Зашто неке животиње уживају у самачком животу

Самачки начин живота може да има велике предности у животињском свету, а могу ли људи да науче нешто од тих животиња?

Блискоисточно слепо куче је ненадмашан самотњак.

Живи око 30 центиметара испод земље и копа сопствени систем тунела у ком проводи највећи део живота, сакупљајући корење, кртоле и луковице.

Свако блискоисточно слепо куче има сопствену територију, и за то постоји добар разлог, јер ако једно случајно прокопа пут у тунел другог, сукоб може да буде изузетно насилан.

Ови глодари показују зубе и чак гризу једни друге у борбама које су често смртоносне.

Ови слепи кучићи се обично друже само током сезоне парења, али чак и тада морају да буду опрезни.

Мужјак копа кроз земљу ка женки, али застане пре него што уђе у њен тунел.

Они неколико дана размењују вибрационе сигнале ударајући главом о таваницу тунела.

Тек када женка покаже интересовање, мужјак улази у њен тунел, пари се са њом и затим одлази.

За собом затрпава тунел и тако се враћа самотњачком живота.

Овакав начин живота је изузетно распрострањен у животињском царству.

Чак и међу сисарима који су углавном друштвена створења, 22 одсто проучаваних врста углавном живи самотњачки, што значи да мужјаци и женке углавном сами спавају, лове или трагају за храном.

• Слонови нису људи, пресудио амерички суд
• Зашто научници пребројавају сићушна морска створења посматрајући их из свемира
• Ретка врста патуљастог нилског коња рођена у Единбургу

Међутим, животиње самотњаци су дуго биле запостављене у научним истраживањима.

Можда зато што нас као друштвена бића више привлачи проучавање врста које сарађују у групама ради заштите, потраге за храном, размножавања, и подизања младунаца.

Стручњаци кажу да су многи научници дуго сматрали самачки живот примитивнијим и једноставнијим начином постојања, често га повезујући са асоцијалним понашањем и нижом интелигенцијом.

Али истраживачи сада све више схватају да су неке животиње еволуирале да буду самотњаци управо зато што то доноси бројне предности – избегавање конкуренције и стресних услова живота у заједници.

Штавише, многе животиње самотњаци су заправо врло интелигентне и воде разнолик и сложен друштвени живот упркос њиховој самоћи.

Иако су блискоисточни слепи кучићи изузетак, многи самотњаци толеришу друге јединке сопствене врсте, уче од њих, па чак и повремено сарађују, што им омогућава да добију најбоља искуства оба начина живота.

Како људи све више времена проводе сами, ове животиње нас подсећају на многе предности самоће и да она не значи нужно и усамљеност, о чему би могли да размисле они који Дан заљубљених проводе сами.

„Можда проучавањем врста животиња које су самотњаци и начина на које успевају да живе...можемо боље да установимо које су предности самоће и у људском друштву&qуот;, каже Карстен Шрадин из Националног центра за научна истраживања у Стразбуру, у Француској.

Он је и коаутор научног прегледа из 2024. године о самачком начину живота сисара.

Живот у групи свакако има много предности.

Сетите се зебри којима стадо пружа сигурност и лавова који често лове заједно да би могли да савладају плен који је од њих већи и бржи.

Неке птице сарађују у подизању младунаца, а шимпанзе се друже тако што једни другима уклањању црве са тела.

Међутим, живот у заједници има и недостатака.

„Свако скровиште мора да се дели, сва храна мора да се дели, сваки приступ партнеру мора да се дели&qуот;, каже Дејвид Шил, бихејвиорални еколог на Пацифичком универзитету Аљаске, у Сједињеним Државама (САД).

„Ако не може да се подели, онда постоји само један добитник&qуот;, додаје.

Заједнички лов и подела хране има смисла за животиње попут лавова који су често окружени разним великим животињама које су им плен и којима може да се нахрани више јединки.

Али овакав начин прибаљвања хране је мање користан када је плен мањи и теже га је поделити.

Није од помоћи ни када је могући плен раштракан по околини и захтева више труда да се пронађе.

