Од „Ратом против истине“ до „Свих председникових људи“: Десет најбољих филмова о америчким председничким изборима

Напетост расте у трци за Белу кућу, а та напетост се провлачи и кроз најузбудљивије холивудске политичке драме, комедије и документарце.

Актуелна кампања можда је најбурнија у досадашњој америчкој историји, са заменом кандидата у задњи час и две драматичне дебате, уз могућност (још једном) да добијемо прву председницу.

Али трка за Белу кућу је интригирала филмаџије деценијама, са неким врло упечатљивим резултатима.

Чак је и Френк Капра, велики добрица америчке кинематографије, бацио скептично поглед на читав процес.

Неки филмови су фикција која је врло танко прикривена стварност, други су пророчанске фантазије, али сви они налазе теме које задиру у само срце америчке демократије и идеала.

Ево неких од најбољих филмова о председничким изборима, међу њима потцењени драгуљ Мајкла Николса и Илејн Меј, још један у ком глуме Рајан Гослинг и Џорџ Клуни, и загревање Арона Соркина за Западно крило.

• Нови филм о Доналду Трампу изазвао бурну реакцију у Кану
• Како изгледају политике Камале Харис и Доналда Трампа
• Трамп или Харис: Ко је победио у председничкој дебати

1. Председничке боје (Примари Цолорс, 1998), режија: Мајк Николс

Један од најбољих и најмање познатих филмова Мајка Николса, уз разбарушени сценарио Илејн Меј, ова сатира прати не претерано прикривену фиктивну верзију Била Клинтона кроз предизборе на путу до Беле куће.

Џон Траволта је неочекиван избор за ту улогу, али бриљантан као Џек Стентон, јужњачки гувернер који уме да се извуче на шарм из било чега.

Траволта успева да дочара Клинтонову харизму баш као и саосећајне погледе који говоре „осећам твој бол&qуот; а да то не прерасте у карикатуру.

Ема Томпсон игра његову жену Сузан, Хилари пре него што је изградила властиту политичку каријеру, чији су инстинкти једнако прецизни као и било чији други.

Заснован на роману из 1996. године новинара Џоа Клајна (првобитно објављен као дело анонимног аутора), филм завирује иза кулиса док кампања покушава да развеје гласине - неке истините, неке не - о Стентоновом швалерисању.

Адријан Лестер, идеалистички млади вођа кампање, отелотворује тему изгубљене невиности која се провлачи кроз велики број филмова о америчким изборима.

Филм је такође веома духовит док поставља једно од најосновнијих питања политике 20. и 21. века: да ли мало спина и врдања уопште може да смета ако помаже да у Белу кућу доведе некога ко ће бити најбољи по САД?

Чак је и Линколн натезао истину, тврди Стентон.

2. Сви председникови људи (Алл тхе Пресидент'с Мен, 1976) режија: Алан Џ. Пакула

Један од највећих филмова савременог доба, Сви председникови људи је, наравно, понајпре прича о новинарству.

Али ако загледате мало боље, видећете да једнако говори о прљавој предизборној политици.

Кад Роберт Редфорд и Дастин Хофман, као новинари Вашингтон поста Бов Вудворд и Карл Бернстин, ископају истину иза провале у зграду Вотергејт и заташкавања које доведе до оставке Ричарда Никсона, највећи део њихове истраге води их до ЦРЕЕП-а, савршено илустративне скраћенице за републикански Одбор за председников реизбор.

Неуспели покушај дотичног одбора да украде информације из седишта Демократског националног одбора у згради Вотергејт био је само први траг који је разоткрио разне врсте других љигавих малверзација у кампањи, од илегалних исплата до блаћења личности.

И даље узбудљив сваки пут кад га изнова гледате, овај филм прелепо уплиће многе нити о САД.

Корупција иза Никсонове кампање из 1972. године једна је од тема са трајним, поучним утицајем.

3. Ратом против истине (Ваг тхе Дог, 1997), режија: Бери Левинсон

Ова сатира из деведесетих данас делује актуелније него икад пре, у време вештачке интелигенције и расправе о томе шта су чињенице.

Роберт Де Ниро је у свом најбољем духовитом издању као Конрад Брин, консултант у предизборној кампањи кога позивају кад вест о председниковој афери са младом женом исплива две недеље пред изборе који треба да га задрже на том положају.

Једна запањујућа фуснота: филм је имао премијеру свега месец дана пре него што је избио скандал Клинтон-Левински. Клинтонов председнички мандат заиста је био дар с неба за филмаџије.

Да би спасао кампању, Брин ангажује холивудског продуцента - ког је Дастин Хофман урнебесно одиграо као ултимативног нарциса - да сними доказе о рату са Албанијом који заправо не постоји.

Они чак проналазе ратног хероја који није херој и претварају га у славну личност.

Штампа то прогута, јавност то прогута и ко на крају више може да каже шта је реалност?

