Koncert koji je promenio život: Brus Dikinson u Sarajevu pod opsadom

„Pevaj sa mnom, Sarajevo", prolomilo se hladnom, prašnjavom salom mračne srede, 14. decembra, pre tri decenije.

Poziv dolazi sa bine obasjane svetlima nekoliko reflektora, snažnim glasom energičnog Brusa Dikinsona, hevi metal ikone i doskorašnjeg pevača legendarne grupe Ajron Mejden.

A onda su odjeknuli prvi rifovi, simbolično, pesme Gods of War.

U prvim redovima euforično skaču i dižu ruke mladi u zimskim jaknama, odgovarajući mu gromoglasnim horskim pevanjem, za trenutak ne misleći na turobnu stvarnost obojenu krvavim ratom.

„Bila je to fenomenalna noć, a već sutra moraš da se boriš za život. Čudan događaj i jedinstven", govori Mirza Ćorić, tada 17-godišnjak.

U gotovo nemogućim uslovima, Brus Dikinson je 14. decembra 1994, u Bosanskom kulturnom centru u opkoljenom Sarajevu, pred oko 300 ljudi održao koncert koji će mnogima promeniti život, kako se ispostavilo.

„To iskustvo me je učinilo boljim. Otišao sam tamo kao klinac, vratio se kao odrastao čovek", priča Alesandro Aleks Elena, bubnjar Dikinsonovog pratećeg benda Skunkworks, za BBC na srpskom.

Rat u Bosni je okončan Dejtonskim mirovnim sporazumom parafiranim u Parizu, tačno godinu dana posle koncerta.

Opsada Sarajeva, tokom koje je život izgubilo više od 10.000 ljudi, prekinuta je posle više od tri i po godine.

• Kako je zvonilo za kraj časa u sarajevskoj pop-rok školi
• Koncerti za mir u Sarajevu, Kragujevcu i Beogradu koji nisu zaustavili rat u Jugoslaviji
• Opsada Sarajeva: Život pod granatama

Ko je dovoljno lud da dođe? Brus!

Decembar1994.

Sarajevo je više od 30 meseci pod opsadom snaga Srba iz Bosne, snajperi vrebaju sa okolnih brda, a pucnji i eksplozije odjekuju svakodnevno.

Dvojica britanskih službenika UNPROFOR-a, mirovnih snaga Ujedinjenih nacija (UN) tokom rata u Bosni i Hrvatskoj, major Martin Moris i Trevor Gibson, dolaze na nesvakidašnju ideju – da organizuju rok koncert.

Prvo su, entuzijastično, pokušali da dovedu legendarne Rolingstonse, potom Motorhed, koji su isprva pristali, a potom otkazali nastup tri nedelje od dogovorenog datuma.

Ne dozvolivši da ih savlada panika, poslali su faks uredniku londonskog muzičkog magazina Kerang pitajući ko bi mogao da bude zamena.

„Rekao nam je da je jedina osoba dovoljno luda da dođe - Brus Dikinson", govori Trevor Gibson, tadašnji šef obezbeđenja UN vatrogasne službe, za BBC na srpskom.

Pozvali su pevača koji je nedavno napustio bend Ajron Mejden i posvetio se solo karijeri – i dobili pozitivan odgovor.

„Pitali smo ga zna li da je ovde rat, rekao je da zna.

„'To znači da ne možemo ništa da vam garantujemo, ako nema struje, nećemo moći da radimo', rekao je – razumem", kaže Gibson, danas muzički producent.

Iz ove perspektive - bilo je suludo, ali se tada, kaže, činilo kao dobra ideja.

Od Splita do Sarajeva 'Pticom Trkačicom'

Muzičari su iz Birmingema doputovali u hrvatski grad Split, odakle je trebalo da nastave ka Bosni.

Međutim, helikopter koji je trebalo da ih doveze u Sarajevo pogođen je po poletanju, te se odmah vratio u bazu, kaže Trevor Gibson.

Pošto UN službenici nisu mogli da im garantuju bezbednost, muzičarima je rečeno da se vrate kući.

Upozorenje je bilo jasno, ali rokenrol četvorka nije želela da odustane, i u pomoć je priskočila međunarodna humanitarna organizacija The Serious Road Trip.

Oni su žutim kamionima prevozili pomoć iz splitske luke u ugrožena mesta u susednoj Bosni.

U jedan od njih, prekrivenim ceradom sa likom Ptice Trkačice iz crtanog filma koja uzvikuje čuveno 'bip, bip', muzičari su se, bez pancira i šlemova, uveče ukrcali i krenuti put Sarajeva.

„Kada smo se popeli u vozilo, postalo je stvarno.

„I sve je u redu dok ne čuješ pucnjavu i eksplozije u daljini", priseća se Aleks Elena.

