Američki državni sekretari i Balkan: Preko okeana, ali stalno pred očima

Od Henrija Kisindžera do Hilari Klinton - američki državni sekretari koji su ostavili traga na Balkanu.

BBC News pre 24 dana | Dejana Vukadinović - BBC

Džejms Bejker, Hilari Klinton, Henri Kisindžer, Madlen Olbrajt i Voren Kristofer (ilustracija)

Različite su im biografije i interesovanja, ali ih povezuje uticajni položaj američkog državnog sekretara i - Balkan.

Državni sekretar je treća najvažnija politička ličnost u Americi, posle predsednika i potpredsednika, i on sprovodi spoljnu politiku, objašnjava Milan Krstić iz Centra za studije SAD na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

„Koliko će on uticati na predsednika prilikom određivanja ciljeva spoljnopolitičkog delovanja zavisi od ličnog odnosa među njima”, kaže Krstić za BBC na srpskom.

U kojoj će se meri državni sekretar direktno baviti nekim delom sveta zavisiće od ličnog interesovanja i uloge tog regiona u aktuelnim međunarodnim dešavanjima, ocenjuje Krstić.

A Balkan je često, posebno tokom 1990-ih, bio u centru svetskih zbivanja.

Henri Kisindžer, Džejms Bejker, Voren Kristofer, Madlen Olbrajt i Hilari Klinton su tokom mandata na ovoj važnoj funkciji značajno uticali na dešavanja na Balkanu.

Od savezništva do tampon zone

Srbija će diplomatske odnose sa Amerikancima uspostaviti 1882. godine, za vreme vladavine kralja Milana Obrenovića, u početku simbolične.

Prvi svetski rat donosi i prvo savezništvo.

Savezničke veze nastaviće se i po završetku rata, jer je Amerika bila druga zemlja koja je priznala Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, formiranu 1918. godine, kaže Milan Krstić.

Amerika je bila saveznik Jugoslavije i u Drugom svetskom ratu, a po završetku, odnosi su se odvijali u pozadini rivalstva Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza.

Jugoslavija je uspela da zadrži socijalističku ideologiju i sistem, a da prima američku ekonomsku pomoć, ukazuje Krstić.

Balansiranje u međunarodnim odnosima 1970-ih privuklo je pažnju tadašnjeg državnog sekretara Henrija Kisindžera u administraciji republikanca Ričarda Niksona.

„Kisindžera je zanimao jugoslovenski uticaj na arapski svet i afričke države gde je i sam hteo da učestvuje.

„Kao političara realistu, nije ga zanimao unutrašnji sistem države - zato je i bio spreman da se sprijatelji sa Titom, ali i kineskim liderom Mao Cedungom”, objašnjava Krstić.

Kisindžer je u Jugoslaviji video „pogodno sredstvo za slabljenje sovjetskog uticaja u srednjoj Evropi".

Kontroverzni diplomata upozoravao je Niksona da ne dovodi u pitanje nesvrstanost Jugoslavije, jer je „to luksuz koji u velikoj meri zavisi od američke moći”, navodi se u radu Američko-jugoslovenski odnosi u doba Henrija Kisindžera Luke Oreškovića za Harvardski unverzitet.

‘Crni petak’

Posle smrti Josipa Broza 1980, Jugoslavija počinje da se suočava sa brojnim ekonomskim i društvenim problemima.

Desetak godina kasnije, zidovi države bili su pred pucanjem.

Slovenija je u decembru 1990. godine održala referendum za nezavisnost i glasači su većinom podržali odvajanje od zajedničke države.

U maju 1991, i Hrvatska masovno glasa za izlazak republike iz jugoslovenske federacije.

Mesec dana kasnije, u Beograd stiže Džejms Bejker, tadašnji američki državni sekretar, u pokušaju da ubedi republičke lidere da odustanu od cepanja države i spreče oružani sukob.

Posle jednodnevnog razgovora, koji je nazvao „crnim petkom”, Bejker je izjavio da država ide „ka nasilnom raspadu koji bi mogao da ima veoma tragične posledice“ i po Jugoslaviju i po Evropu.

Bejker će kasnije u knjizi Politika i diplomatija zapisati da nikada u karijeri nije naišao na tako nepopustljive sagovornike poput jugoslovenskih lidera.

Opisao ih je kao mesečare koji se kreću prema saobraćajnom udesu i bez obzira „koliko vi glasno vikali, oni jednostavno nastavljaju u istom pravcu”.

Bejker će kasnije odbaciti optužbe da je njegova poruka o očuvanju jedinstva Jugoslavije dala zeleno svetlo za intervenciju Jugoslovenske narodne armije u Sloveniji.

Zelena je bila samo njegova kravata, koju i danas zove „kravatom slobode“.

BBC je pokušao da dođe do Džejmsa Bejkera, ali je njegov saradnik Džon Vilijams odgovorio da bivši američki sekretar nije na raspolaganju za razgovor.

‘Poslednja najbolja šansa za mir’

Bejkera nakratko zamenjuje Lorens Iglberger, nekadašnji ambasador u Beogradu.

„Dobro je poznavao jezik i neki su ga zvali 'Lorens od Srbije'”, kaže Krstić.