Овај филмски опис укрштања политике и Холивуда данас се узима здраво за готово, али бритски сценарио Дејвида Мемета и прецизна режија Берија Левинсон савршено се добро држе данас.

4. Ратна соба (Тхе Вар Роом, 1993), режија: Д.А. Пенебејкер и Крис Хегедус

Револуционарни документарац Д.А. Пенебејкера и Криса Хегедуса заснован је на невероватном приступу простору иза кулиса током прве председничке кандидатуре Била Клинтона 1992. године и важи за верзију Председничких боја из стварног живота.

Клинтон се појављује само накратко.

Главни ликови су стратег Џејмс Карвил и директор комуникација бебећег лица Џорџ Стефанопулос, много пре него што је постао водитељ вести.

Натпис на зиду канцеларије за кампање даје нам сада фамозну реплику онога што је ту било најбитније. „Економија. Глупане.&qуот;

Гледамо Стефанопулоса како гаси медијске пожаре, међу њима и телефонски разговор у ком поручује новинару задуженом за гласину о Клинтону да ће испати глуп и да неће имати будућност ако објави ту лаж, чинећи да та реакција малтене звучи као чињеница а не претња.

Та конкретна гласина је, заправо, одавно оборена.

Филм хипнотички држи пажњу док дочарава младалачку енергију кампање која се храни надом и адреналином.

5. Најбољи човек (Тхе Бест Ман, 1964), режија: Френклин Џ. Шефнер

Сценарио Гора Видала суверено је из Кенедијеве ере, али његова визија махинација током избора председничког кандидата на подељеној конвенцији и даље удара право у центар што се тиче многих питања о политици предизборне кампање, међу њима новца, обећања датих у замену за подршку и мрачних тајни које крију кандидати.

Хенри Фонда игра Вилијама Расела, искусног државног секретара, ког од милоште један од његових присталица зове кликерашем.

„Мислите ли да људи не верују интелектуалцима као што сте ви у политици?&qуот;, пита га један новинар.

Сенатор Џо Кантвел (Клиф Робертсон, који је годину дана раније играо Кенедија као ратног хероја у хагиографском ПТ-109) његов је углађени, млади ривал који се држи максиме „циљ оправдава средство&qуот;.

Оба кандидата поседују прљавштину о овом другом, али да ли ће је искористити?

Видал узима на зуб хомофобију оног доба одабравши да је једна тајна гласина о геј афери и додатно компликује ствари кад се испостави да је једна од гласина нетачна.

Племенити крај делује усиљено, али све до тад филм остаје препун интрига и дубоких преиспитивања.

6. Стање уније (Стате оф тхе Унион, 1948), режија: Френк Капра

Ову јаку али мало познату драму са Спенсером Трејсијем и Кетрин Хепберн режирао је Френк Капра а њен оштрооки цинизам о политичком процесу чини га једним од његових најмање зашећерених филмова.

Трејси игра Гранта Метјуза, успешног бизнисмена ожењеног са Мери (Хепберн), али уплетеног у аферу са политички амбициозном медијском наследницом Кеј Торндајк, у тумачењу Анђеле Лензбери.

Кеј жели да искористи властити новац и утицај да доведе Гранта у Белу кућу, али им је потребна Мери да одигра улогу верне супруге.

Хепберн сјајно дочарава Мерин бол и разочарање кад схвати да је користе као реквизит за предизборну кампању (супружник као реквизит један је од најнеумољивијих аспеката кандидовања за овај положај).

Трејси игра Гранта као суштински доброг човека који је на одређено време заведен амбицијом и политичким мешетарима.

Као и сваки Каприн филм, и овај има идеалистички крај, али његова главна вредност за нас данас јесте његова артикулација заводљивости моћи и компромиса који су неопходни да бисте били изабрани за председника.

7. Амерички председник (Тхе Америцан Пресидент, 1995), режија: Роб Рајнер

Ако волите Западно крило али бисте волели да је мало више романтична комедија, ово је савршен филм за вас.

Пре него што је створио своју славну серију, Арон Соркин је написао сценарио за овај љубавни филм зачињен политиком Роба Рајнера о Ендрјуу Шепарду, ког шармантно игра Мајкл Даглас, удовцу председнику и самохраном оцу који се кандидује за реизбор.

Кад се он заљуби у еколошку лобисткињу Сидни Елен Вејд, коју једнако шармантно тумачи Анет Бенинг, његови саветници му налажу да је држи подаље од очију јавности а његови ривали почињу оштро да је нападају.

Мартин Шин, пре него што је постао председник Бартлет у Западном крилу, игра Шепардовог шефа протокола и најбољег пријатеља, а постоји наговештај телевизијске серије у борби за гласове да Шепардов предлог кривичног закона прође у Конгресу, заједно са питањем да ли ће угрозити властити реизбор подршком предлогу закона о животној средини.

Али најкарактеристичнији соркиновски елемент је ружичасти идеализам о могућности да политика учини неко добро, што је идеја која овај филм обогаћује и издваја из обично скептичних политичких филмова деведесетих.

