Profesorka Snježana Milivojević: Javnost je nezadovoljna radom RTS-a

Kvalitativni monitoring dve najgledanije emisije Radio-televizije Srbije (RTS), Jutarnji program i centralni Dnevnik 2, koji je vršio Demostat pokazao je da postoji cenzura prema kritičkom mišljenju i opoziciji, a tek u naznakama  su vidljive promene posle pritiska masovnih studentskih i građanskih demonstracija. To je, najavljujući razgovor sa profesorkom Fakulteta političkih nauka, Snježanom Milivojević u emisiji “Pola sata Demostata” naznačila voditeljka Tamara Bajčić i upitala sagovornicu da li to znači da se bez protesta RTS ne bi ni za tako malo otvorio.

- To verovatno znači to. RTS kao javni servis ima nekoliko prstenova odgovornosti. Ima profesionalnu, pravnu kao jedna ustrojena kuća, ali ima i prema javnosti koja je osniva, finansira i kojoj u izvedenom smislu jedino  polaže računa. A ta javnost je toliko nezadovoljna radom RTS-a da mora da dođe da im zviždi pod prozorima. To što u ovako dramatičnom trenutku RTS ignoriše ono što se dešava “pod prozorom” i u životima svih nas je najbolji pokazatelj koliko on ne obavlja svoju ulogu javnog servisa – kaže profesorka Milivojević i dodaje da je RTS drastično podbacio u primeni najvažnijih principa javnog servisa, poput univerzalnosti, uređivačke nezavisnosti, odgovornosti prema javnosti i kvalitetu.

To što smo studente videli na RTS-u tek posle gotovo tri meseca protesta tumači kao loš put, težak i neefikasan sa stanovišta društva i javnog interesa ali je iz ugla RTS-a možda dobar, jer uspevaju da opstanu sve dok im nezadovoljna javnost ne dođe bukvalno pred vrata.

- To je jedina televizija u Evropi koju je domaća javnost palila a koju su stranci bombardovali. I sa takvim bagažom RTS ne bi smeo sebi da dozvoli da na bilo koji od ovih zahteva pada ispod standarda kvaliteta, pogotovu da se ne sroza na kuću koju niko ne brani. Ta cinična tvrdnja kako “to što ih svi kritikuju znači da rade dobro” u stvari je porazna za RTS. To znači da do odbrane RTS-a ne bi stalo nikom sem eventualno vlasti. A i ona ga brani vrlo limitirano zato što im treba ta instrumentalizacija i svođenje televizije na informativni megafon vlasti a ne na jednu ozbiljnu kuću – kaže Milivojević.

Sunovrat medija

Na podsećanje voditeljke da je Demostat u ranijem monitoringu utvrdio kako za razliku od televizija u statusu javnog servisa iz okruženja, RTS nema ni približan broj debatnih emisija a i kad ih ima, ne pokrivaju najvažnije i najaktuelnije teme, sagovornica navodi da mediji postoje da bi vrlo brzo svima omogućili pristup događajima od javnog značaja kroz objektivne informacije o njima, da bi ukazali na raspon mišljenja o posebno problematičnim temama i da bi građanima omogućili kontrolu vlasti.

- Kada to ne rade mi imamo ne samo sunovrat medija nego i problem sa novinarstvom. Ove tri uloge odgovaraju onome što konvencionalno o novinarstvu znamo. Prva je uloga “čuvara kapije”, onih koji odlučuju šta može da uđe u javnost a šta ne. To RTS radi, on je jedan konstantni selektror i kroz te kapije ništa ne može da prođe, zato javnost u RTS-ovoj verziji ne liči na ono što vidimo kroz prozor. Druga novinarska uloga je u definisanju tema od javnog značaja. Da bi se to u društvu dogodilo moraju da se uključe različita mišljenja i argumenti. Zato su važni debatni programi i da u studijima sede ljudi različitih stavova. Tada na ulici ne bismo imali sukobe. To je jedno fatalno neozbiljno shvatanje svoje uloge. I naravno, zbog toga građanke i građani ne doživljavaju medije kao ustanove koje pripadaju njima, kao institucije javnosti, nego vide otuđeni instrument vlasti koja kao batinom, uteruje u poželjno mišljenje - objašnjava profesorka.

