Нада, паника и туга: Моја деветогодишња борба да добијем бебу

„Ваша материца је спремна за трансфер ембриона&qуот;, каже ми доктор Диаз.

Он тренутно прегледа ултразвуком моју материцу током четврте рунде вантелесне оплодње.

Покушавам да затрудним већ скоро девет година и усхићена сам вешћу, али и уплашена да ће бити као и сваког другог пута.

Ствари су изгледале као да иду добро кад смо покушавали раније - била сам узбуђена, али су касније стигла разочарања, побачаји.

Хвата ме паника само кад помислим на то.

Мој муж и ја смо сазнали да смо неплодни 2016. године, у приватној клиници док смо живели у Јапану.

Ја сам имала 33 године, Себастијен 36.

Проблем су, рекао је доктор, моји неизбалансирани хормони и мобилност сперматозоида мога мужа - начин на који се крећу - што може да буде узрок мушке неплодности.

Сада су и моје године проблем, зато што квалитет јајних ћелија код жена временом опада.

Пар се сматра неплодним ако не успе да затрудне после годину дана покушавања.

Скоро свака пета особа репродуктивног доба на свету суочава се са неплодношћу, према најновијем извештају Светске здравствене организације.

• Како је Драгана добила ћерку после 18 година борбе захваљујући вантелесној оплодњи
• Репродуктивно здравље у Србији: Рак не мора да буде препрека за родитељство
• Порођаји у Србији: Пет ствари које треба да знате

Кад нам је доктор рекао да можемо да покушамо са вантелесном оплодњом, зашли смо у један потпуно непознат свет.

На крају крајева, били смо добро упознати са тим како спречити нежељену трудноћу, али нико нам никад није рекао како да се изборимо са неплодношћу.

Били смо веома наивни и кад смо се опоравили од шока да ако будемо имали дете, то неће бити резултат једне страствене ноћи, мислили смо да имамо решење на дохват руке: вантелесну оплодњу.

И тако је почела наша бурна вожња тобоганом.

Од дијагнозе је прошло девет година и три неуспешне рунде вантелесне оплодње, од којих су се две завршиле побачајем.

Неко време сам осећала срамоту и живела са властитом неплодношћу у тишини.

Људи не говоре о томе како су зачели, али сам схватила да је та тишина управо део проблема.

Надам се да ће разговор о томе помоћи милионима других да дођу до бољег приступа лечењу или да ће се напросто осећати опуштеније када треба да говоре о томе.

Током вантелесне оплодње, јајне ћелије се узимају из јајника жене и оплођују спермом у лабораторији.

Оплођена јајна ћелија, звана ембрион, ставља се у женину материцу у нади да ће се тамо примити и расти.

Пре прегледа ултразвуком на приватној клиници у Лондону, где сада живимо, већ сам провела десет дана убризгавајући себи високе дозе хормона да би више јајних ћелија расло у мојим јајницима.

Циљ је створити што више јајних ћелија које могу бити оплођене.

Овај пут смо имали 26 ембриона.

Потпуни успех, рекли су ми на клиници.

Али после пет дана чекања да би се видело како су се ембриони развили, преживело их је само шест.

Потом је генетско тестирање показало да постоји само један здрав ембрион који може бити пребачен у моју материцу.

И зато ми речи доктора Диаза, које ми дају зелено светло за наставак, терају сузе на очи.

Ја сам вечити оптимиста, а овај пут сам сигурна да ћемо успети.

Он говори да ћемо за пет дана урадити трансфер, што је прилично безболан процес.

Кад тај дан дође, одлазимо на клинику и Себастијен је једнако нервозан као и ја.

Упозорени смо да тога дана не користимо парфеме нити било какве миришљаве производе, јер могу да утичу на процес имплантације.

Облаче нас обоје у хируршке одежде и, попут мене, Себастијен је узбуђен због идеје да би овај мали ембрион могао постати дете за којим толико жудимо.

Не пушта ми руку током читавог поступка и тај гест ми доноси изузетан осећај нежности.

Упркос свему, ево нас овде заједно, ми покушавамо поново а мени то изгледа као дар живота.

Ако све буде ишло по плану и ембрион буде имплантиран, почећу да производим ХГЦ, хормон трудноће који би требало да се покаже на кућном тесту трудноће за 10 дана.

У међувремену, морам да наставим са медицинском рутином за коју имам испрограмирана три дневна аларма на телефону: у 08:00 сати два милиграма естрадиола, у 10:00 сати 400 милиграма прогестерона - оба су хормони који помажу у трудноћи - и у 21:00 сати ињекција клексана, лека који се користи за превенцију крвних угрушака.

Поново код куће почињем да замишљам сценарије ако коначно стварно затрудним: радост мог мужа, мојих родитеља, породице и пријатеља.

Како гледам док ми стомак расте, делећи тај део свог живота, свој простор.

Крај овог дугог пута једном за свагда.

Сетим се такође да ово није први пут да смо били овде.

И зато, поред наде и среће, јављају се и лоше успомене.

Страх од разочарања због још једног неуспелог третмана, или још горе, ако ембрион буде успешно имплантиран, али изгубимо бебу касније у побачају.

