Да ли је „Амадеус” најпогрешније схваћени оскаровски филм свих времена

Историјска драма која се врти око ривалитета између двојице композитора, Волфганга Амадеуса Моцарта и Антонија Салијерија, освојила је осам Оскара, међу њима и за најбољи филм.

BBC News 22.12.2024 | Том Џудри - ББЦ

Премијерно приказан пре 40 година, Оскаром овенчани филм Милоша Формана Амадеус често се оптужује за историјске нетачности – али критичари овог филма можда маше поенту.

Кад је премијерно приказан пре 40 година, Амадеус је привукао првобитне таласе похвала.

Историјска драма која се врти око ривалитета између двојице композитора, Волфганга Амадеуса Моцарта и Антонија Салијерија, освојила је осам Оскара, међу њима и за најбољи филм.

Милош Форман је однео кући награду за најбољу режију, Питер Шефер је добио Оскара за најбољи адаптирани сценарио, а номинована су обојица главних глумаца: Ф. Мари Абрахам, који је играо Салијера, победио је Тома Халса, који је играо Моцарта.

Али у годинама које су уследиле, растао је анимозитет према нечему што су људи доживљавали као прегршт историјских грешака у Амадеусу.

Чланак у Гардијану навео је да „шале са прдежом не могу да сакрију колико је урнебесно погрешно све ово“, док је ББЦ коментарисао да је „филм бесрамно неодговоран према историјским чињеницама“.

Салијери, истакли су критичари није био побожни нежења (као што потврђују његова супруга, осморо деце и љубавница), а на крају крајева ради се о чудној врсти омраженог ривалитета кад је Моцарт поверио музичко образовање властитог сина Салијерију.

А што се тиче Моцартовог непристојног хумора, та врста дрске неувиђавности заправо је била уобичајена у средњекласном бечком друштву.

Најшокантније од свега, славни Моцарт није био убачен у необележени гроб за сиромашне.

Ако је ово историјски омаж, гласи главна притужба, он онда личи на неспретно петљање цара Јосифа ИИ по пианофортеу и његову погрешно одсвирану сваку другу ноту.

Али ова врста цепидлачења можда потпуно маши поенту.

Форманов циљ са Амадеусом може да се доживи радикално другачије од типичног биографског филма, а он је да искористи фикционализовану верзију епског сукоба између музичких композитора да би створио алегорију за глобални ривалитет друге половине 20. века: Хладни рат.

Најпростије речено, филм се можда понаша неодговорно према 1784. години зато што је његова права преокупација 1984.

Радња филма почиње у Бечу 1823. године.

Остарели дворски композитор Салијери урла кроз замандаљена врата својих одаја да је убио Моцарта, а потом самом себи реже гркљан.

Неколико дана касније, док се опоравља у лудници, пристиже свештеник да саслуша његову исповест. Она не разочарава.

Салијери прича да се као дечак зарекао на чедност Богу из захвалности за, како он то види, интервенцију у вези са смрћу његовог оца која је утрла пут његовом музичком развоју.

Скачемо више година унапред и Салијери је сада еминентни композитор на двору Јосифа ИИ (Џефри Џонс), где нестрпљиво ишчекује упознавање са музичким генијем Моцартом.

Његов ентузијазам значајно спласне кад сретне човека уживо – испоставља се да је овај ласцивни простак са иритантним кикотом.

Убеђен да је божја намера да се подсмева његовом властитом медиокритетству, Салијери баца распеће у ватру и зариче се на одмазду.

Кад умре Моцартов отац, Салијери искориштава ову несрећу за властити паклени план: обмануће Моцрта да је његов отац устао из гроба да га задужи да му напише реквијем, потом ће га убити и представиће ремек-дело као властито.

Моцарт, у грозници и под дејством алкохола, умире, оставивши Салијерија огорченог и осуђеног на заборав.

Премиса није била оригинална за Формана.

