Холокауст: Бен Брил - холандски јеврејски боксерски шампион који је преживео нацистички логор

Седећи у боксерском шортсу надомак Амстердама, бивши холандски шампион Бари Гронтман присећа се времена кад је као млад ишао у посету баки.

Док је живела у старачком дому и он је ишао да је обиђе, често би сретао старијег мушкарца „који је увек боксовао у празно: у ходнику, са сестрама&qуот;.

Гронтман наставља: „Показао ми је свој прстен, са Давидовом звездом на њему. А моја бака ми је шапнула: 'То је Бен Брил.'&qуот;

За младог Гронтмана, било је то упознавање са човеком који ће извршити огроман утицај на њега и чију причу има потребу да исприча.

Попут њега, Брил је одрастао као јеврејски дечак у Амстердаму и - такође попут њега - бокс му је постао све у животу.

Али ту се сва поређења завршавају.

Гронтман је рођен 1986. године.

Брил је рођен 1912. године.

Кад је напунио 30 година, његов живот већ је био трансформисан инвазијом, насиљем и антисемитизмом.

• Мате Парлов - „боксерски геније, случајни професионалац и рођени шампион&qуот;
• Мухамед Али - никад анђео, заувек највећи
• Сони је преживео Холокауст и постао легенда Ајнтрахта из Франкфурта

У октобру 2022. године, холандски боксерски свет окупио се да прослави повратак Комеморативне вечери Бен Брил у славном амстердамском Театру Каре.

Окупљени су се присетили како је вишеструки национални шампион прво био присиљен да се крије, а потом како га је у нацистичке концентрационе логоре послао бивши колега из олимпијског тима.

Присетили су се његовог невероватног преживљавања и осврнули на његову заоставштину данас - унутар ринга и ван њега.

Брил је одрастао у једном од најсиромашнијих делова Амстердама као друго најмлађе дете од седморо деце.

Било је то веома тешко одрастање, према Стивену Розенфелду, који је у сродству са Брилом преко његове супруге Силије и написао је књигу о његовом животу Дансен ом те оверлевен (Плес са опстанком).

„Живели су у оронулим зградама, није спавао на кревету, спавао је на слами, нису имали тоалет, морао је да носи кофе доле низ улицу&qуот;, каже Розенфелд.

За младог Брила, борба је била део свакодневног живота.

Било је кошкања са пријатељима, наравно, али и сукоба са ривалским групама из различитих заједница у пренасељеном граду, према Бену Брејберу, историчару који је нашироко писао о јеврејском животу у Амстердаму у међуратним годинама.

Али док су неки његови пријатељи наставили да учествују у уличним тучама, Брил се окренуо спорту.

„Бокс је био веома популаран у јеврејској четврти пре Другог светског рата&qуот;, каже Брејбер.

„За неке момке, то је било сурово песничење за кладионичаре, али су се неки други млади Јевреји учлањивали у клубове. Ти клубови су били популарни због тренинга, а мечеви су представљали бекство од свакодневице, али и свакодневног сиромаштва.

„И ти млади људи су тако градили самопоуздање, зато што умеће самоодбране захтева храброст, издржљивост, брзе реакције, али и технику.&qуот;

Брил је био један од тих младића, а његова каријера је лансирана кад је - са само 15 година - изабран да се бори за Холандију на Олимпијским играма у Амстердаму 1928. године.

Напунио је 16 година на дан отварања Олимпијских игара (има неких назнака да је морао да фалсификује датум рођења да би се квалификовао и да је тада заправо имао свега 15 година) и стигао је до четвртфинала у својој класи - мува-категорији.

Кад је био старији, Брил је нашао посао у месари и искористио нови посао да напредују у спорту.

„Испричао ми је да кад би секао месо, увек је користио леву руку, иако је природно био дешњак, да би ојачао левицу&qуот;, присећа се Брејбер.

Розенфелд се сећа Бенових „шака налик циглама&qуот;, ојачаних, испричано му је, умакањем у расол од туршије.

Од краја двадесетих па кроз читаве тридесете, Брил је био вишеструки шампион, освојивши осам холандских титула и стекавши славу у читавој земљи.