Naglašava da se na sajtu javnog servisa može pročitati podatak iz izveštaja REM-a za 2023. godinu prema kome je 37% emisionog vremena bio informativni program. To ukazuje da su dnevne informativne emisije u stvari kanal kroz koji RTS pumpa poželjno mišljenje, što se u vidu dominantnog mnenja vraća kao ogledalo vlasti i eventualno monetizuje na izborima. Zbog toga su govorne emisije, kao i sve druge vrste programa minorizovane, skrenute u neki ćošak u kome nemaju uticaj.

- U debatnim programa nije jedini problem to što ih je malo nego što je izbor učesnika u njima ekstremno selektivan, što se broj i raspon mišljenja koja se tu čuju redukuje, što se svaki kritički glas, i ako ga ima, prosto dozirano pojavljuje u moru status quo branilaca tako da zvuči kao problematičan pokušaj da se ospori nešto što je zdravorazumsko mišljenje. Mi smo zahvaljujući takvom radu RTS-a dobili dominantno mišljenje koje je daleko od ključnih problema u društvu i bez raznih pogleda na način kojim se mogu rešiti. Zato javna televizija ne služi kao prostor u kome građani dele svoju zabrinutost o zajedničkoj realnosti, nego kao jedna fabrika za nametanje poželjne slike sveta – naglašava Milivojević.

Dodaje da selektivnost ukazuje i na ignorisanje stvarnosti. Jedan od primera je to što se prva emisija o protestima, “Takovska 10”, pojavila 17. decembra kada je već 60 fakulteta u Srbiji bilo u blokadi. A vrhunac “objektivnosti” bio je da u studiju imaju jednog studenta koji brani stanovišta onih koji blokiraju i jednog koji se tome protivi iako su svi dekani, rektorati svih državnih fakulteta već bili uz studente iz blokade.

Ko štiti medijski pluralizam

- Jedna od najvećih vrednosti koja se štiti od nastanka medijske regulative je medijski pluralizam. Ideja da demokratsko društvo obezbeđuje demokratske procedure u rešavanju konflikata, pa i u sukobima oko vlasti, je da se oni pacifikuju tako što će se o njima voditi debata, što će pristup javnosti imati svi. To se na RTS-u ne dešava. Strukturno je onemogućeno ne zato što dvoje ljudi u istom studiju nemaju retoričke sposobnosti da međusobno ukrste argumente, nego zato što RTS onemogućava debatu. Programi su autentično bez svesti da je to jedan inkluzivni prostor. Kad smo već pominjali debate o studentskim protestima, u prvih 11 epozoda gostovao je 41 sagovornik. Od toga su bile tri žene. Jedna je bila studentkinja, jedna ambasadorka, treća je bila Ljiljana Smajlović novinarka koja se pojavila dva puta. Znači od četiri pojavljivanja žena, polovina je bila jedna novinarka koja je očigledno ekspertkinja, sagovornica za više tema – navodi Milivojević.

 Kad se pogleda pluralizam programa, ističe profesorka, u ukupnom emisionom vremenu RTS-a, kad se odbiju informativni program, serijski, filmski i zabavni, zanemareno je sve drugo što je razlog za postojanje javnog servisa. Naučni, dokumentarni i slična vrsta programa zauzima oko 1%, kultura 1,2%, dečji program oko pola procenta.

- Mi smo generacija koja je odrastala na dobrim programima a to je jedna važna uloga javnog servisa, da neguje svoju buduću publiku. Recimo, BBC ima specijalne programe i kanale za mladu generaciju, decu jer tako pravite jednu vrstu građanske i medijske socijalizacije. Zato sam fascinirana time što su studenti rastući u sadašnjim okolnostima prepoznali značaj RTS-a i što su oni za koje kažemo da su izrasli u nekim ćoškovima digitalne sfere, shvatili koliko nam je važan javni servis - ističe ona.

 Na pitanje voditeljke kako da prevaziđemo situaciju u uslovima kada REM ne radi a komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom ne da rade isto što i RTS, nego vrše i satanizaciju, diskreditaciju i kritičkog mišljnja i opozicije, profesorka objašnjava da je to jedno zamršeno klupko u priči o zarobljenim medijima.