Инспирисан концизним комадом Александра Пушкина из 1830. године Моцарт и Салијери, Питер Шефер је написао високо стилизован позоришни комад Амадеус, први пут одигран у Лондону 1979. године.

Форман, који је седео на претпремијери, био је опчињен драматичним ривалитетом и убедио је Шефера да сарађује са њим, не само да адаптирају комад за велико платно већ да „разграде оригинал и потом га поново осмисле испочетка као филм.“

Током четири раздражљива месеца затворен на фарми у Конектикату са Шефером, Форман је суштински наново изградио наратив са свежом палетом политичких резонанција.

Процес додељивања улога за тражене роле Моцарта и Салијерија могао је да се мери са Прохујало са вихором по грандиозности и интригама које су се одвијале иза кулиса, што је све трајало више од годину дана и подразумевало сусрете са буквално хиљадама глумаца.

Кенет Брана је замало успео да добије улогу Моцарта, али се потом одустало од њега кад се Форман окренуо америчкој глумачкој постави.

Марк Хамил је истрпео напорне сате и сате аудиција, само да би му Форман рекао: „Нико неће веровати да је Лук Скајвокер Моцарт.“

Ал Паћино је лобирао жестоко за улогу Салијерија, надмећући се са Миком Џегером, Бертом Рејнолдсом, Доналдом Сатерлендом и Семом Вотерсоном.

На крају је Форман заобишао звучна славна имена у корист Халса и Абрахама, само да би драма са кастингом поново експлодирала кад је Мег Тили, одабрана да игра Моцартову жену Констанцу, сломила чланак играјући фудбал: заменила ју је Елизабет Бериџ недељу дана пре почетка снимања.

Са реорганизованим заплетом и изабраном глумачком поставом, у први план ће избити више од једног ривалитета.

Тријумф генија

Форман, који је рођен у Чехословачкој, био је водећа снага иза чехословачког Новог таласа шездесетих, достигавши врхунац филмом из 1967. године Гори, моја госпођице!, који је сатиризовао апсурдне неспособности источноевропског комунизма.

Филм је испочетка топло дочекан у оквиру реформистичког миљеа Прашког пролећа, али кад су наредне године совјетски тенкови ушли у Праг и увукли Чехословачку у Источни блок, Форман, укаљан као „издајник државе“, био је присиљен да побегне на Запад и пронађе уточиште у САД.

Скоро сва Форманова филмска дела од тад па надаље показиваће искре супротстављања цензури, затварању и сконцентрисаној моћи налик совјетској.

Његов први успех у САД, на пример, Лет изнад кукавичијег гнезда из 1975. године, описује одељење менталне болнице које поступа сурово и са принудом према пацијентима под окриљем доброћудне здравствене неге.

Публика није морала чак ни да зачкиљи да би лудницу доживела као Гулаг, а сестру Речед као отелотворење совјетског бирократе опијеног моћи.

Исто тако, Форманов филм из 1996. године Народ против Ларија Флинта описао је оснивача часописа Хаслер у борби против цензуре по цену затворске казне, затварања у психијатријској установи и парализе од метка атентатора.

Совјетска алегорија свакако може да се примени на Амадеуса.

Формана је можда није занимало придржавање биографских чињеница, колико представљање Моцарта као намученог екстатичног генија који је, као талац патроната, гушен и коначно смрвљен од репресивног апарата државе.

Јосифа ИИ, апсолутног владара Хабсбуршког царства, саветује гомила чистунских улизица које подривају Моцартова достигнућа и блате његову репутацију.

Колико год да је слободна њена интерпретација позног 18. и раног 19. века, ова критика може да се тумачи као напад на СССР – изнурујуће централизоване бирократије непријатељски настројене према бунтовним идејама и иновацији.

Али Форман је показао да ће се Моцарт последњи смејати.

У време догађаја из 1823. године, Салијеријеве бљутаве мелодије спонзорисане од државе већ су све заборављене, док свега неколико Моцартових нота оживљавају моменталну радост на свештениковом лицу.