Али живот у Амстердаму драстично ће се променити током тих година - нарочито за Јевреје попут њега.

Економска криза, успон нацистичке Немачке и са њим повезани пораст антисемитизма у Холандији учинили су дискриминацију према Јеврејима све присутнијом.

Брил је ово искусио на властитој кожи кад је упркос успеху оствареном код куће, изостављен из холандског тима за Олимпијске игре 1932. године у Лос Анђелесу.

У то време, каже Розенфелд, није до краја био свестан шта се ту догодило, али је касније постало јасно да су га антисемите из холандског националног боксерског комитета ставила на црну листу.

Упркос томе, три године касније, 1935. године, Брил је успео да освоји оно што је за њега лично одувек био његов највећи успех - и извор оног прстена са Давидовом звездом који је носио чак и као старији.

Путовао је у Тел Авив, у оно што је тада био Британски мандат над Палестином, да би учествовао у другом издању Макабијаде за јеврејске спортисте из читавог света.

Он и колега холандски Јеврејин, његов пријатељ Апи Де Ври, освојили су златне медаље и по повратку били дочекани као хероји у јеврејској заједници у Амстердаму.

Негде у ово време Брил је почео да носи Давидову звезду на шортсу, у пару са прстеном који је освојио.

Својеврсна је традиција међу јеврејским боксерима да носе Звезду на тај начин и Брил свакако у томе није био први.

Велики амерички боксер лаке категорије из двадесетих година прошлог века Бени Леонард, познат као „Чаробњак из гета&qуот;, радио је исто то у своје време.

И, много касније, док је градио каријеру, Бари Гронтман би одавао пошту човеку који га је инспирисао и сам носећи Давидову звезду у рингу.

За Брејбера, међутим, Брилов чин идентификовања на тај начин у Холандији тридесетих „био је веома значајан&qуот;.

„Очигледно се изјашњавао као Јеврејин, али је желео да га и други тако доживљавају - то му је било важно&qуот;, каже он.

Све до 1939. године, Брил је и даље носио Звезду у рингу, и делио потписане рекламне фотографије на којима носи тај шортс.

Розенфелд, који је такође нашироко интервјуисао Брила за своју књигу, каже да је Брилова главна мотивација за ношење Звезде била „израз његових спортских достигнућа&qуот; освајањем Макабијаде, пре него политички став.

Али он је очигледно био свестан шире ситуације у Европи и није се плашио да ради оно што је желео.

Брил је 1934. године отпутовао са групом холандских Јевреја на такмичење у Немачкој.

Нацисти су тамо били на власти годину дана.

Држава је већ започела званичну дискриминацију Јевреја.

Атмосфера је била непријатељска и свакодневни живот је био изузетно отежан.

Брил је био запањен оним што је видео.

„Свуда смо виђали смеђе униформе, заставе са кукастим крстом, реч 'Јевреј' исписану на радњама људи&qуот;, испричао је Брил холандском листу много година касније.

„Рекао сам тада, док год је тај режим на власти, више никад нећу ићи у Немачку.&qуот;

Упркос повређености зато што је био изостављен из тима за Лос Анђелес четири године раније, кад је 1936. године холандском шампиону стигао позив да путује у Берлин на Олимпијске игре, он је то одбио.

Док је његова аматерска каријера напредовала и његова слава расла, Брил се оженио супругом Силијом.

Добили су сина - Абрахама - и отворили су сендвичарницу у Утрехту.

Али њихови животи, као и свачији у земљи, били су преокренути наглавачке избијањем рата у Европи 1939. године.

У мају 1940. године, Немачка је напала Холандију.

Испрва се мало тога променило, али постепено је живот за холандске Јевреје постајао ограниченији и све угроженији.

„Године 1941. уведена су строжа правила као очигледан покушај сегрегације Јевреја од остатка популације у Холандији&qуот;, каже историчар Брејбер.

Постојала су ограничења у које јавне просторе Јевреји смеју да уђу и посебно је вршен притисак на барове и кафиће да забране улазак Јеврејима, што се често завршавало насиљем.

То је довело до оснивања великог броја јеврејских одбрамбених група, неких основаних око спортских клубова као што је онај чији је члан био Брил.

