Могу ли студентске побуне да доведу до промене

Од капиталистичке Америке до комунистичке Кине, студенти су у 20. веку предводили бројне бунтове.

Подстакнути различитим мотивима, данима су табанали широким улицама, блокирали факултете и тргове, будећи често учмала друштва и рушећи стеге дубоко укорењеног страха широм света.

Борили су се, између осталог, за једнака људска права, против рата и репресије ауторитарних режима.

Последња три месеца протестују и студенти у Србији, захтевајући пре свега кривичну одговорност за пад надстрешнице железничке станице у Новом Сада када је 15 људи погинуло, а двоје тешко повређено.

Све више људи им се прикључује у демонстрацијама у читавој земљи, али њихове акције прати и питање – хоће ли донети промене.

Историја нас учи да студентски протести могу да покрену друге групе кад је велики друштвени проблем разлог општег незадовољства, објашњава Мања Клеменчић, професорка са Харвард универзитета.

„Људи почињу да им верују и у студентима виде потенцијално решење и некога ко ће можда донети жељену промену.

„Побуне студената у већини случајева само мењају мишљење и перцепцију људи, служе као катализатор, али не могу директно да утичу на политику, јер нису политичка опција&qуот;, каже ауторка студије Студент ацтивисм анд студент организатион за ББЦ на српском.

• 'Где се мајеш': На протесту у Нишу представљен 'Студентски едикт'
• Студентски бунт у региону: 'Никад нисмо били аполитични'
• Студентске блокаде и институције: Ко је надлежан за испуњење захтева

Мађарска: Покушај отпора комунизму

Тешко је дефинисати шта је промена, али многе студентске демонстрације јесу успевале да мењају стање у друштву, објашњава Ливију Андреску, политиколог и аутор студије Студентс, тхеир протестс анд тхеир органисатионс.

„Студентска искра може да запали ватру, јер људи у њима виде сопствену децу и лако могу да се идентификују са демонстрантима&qуот;, каже за ББЦ на српском.

Један од примера студентских протеста који је покренуо промене јесу демонстрације у Мађарској 1956. године, указује политиколог из Румуније.

По завршетку Другог светског рата, уследио је период заоштрених односа између капиталистичког Запада, предвођеног Америком и социјалистичког Истока, на челу са Совјетским Савезом.

Идеолошки супротстављене суперсиле водиле су такозвани Хладни рат ван бојног поља.

Совјетски Савез чинило је 15 земаља, али је под његовим утицајем било још неколико сателитских држава у Европи, попут Мађарске и Чехословачке.

Тадашњи мађарски лидер Матјаш Ракоши био је тврдокорни комуниста, а тајна полиција хапсила је сваког ко је говорио против комунизма, чак је и слушање западне музике могло да буде повод за одлазак иза решетака, писао је ББЦ раније.

Хиљаде совјетских војника и званичника је било у Мађарској, државне уличне табле замењене су руским верзијама, руски је наметнут као језик у школама, а у земљи је владала несташица хране и горива.

Дашак промена почео је да се осећа после смрти совјетског лидера Стаљина и Тајног говора његовог наследника Никите Хрушчова, у фебруару 1956.

Хрушчов је тада критиковао претходника, што је Будимпешти био знак да покуша да се ослободи простаљинистичких вођа.

Исте у године у октобру, мирним протестима студената будимпештанских универзитета почела је борба за ослобађање од совјетске окупације.

Број демонстраната се повећавао и власти су наредиле безбедносним снагама да пуцају у њих, што је довело до оружаних сукоба.

У само неколико дана збачени су комунисти, а нови премијер постао је Имре Нађ.

Мађарска је прогласила неутралност и затражила од совјетске војске да напусти земљу.

СССР, незадовољан новим дешавањима, послао је 4. новембра хиљаде војника и тенкова у Мађарску.

Многи Мађари су покушали да побегну, али им је онемогуц́ено да напусте земљу, у сукобима је било погинулих и повређених, а више хиљада људи је ухапшено.

Нађ ​​је ухапшен и погубљен, заменио га је економиста Јанос Кадар који је сломио преостали отпор.

Погледајте видео о мајским протестима 1968. који су паралисали Француску

САД, Европа, Југославија: Револуционарна 1968.

Година када је највише студената било на улицама широм света била је 1968.

„Ти протести јесу донели радикалне промене, али су имали масовну подршку људи&qуот;, указује Ливију Андреску.

Масовни протести, које су започели студенти, противећи се реформама универзитетског система готово да су паралисали Француску у мају 1968.

Насилни одговор полиције на барикаде подигнуте око универзитета Сорбоне распламсао се у много већи сукоб између државе на једној и студената и радника на другој страни.