Da sve bude još gore, u gluvo doba noći, promrzli od vožnje po hladnom vremenu, završili su na pogrešnom kontrolnom punktu na planini Igman, nedaleko od Sarajeva.

„Kada su Trevor i ostali dobili informaciju gde smo, bili su prestravljeni jer je par dana pre toga kamion raznet na tom putu", priča bubnjar.

Ubrzo su se, pred svitanje, dokopali drugog kontrolnog punkta, gde su ih sačekali UN službenici i oklopno vozilo, i najzad se domogli Sarajeva obavijenog maglom.

Karta na kućnom pragu

Vest o koncertu se, uz nekoliko polepljenih plakata, uglavnom širila od usta do usta.

Nije bilo najava na radiju zbog bojazni od granatiranja.

Vanja Nogo je ulaznicu dobila na kućnom pragu.

„Sviđala sam se nekom dečku koji mi je došao na vrata i doneo mi kartu.

„Zamolila sam mamu da kaže da nisam tu, pa kad sam čula da su u pitanju ulaznice za koncert, ukazala sam se i viknula - tu sam, tu sam", osmehujući se priča Nogo za BBC na srpskom.

Nije mogla da veruje da će videti u rodnom gradu i do samog početka je sumnjala da će se koncert uopšte održati.

„Bilo je potpuno suludo i nadrealno, mi u ratu, nemamo šta da jedemo, odjednom Brus Dikinson svira u Sarajevu", priča Nogo, danas koordinatorka Centra za decu i omladinu Novo Sarajevo.

Besplatne karte su se delile i na kultnom ratnom Radio Zidu, a Mirza Ćorić je dobio ulaznicu preko prijatelja, muzičara u jednom od sarajevskih demo bendova koji su svirali i pod opsadom.

„Prilično nekonvencionalno se do nje stizalo, mada je zapravo bila nebitna, na kraju je ušao ko god je došao", kaže on.

'Totalno ludilo'

Pre Dikinsona, najpoznatija svetska zvezda koja je nastupila u ratnom Sarajevu do tada bila je američka kantautorka Džoan Baez, dok su češće organizovani koncerti lokalnih bendova i izvođača.

Retke svirke i izložbe su se završavale oko 21:30, jer je pola sata kasnije počinjao policijski čas.

Ćorić je na tonskoj probi grupe Skunkworks upoznao gitaristu Aleksa Diksona, basistu Krisa Dejla i bubnjara Aleksa Elena.

Za zagrevanje su bili zaduženi sarajevski bendovi Sikter i Almanah, ali je nepoverljiva publika nestrpljivo čekala zvezdu večeri.

„Bili smo opčinjeni i osećali smo se kao smo na nekom drugom svetu, kao da nije rat, nismo mislili na ono što se dešava okolo", priseća se Ćorić.

Peli su se po sedištima i naslonima u sali, skakali i pevali ne bi li, makar privremeno, skrenuli misli od svakodnevnih ratnih strahota.

„Totalno ludilo.

„Mislim da smo poharali BKC u žaru da se šutkamo i da nekako dođemo do prvog reda", priseća se Nogo, tada 15-godišnja učenica Umetničke škole.

Ushićenost i kratkotrajnu sreću, po završetku koncerta zamenila je seta.

„Vraćaš se u stvarnost i kao mladi momak od 17 godina koji ima ambicije da svira, shvatam gde sam ja, a gde su oni.

„Oni idu njihovoj kući u London, a mi ostajemo ovde, u ovom paklu", seća se Ćorić.

Sarajevski fotograf Milomir Kovačević Strašni kaže da su Dikinson i bend „dobro otprašili i otišli, pošteniji i čestitije od nekih za koje ne znaš da li su dolazili zbog angažmana, slave ili ovako-onako."

„Nisu nikada hteli od toga da prave spektakl već su to učinili kako treba i kako mi mislimo da je trebalo dolaziti", govori proslavljeni fotograf za BBC na srpskom.

• Tunel spasa - „jedina vrata” opkoljenog Sarajeva
• Od „ratnog kina" do najvećeg filmskog događaja u regionu: Tri decenije Sarajevo film festivala
• „Meni je 5. februar sve uništio": Tri decenije od masakra na sarajevskoj pijaci Markale

'Sekunda je trajala minut'

Elena opisuje sarajevski koncert kao „najduži" i „neopisiv".

„Svaka sekunda je trajala minut jer smo znali koliko znači ljudima i nismo želimo da se okonča", priča bubnjar.

Posle koncerta se družio sa posetiocima, a neke i poslužio pohovanom piletinom koju je doneo iz garderobe.

„Jedna devojka je uzela parče, rekla mi da nije jela piletinu godinu dana i počela da plače, dok mi je druga dala hemijsku i pitala da joj pišem", s knedlom u grlu govori Elena.

Basista Kristofer Dejl, kaže da je najveća razlika u odnosu na ostale koncerte sa turneje, bila u publici, koja je na drugim mestima širom Evrope mahom znala i pevala pesme.