• Холандски Јевреји умирали у тајној нацистичкој гасној комори
• Одбила је да умре у Аушвицу, преживела Менгелеа и опростила нацистима
• Трагом жена које су побегле из нацистичког марша смрти

Једанаестог фебруара 1941. године, холандски нацисти су умарширали у јеврејску четврт у Амстердаму.

Претходни упад два дана раније завршио се нападима на јеврејске домове и фирме, и владала је бојазан, каже Брејбер, да ће синагоге бити следеће мете.

И зато су се бранитељи - наоружани циглама, металним шипкама, било чиме чега су могли да се дохвате - припремили за још једну конфронтацију.

Овај пут је било још насилније и крвавије, „сурова битка&qуот;, каже Брејбер, која се завршила смрћу најмање једног нацисте и довела до реперкусија против јеврејске заједнице.

У року од две недеље ухапшено је и депортовано 400 мушкараца - многи од њих нису поживели дуже од неколико месеци.

Иако је Брејберу испричао Брилов пријатељ да је Брил учествовао у свему томе - а многи мушкарци које је познавао засигурно јесу, укључујући његовог тренера и велики број његових колега боксера - мало је вероватно да је шампион директно учествовао у сукобима.

Розенфелд каже да је Брилу речено да се држи подаље од гужве, зато што би његова слава могла да га начини лаком метом.

Али кратки сукоб на амстердамском тргу Ватерлоплејн, у чијем средишту су се налазиле јеврејске борбене групе - „облик јеврејског покрета отпора јединствен у Европи&qуот;, каже Брејбер - био је сурови показатељ колико се живот у граду променио.

Застрашивање, насиље и званична дискриминација наставили су да се појачавају у месецима који су уследили и у јулу 1942. године - убрзо након што је постало обавезно ношење жуте звезде - дошло је до првих депортација холандских Јевреја.

„У том тренутку буквално нико у Холандији није знао поуздано шта се дешава у тим логорима у које су слали Јевреје&qуот;, каже Брејбер.

„Оно што знамо данас о гасним коморама и логорима за истребљење постало је очигледно тек после рата. Ипак, неких 20 одсто људи прозваних за депортацију није се појавило и почело је да се крије.&qуот;

У ту групу спадали су и Брил и његова породица.

Као што истиче Брејбер, одлука да почну да се скривају била је опасна: „'Да ли можемо да останемо заједно, можемо ли да добијемо помоћ, да ли тим људима може да се верује?' Морало је да се размишља о свему томе.&qуот;

Према Розенфелду, Брилови су били скривани на разним местима и - упркос опасности - често су излазили напоље.

Али на крају их је издао и привео - у горкој паралели са Бриловим спортским животом - Сам Олиј, Брилов колега у олимпијском боксерском тиму 1928. године.

Брил је боксовао и са Олијовим синовима у Амстердаму, али породица Олиј су постали загрижени нацисти.

Према холандском спортском историчару Јуриту Ван Дер Ворену, Брила и његову супругу и сина ухапсио је Олијев син Јан.

Породица Брил је послата у логоре.

Прво у Вугт у Холандији, а потом - на немачкој граници на северу - и у Вестерборк, и, на крају, у Берген-Беслен, где се процењује да је погинуло 50.000 људи, међу њима и Ана Франк.

Де Ворен описује Олија као „озлоглашеног ловца на Јевреја&qуот;, који је „починио најгору врсту издаје у холандском спорту&qуот;.

После рата, одслужио је деветогодишњу затворску казну и умро 1975. године, док се за његовог сина Јана тврди да је побегао у Аргентину.

Постоји један тренутак који се истиче у односу на све остале из Бриловог живота у рату.

Био је то тренутак испуњен опасношћу, али у ком је он поступио инстинктивно.

Догодило се то у нацистичком концентрационом логору у Вугту, а о томе знамо на основу Брилових властитих речи, зато што је ову причу испричао Брејберу осамдесетих.

„Један дечак је покушао да побегне, али су га ухватили&qуот;, рекао је Брил.

„Везали су га за разапињач и требало је да добије 25 удараца бичем. Одједном, командант је повикао: 'Боксеру - иступи!'