Скоро милион демонстраната марширало је Паризом тражећи оставку председника Шарла де Гола.

„Мислили смо да можемо да урадимо нешто заједно&qуот;, испричао је касније за ББЦ Филип Вермес, тада студент који је те године цртао илустрације о фрустрацијама младих у земљи.

Месец дана касније Де Гол је расписао изборе и убедљивом победом остао на власти.

Те године протести су букнули и на Универзитету Колумбија у Њујорку, мотивисани бесом због Вијетнамског рата у који су млади Американци све чешће мобилисани.

На југоистоку Азије, америчке трупе су са савезницима подржавале Јужни Вијетнам у борбама са комунистичким Северним Вијетнамом.

Како се испоставило, губиле су.

Када су се комунисти уз подршку герилаца Вијетконга пробили до Сајгона, тада главног града Јужног Вијетнам, постало је јасно да администрација тадашњег председника Линдона Б. Џонсона која је поручивала да има „светла на крају тунела&qуот; - нема шансе да добије рат и да је лагала народ.

„Било је очигледно у читавој земљи да се непријатељ неће предати и да ће бити много више војних жртава, и америчких и комунистичких, али и цивилних смрти&qуот;, присетио се за ББЦ Кенет Волш, професор, тада студент.

Студенти су окупирали многе универзитетске зграде широм Америке.

У мају исте године дошло је до демонстрација у Чикагу на конвенцији Демократске странке, када их је полиција насилно угушила.

Неколико месеци касније, на председничким изборима победио је Ричард Никсон, републикански кандидат.

Он је искористио студентску побуну да спроведе идеју о сузбијању криминала, представљајући демократе као слабе да одрже ред и закон, објаснио је професор Волш.

Талас побуне исте године захватио је и тадашњу комунистичку Југославију.

За разлику од европских и америчких колега, југословенски студенти су прижељкивали више социјализма и једнакости, укидање бирократских привилегија и решавање економских питања, а пре свега незапослености.

После обраћања доживотног лидера Јосипа Броза Тита, окончане су једнонедељне студентске демонстрације, које су први пут удариле на систем социјалистичке Југославије која се несврстаном политиком држала подаље и од источног и западног блока.

Уследила је одмазда над највиђенијим шездесетосмашима: одузимани су им пасоши, избацивали су их са факултета, а неке су и хапсили.

Грчка: Борба против војне хунте

У то време је у Грчкој на власти војна хунта чију ће владавину обележити репресија против неистомишљеника.

Сви бивши политички лидери, углавном левичари, били су у затвору или егзилу, режим је контролисао све институције и медије, а међу становницима је владао страх, испричаће годинама касније за ББЦ Марија Даманаки, једна од учесница.

То ће бити увод у побуну грчких студената 1973.

Студенти су се окупили у кампусу атинског Политехничког факултета, одакле су преко импровизоване радио станице емитовали вести о побуни, али и забрањене песме о слободи.

„То је променило грчку историју, али и наше животе&qуот;, изјавила је она.

Све више људи их је подржавало, али су друге ноћи побуне војни снајперисти пуцали на кампус - било је жртава и повређених.

„Одлучили смо да се обратимо војницима и укажемо им да смо на истој страни, позивајући их да не пуцају на нас, али није било тако&qуот;, присетила се Даманаки у ББЦ програму Сведок.

Војници су тенком прешли преко ограде и дошло је до новог обрачуна.

Студенти су напустили факултетску зграду, протест је угушен после три дана, а тачан број убијених никада није утврђен.

„То је створило пукотине и војна хунта је почела да се руши&qуот;, рекла је Даманаки, која је због учешћа у протестима била затвору, а данас се бави политиком.

Тек у лето 1974. режим је промењен.

Кина: Крвави Тјенанмен

Готово 15 година касније, на истоку, у комунистичкој Кини, дошло је до највећих демонстрација у њеној историји, а покретачи су били управо студенти.

Више од милион студената и радника је те 1989. године захтевало веће слободе и демократију, али и брже реформе, а протест се проширио и на остале градове и универзитете широм најмногољудније земље света.

Жао Цијанг, тадашњи генерални секретар Комунистичке партије Кине, кога су сматрали либералним реформатором, заговарао је дијалог са студентима.

Изјавио је да „има смисла&qуот; што студенти обраћају пажњу на корупцију, подржавајући њихове захтеве за реформама.

Било је неколико разговора између владиних званичника и студентских представника, али договор није постигнут.

Студенти су потом у мају заузели трг Тјенанмен у Пекингу, а у међувремену су многи почели и штрајк глађу.

