Може ли се одложити старење понашањем у складу са годинама

Од колико година мислите да почиње да се рачуна старост: од 40 до 60 или 50 до 70, а можда негде између?

Вероватно вас неће изненадити када будете сазнали да одговор који људи дају на ово питање зависи од тога колико и сами имају година у време када сте их питали.

Кад је пола милиона људи испунило онлајн упитник 2018, учесници који су били у двадесетим и тридесетим говорили су да средње доба почиње у 40. години, а старост у 62.

Поређења ради, старији од 65 година су мислили да старост почиње после 71. године.

Прилично је очигледно о чему се ради.

Нико не воли да себе види као да стари, те ако имате 40 година, обожавате чланке који проглашавају ваше године новим тридесетим.

Људи у седамдесетим подстакнути су наговештајима да су захваљујући напретку у исхрани и здравству, тек изашли из средњих година.

• Зашто желимо да будемо вечито млади
• Да ли се можемо званично подмладити, као што жели Богољуб Карић
• Пет начина на које земље решавају проблем старења становништва
• Ејџизам: Колико су старији људи у Србији дискриминисани

Склони смо да се удаљимо од сваке стигматизоване групе.

То значи да пружамо отпор томе да будемо проглашени старима, кад видимо како те људе представљају као крхке, заборавне, болесне или чак као терет друштву.

Наравно, старост је реалност и према људима у годинама се треба односити са поштовањем и достојанством.

Да ли се онда људи само заваравају ако одбијају себе да сматрају старима?

Испоставља се да би то могла да буде разумна стратегија, која може да се оствари сама од себе и продужи вам живот.

Истраживачи Хана Купер и Мајкл Мармот, познат по указивању на утицај који социо-економски статус у животу може да има на наше здравље и животни век, спровели су 2003. студију широког обима у којој је учесницима поново постављано питање: кад почиње старост?

Одговори су били разнолики, наравно, али су Купер и Мармот утврдили да су они који су мислили да старост почиње раније чешће у прошлости доживели срчани удар, пате од срчаних болести или су, уопштено гледано, лошег физичког здравља, кад су поново испитивани шест до девет година касније.

Током ове студије, испитано је више од 10.000 јавних службеника запослених у Лондону.

Истраживање је било темељно, а учесницима је постављано мноштво разних питања.

На тај начин су Купер и Мармот могли да утврде да други фактори, попут хијерархија на радном месту, не могу да објасни разлике у здравственом стању током година.

А све би ово могло да буде и обрнуто, наравно.

Људи који мисле да старост почиње касније у животу су можда свеснији сопственог здравља и кондиције и стога предузимају активне кораке да остану у бољој форми.

Они мисле да су млађи и зато се тако и понашају, стварајући зачарани круг.

Људи који мисле да старост почиње касније у животу су можда мало свеснији властитог здравља и кондиције.

Које год да је објашњење, студија Купер и Мармота није једино истраживање које је показало мерљиву корист од позитивног размишљања у вези са старошћу.

Бека Леви из Школе за јавно здравље на Јејлу, уз помоћ података из Лонгитудиналне студија Охаја о старењу и пензији, такође је донела неке изузетне закључке.

Овом студијом је праћено више од хиљаду људи који су у време када је спровођена имали најмање 50 година.

Људи који су имали позитивно мишљење сопственом старењу, сагласни са коментарима као што су „Имам исто толико енергије као и прошле године&qуот;, а нису се слагали да што су старији постају бескориснији, живели су просечно 22,6 година од првог испитивања у студији.

Они који су размишљали мање позитивно о старењу живели су у просеку свега 15 година дуже.

Истраживање Сузане Вирм са Универзитета у Грифсвалду у северној Немачкој можда је дефинисало овај проблем мало прецизније.

Њени резултати доносе добре вести свима који мисле негативније о старењу.

Они уопште нису склонији да премину раније од просечних година.

У овој студији није било толико битно шта испитаници мисле о физичким последицама старења, већ да ли верују да ће се и даље ментално развијати и расти.

Нажалост, резултати овог истраживања не значе да можемо да зауставимо или преокренемо процес старења.

Вид, слух, памћење, мишићна маса, јачина костију, процес зацељења: шта год да поменете, све је у процесу пропадања.

Старији људи су, наравно, склонији мноштву разних болести.

Све ове велике студије засноване су на просечним примерима, те ако кажете да нисте средовечни, тај одговор неће спречити све људе да се разболе.

Али у књизи Ефекат очекивања научни новинар Дејвид Робсон нуди неке корисне савете.

Он предлаже да се, уместо на жаљење за губитком младости, усредсредимо на искуства и знања која стичемо како старимо и да примећујемо колико смо бољи у излажењу на крај са разним стварима.

Кад старији људи нису добро, не треба одмах да претпоставе да су разлог године.

И најважније - док старимо, не треба никако да одустајемо од покушаја да останемо здравији и става да има још толико тога што можемо да урадимо.

Ако усвојимо овај став, врло је вероватно да ћемо живети дуже и при том, уживати у тим годинама.

• „Старење је болест“ и то излечива, тврди научник са Харварда
• Човек који троши милионе да би се подмладио
• Волите своје тело због свега оног што може да уради – а не због тога како изгледа

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.02.2025)