Iglberger se više puta sretao sa Slobodanom Miloševićem, tadašnjim predsednikom Srbije, neuspešno tražeći da suzbije srpski nacionalizam koji se sve više rasplamsavao.

U proleće 1992. počeo je surovi rat u Bosni i Hercegovini i, bez obzira na brojne međunarodne pokušaje, tri zaraćene strane - srpska, hrvatska i bošnjačka - nisu pristajale na trajni mir.

Sve do novembra 1995.

Takozvana „šatl" diplomatija - čiji je glavni propagator bio sam Kisindžer - zaživela je i na Balkanu, i posle nedelja i nedelja brzinskih poseta američkih diplomata, 1. novembra su počeli pregovori o mirovnom sporazumu u Dejtonu.

„Danas krećemo u proces koji bi mogao da bude poslednja najbolja šansa za mir u Bosni”, rekao je Voren Kristofer, tadašnji američki sekretar.

Njegov tim, predvođen iskusnim diplomatom Ričardom Holbrukom, pažljivo je pripremio teren za mirovni sporazum, zvanično potpisan u decembru u Parizu iste godine.

Holbruk je „bio veoma uticajan i ono što je savetovao američkog predsednika i državnog sekretara, to se slušalo, zato je Dejton i uspeo".

„Sporazum je najveće dostignuće američke diplomatije na Balkanu i i dalje čuva mir”, kaže Milan Krstić.

Holbruk će kasnije reći da su „pregovori bili kombinacija šaha i planinskog cepanja”.

„Bosanci su bili neorganizovani, Milošević nepošten, a Franjo Tuđman neangažovan“, opisao je u knjizi Okončati rat.

Zbog značajne uloge u pregovorima koji su doveli do Dejtonskog sporazuma, koji i Vašington smatra jednim od najvećih diplomatskih uspeha Amerike, Holbruka su nazivali i „Kisindžerom Balkana".

Pa ipak, Holbruk nikada nije imenovan za američkog državnog sekretara.

Vrhunac interesovanja

Oružani sukob Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i Vojske Jugoslavije tokom 1998. godine, ponovo je vratio Balkan na svetsku pozornicu.

Godinu ranije, Amerika je dobila prvu državnu sekretarku - Madlen Olbrajt, ćerku čehoslovačkog diplomate Jozefa Korbela na službi u Beogradu tokom njenog detinjstva.

Olbrajt je glasno zagovarala NATO bombardovanje, uloživši velike napore da nagovori administraciju tradašnjeg predsednika Bila Klintona da interveniše kako bi, govorila je, zaustavila etničko čišćenje na Kosovu koje sprovodi režim Slobodana Miloševića.

Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) počelo je 24. marta 1999, prva saveznička oružana akcija pokrenuta bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

„Kad me ljudi pitaju na šta sam najponosnija od onoga što sam uradila, to je Kosovo.

„Smatrala sam da ne možemo stajati po strani, to je u velikoj meri bio genocid", izjavila je Olbrajt za BBC emisiju Svedok istorije.

U Prištini je, po proglašenju nezavisnosti Kosova, dobila spomenik u znak zahvalnosti, baš kao i njen šef Klinton.

„To je vrhunac interesovanja jednog američkog državnog sekretara za ovaj region.

„Kod nje su se poklopila lična interesovanja i što je Kosovo bilo u centru međunarodnih zbivanja”, objašnjava Krstić.

Od butika do protesta

Odnosima Srbije i Kosova bavila se i Hilari Klinton, supruga Bila Klintona, kada je imemovana za državnu sekretarku u administraciji predsednika Baraka Obame.

Vašington jer među prvima priznao nezavisnost Kosova 2008. godine, što Srbija i dalje uporno odbija.

„Amerika želi da obe strane vode razgovore sa prethodno usvojenim planom i tako utru put (međusobnim) pozitivnim dugoročnim odnosima", glasila je njena poruka na Kosovu 2010. godine, koju je u sličnom tonu ponovila i u Beogradu.

I dok su je u Prištini dočekivali uz aplauz, nazvavši i jedan butik po njoj, u Srbiji su organizovani protesti na beogradskim ulicama.

Na periferiji sukoba

Hilari Klinton je među poslednjim državnim sekretarima koji su se aktivno bavili odnosima na Balkanu, kaže Milan Krstić.

„Balkan je sada na periferiji, nije direktno uključen u sukobe na Bliskom istoku i u Ukrajini, ali nije ni potpuno daleko.

„On je unutrašnje dvorište Evropske unije i američki prioritet jeste da smanji druge uticaje poput Rusije i Kine ”, objašnjava.

Pošto nije u centru pažnje, Balkanom se i ne bave državni sekretari, već diplomate na nižim pozicijama u Stejt departmentu.

Ameriku će verovatno sada zanimati da li će Srbija raditi na energetskoj diversifikaciji, i hoće li se kopati litijum ili ne, smatra Krstić.

„To su suverena pitanja jedne države, ali Amerika ima lične interese u tome, koje će težiti da ostvari podsticanjem, prećutkivanjem nekih stvari ili pretnjom, što rade sve velike sile”, kaže Krstić.

Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.