8. Мартовске иде (Тхе Идес оф Марцх, 2011), режија: Џорџ Клуни

Овај динамични филм са Рајаном Гослингом и Џорџом Клунијем, који га је и режирао, није оставио великог трага кад је први пут приказан, можда због његове приче, са наговештајем Клинтонових секс скандала, која је могла да делује већ истрошено током Обаминих година.

Кад га погледате данас, он паметно црпи сталну тему изгубљене политичке невиности, са Гослингом као Стивеном Мајерсом, младим али умешним стратегом кампање, који почиње да ради за Мајка Мориса (Клуни), политички талентованог гувернера који се кандидује за председника.

Филип Сејмур Хофман игра Стивеновог истрошеног шефа, а Пол Ђамати је менаџер ривалске кампање у глумачкој постави која обухвата још и Џефрија Рајта и Марису Томеи.

Еван Рејчел Вуд игра младу Морисову стажисткињу, а само помињање те роле довољан је наговештај да знате у ком правцу ће се кретати заплет.

Али надмудривање међу кандидатима и између кампања и штампе толико је паметно и добро урађено да предвидљивост ту практично није ни важна.

9. Промена игре (Гаме Цханге, 2012), режија: Џеј Роуч

Можда ћете се смејати да не бисте плакали у овом филму заснованом на стварним чињеницама о томе како је кампања Џона Мекејна изабрала гувернерку Аљаске Сару Пејлин за његову кандидаткињу за потпредседницу 2008. године, што је био циничан, насумичан потез који му се обио о главу на све могуће начине.

Ова комедија забуне Џеја Роуча остаје верна реалности, заснована на књизи Џона Хајлемана и Марка Хелперина, и повремено убацује праве новинаре и политичаре у сцене са глумцима.

Вуди Харелсон игра Стива Шмита, стратега који инсистира да Мекејн (Ед Харис) мора да уради нешто што ће променити игру, као што је одабир жене, да би имао шансе да победи Обаму.

Са временом које им убрзано истиче, и врло мало провере, они се одлучују за неискусну али телевизијски атрактивну Пејлин.

Џулијен Мур оживљава Пејлин са невероватном веродостојношћу, јер вешто дочарава њен необичан начин говора и са извесним саосећањем према томе до које је мере у небраном грожђу.

Она толико појма нема о спољној политици, и ако ћемо право о страним земљама уопште, да Никол Валас (Сара Поулсон), директорка комуникације која покушава да је спроведе кроз све то, напросто диже руке од ње.

Отрежњујући али ипак забаван, овај филм би могао да буде једина позитивна ствар која је проистекла из читавог дебакла са Саром Пејлин.

10. Шеф државе (Хеад оф Стате, 2003), режија: Крис Рок

Обамин председнички мандат био је тек искра у оку Америке кад је Крис Рок написао сценарио, режирао и одиграо главну улогу у овој комедији као Мејс Гилијам, ситни локални политичар у Вашингтону, регрутован од демократа да се кандидује за председника кад њихов кандидат неочекивано умре непосредно пред изборе.

Све је превара: страначки политичари желе да добију заслуге за номиновање црначког кандидата, који ће сигурно изгубити изборе, истовремено остављајући место отвореним за једног од њихових инсајдера у следећем мандату.

То им се, наравно, обије о главу.

Мејс је човек који прича отворено, разуме се са радничком класом и спреман је да им говори истину без увијања о било чему, указујући на неједнакости и терајући масе да скандирају: „То није у реду!&qуот;

Рокова стендап комедија често је сатирична, али овај филм је универзалније духовит - Берни Мек игра Мејсовог гласног, разметљивог брата - и истовремено озбиљнији.

Филм понавља питање први пут постављено још 1948. године у Стању уније: да ли истинозборац уопште може да победи?

Шеф државе не функционише до краја.

Избацује вас из филма кад год репер Нејт Дог ускочи у филм и нестане из њега са музичком нарацијом.

Али је врло неоптерећен и забаван, тако да слободно можете да игноришете оцену од 30 одсто на Ротен томејтос.

11. Краткометражни бонус: Бети Буп за председницу (Бетти Бооп фор Пресидент, 1932), режија: Дејв Флајшер

У време док је још сама помисао на жену као председника била чист апсурд, Бети Буп се кандидовала.

Цртана вамп жена кандидовала са песмом у овој шест и по минута дугачкој анимираној комедији, обећавајући сладолед и да ће делити богатство.

„Неки од вас имају новац / Док су неки од вас сиромашни, знате&qуот;, пева она.

„Ако ме пошаљете у Вашингтон / ја ћу само поделити лову.&qуот;

Она замишља себе испред неодлучног Конгреса, са слоновима на једној страни и магарцима на другој, који не могу да сложе ни око чега.

Овај кратки филм предиван је мали куриозитет, али, искрено речено, било је и горих кандидата.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.03.2024)