На слободном тржишту популарног укуса, Салијеријево наручено смеће засењено је тријумфом генија.

У Формановим рукама, Хабсбуршка монархија носи обележја совјетске силе.

Маскенбали, са њиховим збуњујућим комешањем маскираних идентитета, призивају конфузију и параноју који су бујали под совјетским системом.

Салијериева невољна слушкиња-шпијунка (Синтија Никсон) спроводи тајни надзор, што су назнаке КГБ-а из 20. века, који је имао хиљаде кртица укопаних у приватне животе уметника и дисидената.

У међувремену, Салијеријево јеретичко спаљивање распећа и рат објављен Богу призивају идеолошку борбу између хришћанског светоназора и секуларног совјетског хибриса.

(Након што је Абрахамова мајка – побожна Италијанка – видела сцену спаљивања крста, толико је то немилосрдно пребацивала сину да јој је он истртљао нешто за шта за ББЦ сада тврди да је била лаж: „Рекао сам јој, мама, то је био статиста – неко други га је убацио у ватру!'“)

А онда је ту она масовна гробница у коју је убачен Моцартов леш.

Овај опис се не уклапа у чињенице које су познате о његовој смрти, али има смисла ако се тумачи као осуда совјетске праксе – брисања идентитета појединца и буквалног масовног убиства.

Суморна ископавања ових јама настављају се све до данашњих дана.

Форман, чији су властити родитељи нестали у нацистичким концентрационим логорима, разумео је моћ ове слике.

Џеф Смит, аутор књиге Филмске критике, хладни рат и црне листе, каже за ББЦ да се Моцартова борба против статуса кво савршено поклопила са Формановом властитим незадовољством совјетском цензуром.

„Царева испразна оцена Моцартове опере – ’има превише нота’ – управо је она врста оптужбе која је коришћена као тољага против авангардних уметника и мислилаца имплицирајући да њихово дело није пријатно нити поучно за совјетске уши.

„Моцартова разбеснела неверица у тој сцени мора да је одражавала Форманов властити дугогодишњи презир према совјетској стагнацији и репресији.“

Амадеус иза Гвоздене завесе

Снимање се одвијало 1983. године током шестомесечног периода у Прагу, који је имао ту предност да може да понуди базилике, палате и калдрмисане тргове буквално непромењене од позног 18. века.

Чак и уз јењавање совјетске моћи, међутим, Чехословачка је и даље била део Источног блока, а Форман и даље персона нон грата, тако да је склопљена погодба: режисер ће се уздржати од сусрета са политичким дисидентима, а режим ће дозволити Формановим пријатељима да посећују њиховог блудног сина који се вратио.

Форманова властита присећања са снимања усредсређена су на патње совјетског уплитања.

Његова газдарица га је упозорила да му прислушкују телефон.

Доушници су се крили у свакој соби.

Два цивилна аутомобила су га пратила свуда, што је деловало сувишно зато што је његов властити шофер такође био тајни агент.

У његовој аутобиографији Преокрет Форман само што није експлицитно потврдио до које мере су се теме совјетске репресије прелиле у Амадеуса.

„Будући да је морало да се снима у социјалистичком Прагу“, написао је он, „над нашом продукцијом се надвио дух Франца Кафке.“

Можда још индикативнија је анегдота коју препричава о преговорима са генералним директором Чехословачког филма Јиржијем Пуршом, који је, како се присећа Форман, желео апсолутне гаранције да Комунистичка партија неће имати чега да се плаши: „Претпостављам да у сценарију нема ничег политичког што би могло да им привуче пажњу?“

Форманов одговор је био узор плаузибилне порецивости и јетке ироније: „Па филм је о Моцарту!“

Ф. Мари Абрахам је осећао притисак присилног будног ока државе док је путовао до Сједињених Америчких Држава и назад како би снимио улогу у Лицу с ожиљком (1983), док се Амадеус снимао у Прагу.