- Možda zvuči anegdotski ali govori o toj razlici: javna televizija dobija novac da pravi programe, a komercijalne televizije prave programe da bi zarađivale novcac. I to je mnogima opravdanje za stav da komercijalne televizije mogu da rade bilo šta, da nisu obavezne ili ne moraju da se pridržavaju profesionalnih standarda. To nije tačno. Sve televizije koje su dobile dozvolu za emitovanje, pogotovu na nacionalnim frekvencijama, obavezne su da društvu isporučuju kvalitetne programe što je pod kontrolom REM-a koji ne postoji. Zato sam i rekla da je komplikovan aranžman: RTS ne obavlja svoje funkcije, komercijalni mediji su razulareni. Takvi mediji, nacionalni zaista ne postoje nigde u Evropi – kaže Milivojević.

Objašnjava da je sistem izdavanja dozvola ili licenciranja velikih emitera nastao u vreme kad je frekvencijski spektar bio ograničen i zbog toga su propisani standardi. Data je mogućnost da se emituje program na frekvenciji koja je javno dobro uz uslov određenog kvaliteta. Privatni, komercijalni mediji mogu da imaju drugačiju koncepciju, ali elaborat koji su podneli i koji je prihvaćen, na osnovu kog su dobili pravo na emitovanje, obavezuje ih da ispune visoke standarde koje zakon propisuje. To je načelna stvar.

Dvostruka igra

- Sredinom protekle decenije, negde od onih velikih poplava, ovde počelo da se radi jedno temeljno restruktuiranje medija kada je ovdašnja vlast pretvorila neke komercijalne medije u nacionalne. Tako je televiziju Pink pretvorila u svoj privatni javni servis a marginalizovala servis RTS. Pamtim kako je poplavljeno područje nadletao i snimao helikopter televizije Pink, komercijalizovao i senzacionalizovao taj događaj, predstavnici vlasti bili su sa njima zajedno ostavljajući RTS bez pristupa. To se kasnije ponavljalo, visoki predstavnici vlasti se u studiju TV Pink i TV Happy osećaju kao kod kuće, rado su viđeni gosti, nema neprijatnih pitanja za njih i oni to doživljavaju kao svoj instagram profil sa koga nam se obraćaju i po potrebi su pametni, duhoviti, strogi, opasni, šta već izaberu. RTS izbegavaju. Mislim da je to dvostruka igra.  RTS sebe smatra pristojnom televizijom a takva je koliko je pristojna Srbija koja se ovde pominje u kontramitinzima i akcijama protiv javnosti i studenata. RTS je prema nekim teoretičarima, počeo da se bavi novinarstvom niotkuda, novinarstvom koje nema ni vrednosnu ni stajnu tačku sem odbrane neodbranjivog, oficijalne pozicije. A pristojan je zato što sa njihovog ekrana ljudi ne izgovaraju te strahote, ne propagiraju mržnju, ne pozivaju na nasilje, ne uništavaju živote, reputacije, karijere kao što to rade komercijalne televizije – navodi profesorka.

Objašnjava da je to pomerilo centar uticaja naročito na TV Pink i TV Happy, koje imaju različite uloge - jedna zagovara neoliberalne proameričke obračune sa nevladinim organizacijama, civilnim društvom, i svakom liberalnom misli, druga brani ruske interese. To rade retorikom koja histerizuje društvo, prema jednoj teoretičarki, besramnom normalizacijom nečega što je ranije bilo nezamislivo da se u javnosti izgovori. Te dve televizije ostavljaju prostor RTS-u da bude umiritelj dok je celu medijsku scenu povukao radikalno u desno. Sad nemamo centralni mejnstrim prostor sa bar prizvukom liberalnih ili pristojnih građanskih istupa. Taj rascep se delimično kompenzuje time što u kablovskom sistemu postoje mediji koji rade drugačije, ali to nije ista scena.

Uz konstataciju voditeljke da vlast sve vreme pokušava da nametne priču kako postoji medijski pluralizam pozivajući se na televizije N1 i Nova S, kanala na kablovskoj koji pokrivaju tek oko 30% teritorije Srbije, usledilo je pitanje po čemu se obaveze televizija sa nacionalnom frekvencijom razlikuju od onih sa kabla. Profesorka Milivojević kaže da i kablovske apliciraju za dodelu frekvencija, ali se konkursi namerno raspisuju na osam godina. Uz to, u digitalnom prostoru sada ima daleko više mesta za veći broj emitera, ali se broj dozvola ne uvećava. Objašnjava da i većina evropskih zemalja ima samo nekoliko nacionallnih televizija zato što je to užasno skup posao, zahteva se kvalitetan program. Znači da kadrovski, intelektualno i kreativno se od tih televizija očekuje da proizvode nešto što nije samo dovođenje gostiju u studio ili trivijalna deskripcija.