„Sarajlije nisu čule Brusov novi album, jer nije bilo muzičkih prodavnica, pa nisu znali reči, ali su to nadoknadili vrištanjem i gromoglasnom bukom tokom celog nastupa.

„Reakcija je bila neverovatna, izgledalo je kao čisto oslobađanje od svakodnevice ispunjene strahom i glađu", govori Dejl za BBC na srpskom.

Kontra-snajperski tim i oprema od kriminalaca

Trevor Gibson je bio zadužen za bezbednost muzičara i posetilaca.

Pred binom su stajali vojnici u maskirnim uniformama, a u blizini raspoređeni vatrogasci i kola hitne pomoći.

„Ako bi neko odlučio da gađa prostor projektilom, došlo bi do ogromnog haosa - to je bila moja najveća briga, ne muzika, već da obezbedim da niko ne pogine", kaže Gibson.

Bio je na vezi i sa „francuskim timom za kontra-snajperska dejstva" jer je bilo upozorenja „da će biti incidenata".

Prethodno je muzičare smestio u jednu od UN zgrada, dok je opremu „nabavio od lokalnih kriminalnog klana" koji je u „poslednjem trenutku tražio još 1.000 dolara".

Oprema je obezbeđena, a koncert prošao bez incidenata.

U sarajevskom sirotištu

Muzičari su proveli nekoliko dana u pustom i razorenom Sarajevu.

„Bilo je ledeno, uglavnom mračno, sa vrlo malo ljudi i bez saobraćaja na ulici, zgrade su bile oštećene i okovane daskama, bez prozora i uz mnoštvo grobova.

„U pozadini se stalno čula sporadična paljba, pa nam je rečeno da se držimo blizine zgrada, da se krećemo brzo i da se ne izlažemo u bilo kom trenutku", priseća se Dejl.

Dikinson i Elena su gostovali i na lokalnom radiju, gotovo utrčavši u studio.

„Telefon je stalno zvonio, ljudi su hteli sve da znaju, na primer i da li je Aksel Rouz (pevač američke rok grupe Gans end rouzis), još veren sa (supermodelom) Stefani Sejmur", prepričava Elena.

Ni danas ne zaboravlja susret sa uplakanom dvogodišnjakinjom u sarajevskom sirotištu.

„Uzeo sam je u naručje i prestala je. Sestra je rekla: 'Neverovatno, ona nikada ne prestaje da plače'.

„Stavio sam je u krevet, počela je da plače, pa sam je ponovo podigao. Držao sam je blizu srca i nisam želeo da je pustim", setno govori Elena.

Sirotišta se seća i Brus Dikinson - muzičari su počeli da sviraju gitaru i tapšu u ritmu, a dečaci su popadali „praveći se mrtvi", prethodno uzviknuvši – znamo ovu igru.

„Bilo je zastrašujuće, nešto tako nevino poput tapšanja, pretvori se u rafalnu paljbu.

„To je svet u kome su ta sirota deca odrastala. Siguran sam da su to preboleli, ali nikada to neće zaboraviti", rekao je Dikinson.

Kućama su se vratili kao što su i došli, preko Splita, dokle su stigli helikopterom.

Scream for me Sarajevo

Rad na dokumentarnom filmu Scream for me Sarajevo (Vrišti za mene Sarajevo) reditelja Tarika Hodžića i scenariste Jasenka Pašića doveo je mnoge učesnike ovog ratnog događaja u bosansku prestonicu 2017. godine.

Gibson je tek tokom snimanja filma, za koga je do tada dan koncerta „bio samo još jedan dan u Sarajevu", shvatio značaj događaja.

„Imali smo situacije sa uplakanim odraslim ljudima koji nam govore da su tada bili deca i da su mislili da se rat neće završiti, da bi se onda taj rok bog pojavio i promenio im život", priseća se Trevor.

Brus Dikinson je godinu dana po objavljivanju filma postao počasni građanin Sarajeva.

Ovaj datum se godinama unazad obeležava svirkom u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, na kojima neretko gostuje basista Kris Dejl.

On je posle snimanja filma pronašao 10 originalnih fotokopiranih postera za sarajevski koncert, prodao ih kolekcionarima i novac uplatio dobrotvornoj organizaciji „Naša djeca" iz Mostara.

„Sarajevo zauzima posebno mesto u mom srcu, često ga posećujem i imam mnogo dobrih prijatelja u gradu", zaključuje.

A sećanja ne blede tri decenije kasnije ni kod onih koji su te noći bili ispred bine.

„Kad si u ratu i misliš da su svi digli ruke od tebe, a neko se usudi da izloži život opasnosti, reskira da dođe i nešto odsvira.

„To što su uradili je beskrajno veliko", kaže Vanja Nogo.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 12.14.2024)