Вероватно је то разлог што армадиљо и мравојед сами траже ретке инсекте, и зашто тигрови, који прелазе велике раздаљине да пронађу релативно ретку прехрану, лове сами, јер им то помаже да се лакше прикраду могућем плену.

Да би додатно смањили конкуренцију, тигрови и неки други самотњаци одређују мање територије које бране од других предатора.

Блискоисточним слепим кучићима самоћа значи да не морају стално да се такмиче за простор у тунелу, што захтева много енергије за копање.

Погледајте видео о жутим игуанама на Галапагосу које пркосе изумирању

Самотњаци имају и мање конкуренције за парењење и смањени ризик од инфекција и паразита.

Додатно, женке које подижу младунце могу у потпуности да се посвете сопственом потомству, јер не морају да воде рачуна о младунцима других јединки у групи, као што раде неке друштвене врсте животиња.

Код неких других врста, као што су лењиваци, камуфлажа може да буде успешна само ако нису у великим групама.

„Ако живите самотњачки, мање сте уочљиви&qуот;, каже Линделани Мајука, зоолошкиња са Витватерсранд универзитета у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици, и коауторка стручног прегледа са Шрадином.

Самачки живот има одређене недостатке, као што је рецимо да самотњак нема уз кога да се привије и згреје.

Овај проблем неке животиње, као што је миотомис унисулцатус, врста глодара из породице мишева који живи на југу Африке, решавају тако што граде велике кућице од грања да се заштите од температурних промена и предатора, каже Мајука.

За врло друштвене животиње самоћа може да буде стресна и често може да узрокује лоше здравље и анксиозност, али се самотњаци одлично сналазе.

Заправо, блискоисточни слепи кучићи се узнемире и постају анксиозни када су у близини једни других, чак и ако постоји препрека између њих, при чему мањи, потчињенији појединци највише пате.

„Могу и да умру од стреса који доживљавају&qуот;, каже Тали Кимчи, бихејвиорална неуропсихолошкиња у Научном институту Вајцману у Израелу, која проучава слепе кучиће у њеној лабораторији.

Као и сви сисари, мајке слепих кучића брину о њиховом потомству, али временом постају непријатељски настројене према сопственим младунцима и терају их да копају далеко од њихових тунела.

„Звучи смешно, али то је начин опстанка ових створења&qуот;, каже она.

Међутим, постоје и врсте животиња самотњака који не одбијају стално једни друге.

Многе привлаче заједнички извори хране и воде изненађујуће богат друштвени живот, толеришући једни друге и чак сарађујући када је потребно.

На пример, миотомис унисулцатус, врста глодара из породице мишева, који живе близу сродних јединки, често имају пријатељске односе, делећи подручја на којима проналазе храну са сродним женкама.

Понекад деле и кућице од грања на крају сезоне парења када је велика потражња за скровиштима.

„То што су неке животиње самотњаци не значи да немају друштвене односе&qуот;, каже Мајука.

Понекад се окупљају и неке хоботнице, које су се некада сматрале таквим самотњацима да је постојала и шала на њихов рачун да се срећу само ради парења или да поједу једна другу, каже Шил.

На једном месту у Џервис Беју на источној обали Аустралије, јединке врсте хоботнице Оцтопус тетрицус се групишу због доступности скровишта.

Ово је вероватно почело тако што је једна хоботница нагомилала љуштуре ракова и шкољки које је појела, а оне су се на дну стабилизовале довољно да друга хоботница у њима направи њено скровиште.

Следећи станар је потом направио сопствену гомилу љуштура у коју се уселила нова хоботница, и тако сада на једном месту има чак 16 хоботница, каже Шил који је проучаво ово место са колегама.

• Десет невероватних чињеница о хоботницама
• Планови за прву фарму хоботница на свету брину научнике
• Упознајте Дамбо хоботницу која живи на дубини од 7.000 метара

У овом „граду хоботница&qуот; је гужва на коју јединке нису навикле и зато се необично понашају да би могле да се носе са другим припадницима њихове врсте.