Odgovor u kablu

- Sva istraživanja pokazuju da zemlje koje imaju kvalitetan javni servis imaju angažovaniju javnost, kvalitetnije javne debate, viši stepen demokratije, imaju veći stepen poverenja u medije. Dobar javni servis utiče na podizanje kvaliteta drugih televizija, to se desilo Hrvatskoj gde jedna pristojna televizija definiše standard drugim. Kod nas se RTS takmiči sa Pinkom i Hepijem, umesto da se te dve komercijalne televizije stide grozota koje proizvode. Druga stvar je da su kablovske televizije nastale kasnije, 80-ih, na primer CNN, MTV, ali su uglavnom nudile specijalizovane programe. To je bio odgovor na pluralizam tog vremena, pa se pojavio 24-oročasovni informativni program, pa muzički, sportski, kuilinarski… To je jedna diverzifikacija publike koja je tada nastala i informativni njuz kanali kao CNN ili N1, su odraz potreba publike za vestima. Kod nas se u situaciji gde javna i velike nacionalne televizije ne ispunjavaju svoje obaveze u oblasti informisanja, pojavila u kablovskoj ponudi jedna dobra televizija. Ona je poremetila aranžman koji je vlast napravila taman kad je mislila da je sve sredila sa televizijama. Iako postojanje tih kablovskih televizija stvara percepciju u javnosti da ovde postoji neki duopol, polarizacija i razlika, to je neuporedivo u smislu resursa i pristupa publici, čak i programskih mogućnosti. To nije korektan način čitanja, nacionalne i kablovske televizije pristupaju različitim nivoima javnosti, a sama činjenica da smo zavisni od dobre volje vlasnika jedne kablovske televizije, ili načina na koji se ta kablovska televizija kupuje ili prodaje, govori o katastrofi našeg informativnog sistema – naglašava Milivojević.

Na pitanje kako vidi izveštavanje sa protesta na nacionalnim frekvencijama, kako je generalno na prostoru Srbije a kako u regionu i svetu, profesorka kaže da su nas studenti sve zatekli nespremne i da je ovo epohalna, tektonska promena u društvenom i u kulturnom smislu.

- Studenti zaista vode jedan “narodnooslobodilački rat”, protiv ambijenta korupcije, neodgovornosti, svevlašća i tako temeljno menjaju ovo društvo. Teško je izveštavati o tome zato što su mediji prilagođeni na horizont “sada i ovde”, mnogo lakše izveštavaju o događaju nego o procesu a ovo je očigledno jedan transformativni proces kroz koji društvo prolazi već četiri meseca. I mediji se takođe teško snalaze jer tu ima nekoliko nivoa. Jedan je elementarno izveštavanje u kome javna televizija kasni i selekcioniše, ignoriše, pravi interpretativni okvir koji je nepovoljan, u kome su studenti najrazličitije etiketirani. U centralnom Dnevniku RTS-a prvi put su studenti bili na slici i glavna vest u najavi 18. januara onoga dana kada je stradala studentkinja Sonja. I tad je prva vest bila da je uhapšen prekršilac koji je izazvao incident. Sledeći put je to bilo 1. ili 2. februara, posle blokade tri mosta u Novom Sadu. Kada biste pogledali samo naslovnice dnevnika, a to je ono što autori smatraju najvažnijim, ne biste uopšte shvatili da su tri meseca ljudi na ulicima, da je pet državnih univerziteta blokirano, da 250.000 studenata nema nastavu mesecima, da 250.000 srednjoškoalca i 500.000 osnovaca ima iregularno školovanje koje ne liči ninašta. Istovremeno se u nekoj emisiji na RTS-u pojavljuje ministarka Slavica Đukić Dejanović koja je ministarka čega, jer je vlada u ostavci, obrazovanje je u kolapsu a ona nam objašnjava, smiruje nas – kaže profesorka i dodaje da se stalno menja narativni fokus oko studenata, pa imamo pokušaj podmićivanja, minimalizovanja, dezavuisanja…