Абрахам за ББЦ каже: „На крају сваког дана снимања, морао сам да прелазим границу да бих стигао до аеродрома у Бечу како бих се вратио у Холивуд.

„ На контролном пункту, чехословачка полиција би нас терала да седимо доконо на рампи, као начин да нам покаже моћ, да бисмо били свесни ко је ту главни. То осећање силеџијства и застрашивања био је свеприсутан и упркос томе што је чешки народ реаговао на њега субверзивним хумором, притисак је био малтене опипљив.

„ Ни за секунд нисмо заборављали да смо под комунистичком присмотром.“

Та тензија између америчке екипе и совјетских агената коначно је кулминирала 4. јула.

Продукција је снимала сцену у опери, а екипа је организовала да се, кад Форман викне: „Акција!“, размота америчка застава и да се уместо Моцартове музике зачује америчка национална химна.

Неких петстотинак чешких статиста емотивно је ударило у песму, практично откривши симпатије према Западу.

Али не и сви.

Форман се присетио: „Сви су устали – сем тридесетак мушкараца и жена, којима је паника била очигледна на лицу, загледајући једни друге и питајући се шта сад да раде. Они су били тајна полиција, инфилтрирани међу статисте.“

И док се филм Амадеус и даље здушно процењује за његов 40. рођендан, значај Хладног рата по њега све је очигледнији.

Пол Фрејжер, аутор књиге Хладни рат на филму, каже за ББЦ да је филм бриљантно искористио дубоку совјетску завист: „Салијери је совјетска лада која покушава да буде форд мустанг. Он не може да буде велик као Моцарт, па прибегава његовом подривању и манипулацији. То је такође био приступ старог СССР-а према Западу: уместо да буду бољи од Запада, Совјети су на сваком кораку прибегавали подривању и дискредитацији Запада.“

Историчар Николас Џ. Кал слаже се с овом анализом.

„Сетите се реченице Џонатана Свифта: 'Кад се прави геније појави на овом свету, можете га препознати по томе да се све будале завере против њега.'

„Било да су 1780-те или 1980-те, имате истинског генија супротстављеног медиокритетским, препреденим бирократама. Исту динамику можете да видите на делу у филму о Хладном рату као што је прошлогодишњи Опенхајмер, који је на неки начин Амадеус са атомском бомбом. Има смисла да избегли режисери попут Формана и његовог креативног тима имају жељу да испричају алегорију о лошој комунистичкој владавини.“

Није свако убеђен у идеју да се Амадеус бори са совјетским тоталитаризмом.

Кевин Хагопијан, професор медијских студија са Државног универзитета Пен, каже да постоји ризик од алегоризације свега као невидљиве совјетске претње, што на крају уметност претвара у слушкињу политике.

„То на крају постаје депресивно узак начин за уживање у заслепљујућој лепоти и емоционалној ширини Моцартове музике“, каже Хагопијан за ББЦ.

Ипак, додаје он, не можемо да игноришемо политичке резонанције.

„Алегоријски простор који су сатирични чешки режисери попут Формана отворили значио је да је публика почела да тражи, можда чак и измишља, алегоријско политичко мишљење“, каже он.

„Сви филмови могу да се тумаче као да су против режима коме не само да недостаје хуманост него и било какво осећање ироније према самом себи.

„Дакле, ако Амадеус и није заправо говорио о тиранији совјетског типа, већ је публика напросто мислила да јесте, е па имам осећај да Милош Форман не би имао ништа против тога.“

Што се њега тиче, Абрахам је отворен по питању онога што верује да је савременији политички улог филма, као што је рекао ББЦ-ју у јуну.

„Помислите само на то колико Американаца данас идолизира Путина. Те аутократе су одједном поново постале популарне.

„То је обесхрабрујуће, истински деморалишуће, али ако Амадеус може да нам помогне да сагледамо нашу актуелну неприлику свежим очима, то нам онда показује колико су још увек снажне његове поруке.“