Мужјаци понекад покушавају да натерају женке да остану у близини и прогоне друге мужјаке, повремено се увлаче у туђа скровишта, боре се и избацују једни друге.

Понекад, када се избачени мужјак врати у његово скровиште, „мужјак који га је избацио може да се врати и поново га истера&qуот;, каже Шил.

Током чишћења скровишта, хоботнице често гурну отпатке на страну ка комшијама, а понекад задрже отпад и одједном га сруче на скровиште друге јединке, каже Шил, који је документовао нека оваква понашања у раду из 2022. године.

Такво понашање није ни агресивно нити одражава спремност за сарадњу, а неки научници га називају „надметањем&qуот;, каже Шил, који још увек покушава да схвати сврху такве интеракције.

„Ми смо овде ставили животиње самотњаке у сложену друштвену ситуацију, а све што они раде је надметање и делују потпуно здраво.

„То указује да су можда мање самотњаци него што смо мислили, или да стресови друштвености нису толико озбиљни (за њих)&qуот;.

Ове напредне друштвене интеракције наглашавају интелигенцију самотњака.

Слично овоме, истраживачи су запазили како неки гмизавци самотњаци пажљиво посматрају друге јединке и користе те информације за решавање проблем.

То је способност која се некада сматрала јединственом за људе, објашњава бихејвиорална научница Ана Вилкинсон са Универзитета у Линколну у Уједињеном Краљевству (УК).

„Животиње које можда природно не би образовале сложене групе, заправо могу да имају врло развијене аспекте друштвеног учења&qуот;, каже она.

У експериментима са црвеноногим корњачама, које у потрагу за храном иду саме, али могу да сретну друге корњаче, на пример, испод дрвећа воћа, Вилкинсон им је поставила провидну ограду у облику слова В, иза које је ставила храну.

Ниједна животиња није могла да стигне до хране све док Вилкинсон и њене колеге нису једну од њих истренирали како то да уради.

Када су друге корњаче виделе како њихова обучена сродница долази до хране, све су одмах следиле њен пример.

Посебно је запањујуће видети да гмизавци имају способност да уче имитирањем других јединки с обзиром на то да су многи од њих еволуирали да се излегу из јаја без родитеља који би им показали вештине потребне за преживљавање.

Због оваквих доказа научници не гледају самачки начин живота као непроменљиву, једноличну категорију, већ као континуум: од животиња попут (вероватно) асоцијалних слепих кучића до врста које углавном живе саме, али уче од других јединки и сарађују са њима.

Неке врсте чак комбинују самачки и друштвени начин живота, као што су пругасти мишеви који живе у заједници, али постају самотњаци чим почну да се паре, или коати (коатимунди) из породице ракуна, чији мужјаци су самци, а женке у групама траже храну.

Погледајте како је научник доказао да су корњаче причљиве

Проучавање животиња самотњака и њихових друштвених мрежа може да помогне чуварима природе да боље заштите и очувају њихове популације од људских претњи.

Мајука и Шрадин већ раде на образовању групе научника која ће даље истраживати животе животиња самотњака, као и предности, потребе и изазове са којима се суочавају.

„Живот у самоћи није једноставан и примитиван.

„Може да буде веома сложен и пун изазова које различите врсте решавају на различите начине&qуот;, објашњава Шрадин.

Разумевање целокупног опсега самотњачког живота могло би да буде корисно чак и за људе.

Кимчи проучава које промене се дешавају у мозгу слепих кучића када прелазе из усамљеничке у друштвеније фазе парења и одгајања младунаца.

Можда таква истраживања могу да помогну научницима да схвате зашто се људи који имају неуролошка и психијатријска стања повлаче из друштваи, каже она.

Али животиње самотњаци могу да помогну и да схватимо да бити сам не мора нужно да буде проблематично, чак иако се у нашој друштвеној, екстровертној култури донекле стигматизује, каже Шрадин.

„Животиње које живе самотњачки граде сврсисходне друштвене мреже око себе – а то могу и људи који живе сами, што они и раде.

„Бити сам може да буде и најбољи избор за многе људе&qуот;, каже Шрадин.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.03.2025)