца да подели та осећања&qуот;, каже Спунер.

„Развили су читав репертоар техника, од узвишених до уврнутих, да би то извели. Готичка мода користи исте технике и повезује се са нашим емоцијама на посебно висцералан начин.&qуот;

И док је мода веома раног готског сликарства обично одражавала период уместо емоционални садржај њених ликова, савремени готички сензибилитет може да се нађе у гомили уметничких историјских слика.

Дела као што су Портрет човека - Мементо Мори Андрее Превиталија (око 1502. године) била су замишљена као симболични подсетници на неизбежност смрти, често приказујући лобање и иструлело воће.

Призора вештица и демона било је у изобиљу на сликама у 18. и 19. веку, спајајући чудовишно са узвишеном лепотом.

Слика Јохана Хајнриха Фуселија из 1781. године Ноћна мора описује демонску фигуру на торзу дубоко уснуле жене, огрнуте белом лелујавом спаваћицом, док дело Алберта Џозефа Пенота из 1890. године Жена слепи миш приказује једру жену бледе коже и тамне косе у лету, док јој крила клепећу на позадини узбурканог неба.

Пре-рафаелитска дела сер Џона Еверета Милеа садрже још суптилних готичких елемената: његова Офелија (1853) учаурена је у украсну чипку и прекривена цвећем док плута узводно; док су љубавници осуђени на пропаст у Хугенот, на дан Светог Вартоломеја (1852), један протестант, други католик, обавијени црном тканином.

У 20. веку, немачки експресионисти дочарали су препознатљиву мешавину ужаса и лепоте.

Покрет је инспирисао успон готичког филма и, касније, самог Бартона.

Теме лудила, хаоса и смрти букте на тим сликама, од којих су многе биле надахнуте нарастајућим светом психоанализе, одражавајући психологију кроз спољна обележја као што су окружење, одећа и осветљење.

Слике Едварда Мунка често су приказивале фигуре аутсајдера.

Његова слика из 1895. Љубав и бол (касније названа од милоште Вампир) описује пар који се грли; жена, бледе коже и лелујавих локни јаркоцрвене косе, обгрлила је мушкарца, обученог у црно, зеленкастог тона коже.

Мункове слике биле су обавијене сенкама и носиле су наслове као што су Љубомора, Анксиозност и Очај.

Његова слика из 1893. године Крик славно се наслађује сценом грленог неспокоја.

Леон Спилијарт дочарао је слично катарзични осећај ужаса на властитим сликама.

Његов Аутопортрет (1907) описује уметника у вампирски крутој белој крагни и великом црном капуту ког прогони скуп фигура, које могу да се протумаче као обешена тамна одећа или сабласне приказе.

Спилијартова Испијачтица апсинта (1907) је потпуно бартоновска, са црним подочњацима око избечених округлих очију, дугом тамноплавом косом и вратом око кога су обмотани црни шал и ниска бисера.

Суморни и романтични

Многи надреалисти су на својим сликама гајили суморну, романтичну моду, нарочито у вези са окултним личностима.

Моћне жене Леонор Фини често су се облачиле раскошно у белу чипку, густо црно перје или бујну свилу.

Њен опис принцезе Франческе Русполи налик вештици из 1944. године представља аристократкињу обучену од главе до пете у црно, са горњим делом прекривеним дугим крзном, а доњи сукњом до пода која се пресијава на светлу.

Она држи танки бодеж док јој се као угаљ црна коса ковитла на модром небу.

На слици из 1949. године Анђео анатомије, Фини се ослобађа одеће, правећи готску магију од људског обличја; централна фигура има месо само на лицу, док су на њеном телу изложени жилави мишићи и кости.

Леонора Карингтон слично је пригрлила мрачну магију надреализма, са костимима који одражавају птицолике маске доктора за кугу; женама које се ките црним перјем и свилом; и сабласним животињско-људским хибридима.

У другој половини 20. века, готика је пронашла нови живот у готичкој супкултури , у огромној мери инспирисана музичарима као што су Сузи Су и Кјур.

Овај покрет је наставио да укршта унутрашњи живот са спољном експресијом.

Визуелни уметници су се играли са овим идејама - серијал Егзорцизам Пени Слингер из седамдесетих тренутно је изложен у галерији Ричард Солтон у Лондону, описујући уметницу у распаднутој вили подривајући венчану и верску одећу мрачном романтичном естетиком, истовремено призивајући психолошку индивидуацију њене хероине која као да је испала право из хорор филма.

Фотографи као што су Кери Меј Вимс окарактерисани су као јужњачка готика, док се баве духовима насиља и ропства, а уметници као што су Марина Абрамовић пригрлили су готику у радовима који се баве смрћу и духовношћу.

Готика је извршила значајан утицај на главнотоковску моду, са креаторима као што су Рик Овенс, Јохџи Јамамото и Александер Меквин који користе не само суморну естетику, већ и идеје побуне и психолошке експресије.

Пол Ходкинсон, аутор књиге Готичари: Идентитет, стил и супкултура, одаје пошту непрестаној експериментацији са готиком.

„Оно што ме фасцинира је колико супкултурни стилови и главнотоковски облици популарне културе могу да инспиришу једни друге&qуот;, каже он за ББЦ.

„Први Битлђус је црпео много из готског стила, али је и утицао на развој готске естетике на терену, са обичним готичарима који су преузели вољене аспекте ликова и тема, баш као и прихвативши сам филм.&qуот;

„Одувек се водила расправа у оквиру супкултуре о заступању готског у главнотоковској култури и било би проблематично сугерисати да су сви облици комерцијализације били позитивни.

„Али идеја о супкултурама као потпуно изолованима од популарне културе је нереална.

„Од готског стила се бескрајно позајмљивало, у циклусима за циклусима, у сликарству, моди, на филму, у популарној музици и много тога још, али, исто тако, супкултура је сама за себе развијала пастиш мрачно-оријентисаних стилова које је црпла из других извора.&qуот;

У 21. веку, ова нестална сила наставља да налази нове облике.

Она може да се види у визуелној експресији дрег уметнице Готмилк, са перикама обликованим у ђаволске црне рогове или дебелим монохроматским пругама.

Она врши метаморфозу кроз креативни опус Ника Кејва, који се трансформисао из дечачке готско-панкерске енергије с краја седамдесетих и почетка осамдесетих у осетљиву, сложену тугу његових позних година - и даље се бавећи темама смрти и узвишене љубави.

Креатори попут Симона Роша користе обиље црне чипке и свиле у својим креацијама.

Савремена уметност наставља да проналази инспирацију у готичком приповедању.

Уметници као што је Таи Шани истражују наш однос према другачијем кроз чудовишта 19. века; док Мери Сибанде користи готске натприродне елементе да симболизује отпор апартхејду; а Оквуи Окпоквасили бави се женском сексуалношћу кроз фузију готске књижевности и западноафричког гриот приповедања.

Године 2022, Бартонова Среда постала је узор многих младих људи које не прихватају блазираност клишеизираног девојаштва, а опет се ова естетика и даље доживљава као претња - само овог месеца, једна школа у Тексасу нашла се на удару критика зато што је забранила потпуно црну одећу, наводећи као разлог забринутост за ментално здравље ђака.

Битлђус и његов наставак дочаравају осетљивост и хаос готике, са све насловним ликом у тумачењу Мајкла Китона који дотиче делове заувек изван контроле друштва.

Његова сабласна шминка и легендарно монохроматско одело призивају не само богате емоције, већ и потпуни хаос који овај заблудели облик креативности уме да изрази.

---

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

---

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.12.2024)