„Не&qуот;, говорим себи, „овај пут ће све бити другачије.&qуот;

Саборкиња

Неплодност још прати друштвена стигма, али иако то звучи необично, моју неплодност су пратили неки предивни дарови, као што је Лаура.

Зовем је саборкињом.

Она је једна од мојих најдражих пријатељица и, иако живи у Буенос Ајресу, деловало је као терапија причати са неким ко тачно зна кроз шта пролазим и са којом могу да плачем или да се смејем.

Испричале смо једна другој све о сваком третману, сваком неуспеху и највећој срећи: Лаура је управо добила ћерку Натали, после осам година лечења неплодности.

„Било је то тешко путовање, углавном зато што се осећате кривом јер нисте срећни због других&qуот;, каже ми она, делећи са мном какав је осећај кад пријатељи добију бебе.

„Такође, мислите да пропуштате добре ствари у животу, вашег партнера, а ви остајете тамо, заглављени, не можете да окренете станицу и живите у миру&qуот;, каже она, присетивши се тешког путовања до мајчинства.

Аргентина нуди неке од најбољих приступа лечењу неплодности на свету.

Сваки пацијент може да има три потпуно плаћена лечења годишње.

А то може да направи разлику.

• Невидљива трудноћа: „То није могуће”
• „После порођаја сам изгубила слух - то ми је променило живот&qуот;
• Треба ли маме да узимају марихуану да лакше преброде родитељство

СЗО каже да плодност није довољно проучавана, а да лечење није довољно финансирано и приступачно многима на свету.

Она позива земље чланице да обезбеде да свако има приступ лечењу неплодности.

Али реалност је да милиони људи морају да плаћају високе трошкове из властитог џепа, иако су стопе успешности сваког третмана и даље врло ниске, око 22 одсто, према Међународном одбору за праћење асистираних репродуктивних технологија, непрофитној организацији, која сарађује са СЗО.

Скорашња светска студија анализирала је трошкове вантелесне оплодње у Шпанији, Норвешкој, Великој Британији, Немачкој, Данској, Јужној Кореји, Аустралији и на Новом Зеланду, и сугерише да укупни трошкови за један циклус лечења неплодности са трансфером свежег ембриона који доводи до рођења живог детета варирају од 4.108 до 12.314 евра.

Сматрам себе веома срећном што сам могла да испробам то више него једном, мада је то имало значајног утицаја на наше финансије и морали смо да узмемо кредит.

Трошкове мог првог третмана покрила је Национална здравствена служба (НХС).

У Великој Британији, број рунди вантелесне оплодње које плаћа НХС варира у зависности од тога где живите и фактора као што су ваше године.

У земљи у којој сам рођена, Еквадору, тренутно нема приступа бесплатном третману.

Тест за трудноћу

После трансфера ембриона, десетодневно одбројавање до мог теста за трудноћу болно је споро.

Мој психолог ме је саветовао да водим дневник о властитим осећањима и физичким симптомима.

Дан први:

Све је у нади. Осећам се веома добро и оптимистично. Срећна сам. Осећам да је дошло моје време.

Дан други:

Осетљивост груди, вероватно због хормона. Промене расположења. Остало је још седам дана. Искрено, осећај је као да је седам година.

Дан пети:

У Еквадору се слави Дан мајки. Осећам се грозно. Подсећа ме на прошлу годину, кад сам имала други побачај и нисам желела то да кажем мами. Осећам се лоше и плачем по читав дан.

Дан девети:

Скоро је дошло време за тест за трудноћу и почињем да паничим.

За све ово време покушавања, имала сам толико много негативних резултата да сам развила неку врсту фобије у вези са самим тестом.

Дан десети:

Тест за трудноћу: нуклеарно бело. Ни сенка друге линије. Негативан.

Још један негативан тест. Ако треба то да преточим у речи, ово је као потпуни крах. Још један.

Сва нада је нестала и делује као да ће то остати трајно осећање.

Желим само да будем у затамњеној соби са мужем на неколико дана и да не разговарам ни са ким.

Сваки неуспели покушај је нови процес туговања са свим његовим бројним поглављима, изнова и изнова: одбијање, бес, депресија и коначно прихватање.

Људи који вас воле се појављују и спасу вас, још једном.

На овом путовању научила сам јако много нових речи: фоликуле, ембрионска култура, витрификација.

Прошла сам кроз јако много различитих расположења.

Падала сам и поново се уздизала.

Не знам колико дуго ћу још моћи да покушавам.

Знам да постоје и други начини да се постане мајка.

Разматрала сам усвајање, али то је такође веома дугачко и непредвидиво путовање.

Помирила сам се и са помисли да можда никад нећу моћи да постанем мајка.

Не знам како ће се ова прича завршити.

Али научила сам да је неплодност само једно поглавље мог живота.

Оставило је трагове на мени, али ме не дефинише.

• Научница која је створила живот у епрувети
• Пет разлога зашто опада број сперматозоида код мушкараца
• „Да ли забране абортуса могу да угрозе моју вантелесну оплодњу“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.21.2025)