Међутим, уследиле су и поделе међу студентима - једни су предлагали да се настави с окупацијом трга, а други су мислили да је време за одлазак.

Почетком јуна велики број војника Народноослободилачке армије кренуо је тенковима и оклопним возилима на њих.

Демонстрације су после шест недеља угушене, а тачан број погинулих до данас није саопштен.

Јавни разговори о продемократским протестима из 1989. строго су забрањени у Кини.

„То је била политичка побуна и централна влада је предузела кораке да заустави немире, што је исправна политика.

„Кина данас ужива плодове стабилности и развоја&qуот;, изјавио је 40 година касније, Веи Фенге, тада министар одбране.

Чешка баршунаста револуција

Исте 1989. пао је и Берлински зид у Европи који је делио источни и западни део Немачке, а симболично и два блока.

Само неколико дана после пада, 17. новембра, букнула је студентска побуна у суседној, тада Чехословачкој у главном граду Прагу, али су је тамошње комунистичке власти брзо угушиле.

„Био је то окидач за нове демонстрације и стотине хиљада људи било је на улицама и у другим градовима&qуот;, прича Вит Поханка, чешки студент завршне године у то време.

Дешавања је пратио слушајући Радио Слободну Европу и ББЦ, који више није био забрањен.

„Пао је зид, у Пољској су изабрали нову владу, а у Чехословачкој је и даље био присутан осећај да се ништа не мења.

„Подржали смо захтеве прашких колега, а убрзо је формиран и студентски комитет&qуот;, присећа се у телефонском разговору за ББЦ на српском.

Студирао је на Универзитету ван Прага и прижељкивао да им држава не остане заглављена у „сивом комунистичком режиму&qуот;.

Није размишљао о потенцијалним последицама и да ће можда завршити у затвору.

И данас памти ковитлац емоција - од страха, преко наде и ентузијазма, посебно у првој недељи блокада.

Крајем новембра организован је и генерални штрајк, а на улице су изашли студенти из мањих места, попут њега, што назива преломним тренутком.

„Када сам видео да су устали и из места попут Остраве, индустријског града, са јаким комунистичким упориштем, помислио сам да се друштво коначно ујединило&qуот;, говори Поханка.

У децембру 1989. одржани су слободни избори на којима је победио Вацлав Хавел, тада председник организације Грађански форум и драматург.

Поханка, данас новинар, ту годину памти са поносом и назива је његовим најинтезивнијим животним поглављем.

Ништа не би мењао, али признаје да је био мало разочаран оним што је уследило, јер друштво није демократизовано у мери у којој су прежиљкивали.

„Можда смо били помало наивни у неким захтевима, али је природно, били смо млади, и веровали смо да ће све бити добро, мада никада нисам сматрао да ћемо одједном сви живети у неком хипи рају&qуот;, каже овај 58-годишњак.

„Студенти могу да подстакну остатак друштва да устане, али сам и тада мислио да ми, студенти, не можемо да преузмемо одговорност за нову владу, већ да нам је задатак да мобилишемо људе&qуот;, додаје.

Практично пре свега

Ни последња деценија 20. века није прошла без студентских побуна, посебно на Балкану.

Током 1990-их студенти су се бунили против режима Слободана Милошевића, југословенског и српског председника.

Готово три деценије касније призор на улицама Србије је скоро идентичан.

Свакодневно блокирају улице и одају пошту страдалима у новосадској трагедији.

Мања Клеменчић види три потенцијална сценарија у Србији.

„Студенти би могли да оформе сопствену странку или се прикључе некој од опозиционих, њима најближој али шансе за овај сценарио су мале, јер су се они до сада ограђивали од политичких партија.

„Друго потенцијално решење јесте да се појави нова политичка опција која би успела да артикулише опште незадовољство и доведе до нових избора&qуот;, каже она.

Најгора опција је, тврди словеначко-америчка професорка, да се протести замрзну.

„Треба да почну да размишљају прагматичније, покренули су масу, али ентузијазам људи лако може да опадне ако се убрзо нешто не промени и не донесе одлука и то политичка&qуот;, закључује.

Студентска покретачка улога у друштвеним превирањима некад није довољна за конкретне помаке, тврди професор Андреску.

„Студенти су млади, идеализују свет, немају посао који могу да изгубе, али у многим случајевима не успевају да изведу жељене промене до краја&qуот;, додаје.

Погледајте видео на ББЦ јутјуб каналу: Седам дана и ноћи студентских протеста

хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?си=УрјС6фјмаУсВЛ7Во&амп;в=Л_ну13ЛЉов&амп;феатуре=иоуту.бе

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.06.2025)