„Требало је ја да извршим казну, али сам то одбио. Командант је рекао да ако то не учиним, ја ћу добити 50 удараца бичем, тако да сам узео бич, али кад сам га ударио, циљао сам да га погодим превисоко.

„Командант се разбеснео: 'Не тако!', повикао је. Преотео ми је бич и почео да удара као луд. Вратио сам се назад у свој ред.&qуот;

Зашто Брил није сносио никакве последице за одбијање да изврши наређење није познато, али они који су томе присуствовали немају никакве сумње шта су видели.

„Бен Брил је био једини човек ког сам видео за две и по године у концентрационим логорима - или чуо за њега - који је ризиковао да не изврши формално наређење СС-а&qуот;, наводи Брејбер речи шефа јеврејске администрације у Вугту током сведочења после рата.

Био је то, каже историчар, „веома храбар чин&qуот;.

Али Брил је такође морао да боксује у логорима, и у Вугту и у Вестерборку.

Као славни боксер, био је мета - неко кога су чувари желели да виде на делу.

На холандској телевизији 1988. године, Брил је испричао један од тренутака који мењају живот.

„Боксовао сам за свог сина, који је умирао&qуот;, каже он.

Требало је да се бори против 'капоа' (затвореник логора ког су нацисти именовали да чува и контролише друге затворенике) у Вугту.

Човек је молио да га Брил не нокаутира.

Он му је одговорио да ће му услишити жељу под условом да му тај човек помогне да набави лек и да више не туче затворенике у блоку.

Стивен Розенфелд каже да је човек пристао и Брилов син је успео да се излечи.

Брил је такође помогао у организовању мечева за забављање логорских власти.

Они који су учествовали добијали су додатне порције хране или друге погодности, према Брејберовим речима.

Гронтман је снимио упечатљиву телевизијску емисију о Бриловој животној причи и присећа се како му је један бивши затвореник показао папире на којима су детаљно описани неки боксерски мечеви у логору Вестерборк.

„Видео сам јако много имена које познајем, знам им унуке&qуот;, каже он.

„Најстрашније од свега било је што су ти распореди били јако слични програмима који висе окачени по свлачионицама данас, кад идем на аматерске вечери са мојим другарима. То је било тешко.&qуот;

Готово читава Брилова најшира породица умрла је у Холокаусту, али његов син Абрахам и његова жена Силија преживели су рат заједно с њим.

У јануару 1945. године, из Берген-Белсена је породица увршћена у размену затвореника након које су прво пребачени у Швајцарску, а потом у камп Уједињених нација у Алжиру, пре него што су успели да стигну назад у Утрехт.

Брил се после рата није вратио у ринг као боксер, али није могао да напусти бокс.

Постао је виши званичник у овом спорту, радећи као судија у рингу и ван њега на мечевима широм света, све до седамдесетих.

Ишао је на Олимпијске игре у Токију 1964. године (где је још једном показао свој карактер скочивши у ринг да заштити колегу судију ког је ударио такмичар), Мексико Сити 1968. и Монтреал 1976. године.

Пропустио је Олимпијске игре 1972. године у Минхену и њихову властиту трагичну причу, само због свађе са боксерским властима у Холандији.

Крај ринга или у њему, одиграо је малу улогу на почетку каријере неких истинских великана, судећи на мечевима светских шампиона као што су Џо Фрејзер, Џорџ Форман и Шугар Реј Леонард.

Брил је умро 2003. у 91. години.

Прва комеморативна ноћ у његову част одржана је четири године касније.

Гронтман је први пут наступио у Кареу на догађају 2011. године.

Борио се са Давидовом звездом на шортсу, у част властите породице баш као и човека који га је инспирисао као младића.

„Мислим да сам те ноћи боксовао најбољи меч у читавој каријери&qуот;, каже он.

„Људи црпе снагу из своје вере, из медитације, из мајндфулнеса, из властитог порекла. Одувек сам осећао док боксујем за Звездом на шортсу да ми то даје већу снагу.&qуот;

„Одгојили су нас са ставом: 'Никад не заборави одакле си потекао.' Бен Брил је увек стајао иза онога ко је.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.01.2024)