Pametno, odmereno, ubojito

- Mislim da će biti teško transformisati ne samo medije nego i uticati na percepciju javnosti o svemu tome što su mediji izveštavali svih ovih godina. Mediji imaju ogroman minuli rad i slažem se da je ovaj herojski izlazak studenata na ulice, probijanje te medijske blokade hodanjem, protestnim marševima, mobilizacijom tih emocija, velika stvar ali – možda sam u manjini, ali mislim da će biti potrebno dugo vremena da se promeni rad medija na prepariranju javnosti, ne samo stavova i svesti o pojedinačnim događajima, nego opšteg pogleda na svet – ističe ona.

Da li se ovi protesti razlikuju od dosadašnjih građanskih, da li imaju kapacitet da nateraju institucije da rade, koliko će u budućnosti da znače novim generacijama ali i univerzitetskim profesorima, bilo je sledeće pitanje. Profesorka Milivojević kaže da je kao i većina, puna divljenja, respekta za to šta su studenti uradili i šta rade.

- Sve je tu vrlo pametno, odmereno a ubojito, to mi se jako dopada. Posebno sam fascinirana mobilišućom sposobnošću koja je podstakla, probudila društvo iz jedne užasne apatije u kojoj je izgledalo da nema šansi za temeljne promene. Oni su to uradili potpuno drugačije i prerastaju u jedan masovniji protest. To je vrlo specifično. Mi smo kroz istoriju imali ideološki fokusirane grupe koje onda mobilišu velike mase, spremne i sposobne da iznesu promenu ili velike nacionalne pokrete, oslobodilačke ili revolucije. Ovoga puta to se dešava zahvaljujući studentskom protestu i mnoge to podseća na 68., ali tada studenti nisu uspeli da iskorače iz univerziteta, fizički i mentalno. Ovi studenti rade nekoliko fantastičnih stvari. Oni kontrolišu, imaju tu deliberativnu, demokratsku sferu u univerzitetima i poruke i stavovi koje utvrde i razmenjuju oni strogo kontrolišu. Ne izlaze u javnost, čuvaju identitiete. To liči na tradicionalni ali demokratski instrument – kaže ona i dodaje da prema reakcijama koje vidi, nastaje jedan široki društveni pokret.

Ko spašava dijalog

I pitanje izbora za članove REM-a sada će se izgleda rešavati na ulici jer je reč o jednoj zapuštenoj proceduri, smatra profesorka. Dodaje da je namerno diskreditacijom izbora onemogućeno da REM ima čisti stav jer se birao čitav REM a ne samo pojedini njegovi delovi pa će ta procedura morati da se ponovi kada se za to budu stekli uslovi.

Ona se osvrnula i na evropski Zakon o slobodi medija, ocenivši da je to jedan zaista revolucionarni deo regulative koji će od avgusta ove godine, kada stupa na snagu, promeniti evropski pejzaž. Učiniće da shvatimo da je Evropa mesto gde se brane prava i javni interes u oblasti informisanja, definišu odnosi između medija i platforme kojima se štite ključne medijske slobode. Iz Amerike pak, dolazi jedan drugačiji, vrlo negativan talas kojim radikalno liberalna struja zastupa deregulaciju medijske sfere. Evropa se suproitstavlja tome težeći da spase medije kao platforme za javni dijalog. Drugi nivo je tehnološki u kome traje sukob između starijih i novih medija. Sadašnje društvene mreže su počele da se pojavljuju u prvoj deceniji ovog milenijuma, podseća profesorka Milivojević, od skajpa 2003., do Instagrama 2010, sve se u tih sedam, deset godina desilo, da nismo u stanju ne samo da regulatorno pratimo nego i da kulturno preradimo.

- Neki se tu bolje snalaze, recimo Ilon Mask, koji je uskočio ne samo kao vešt preduzimač i poslovni čovek, nego i kao neko ko sada u liberalnom ambijentu kakav je američki pravi koruptivnu simbiozu sa političkim elitama i radi pritiv medija i protiv zajednice. Zato, kad branim stare medije, branim ideju o tome šta je bila njhova uloga u društvu a šta novi ne rade. Ne samo što su jedni bolji od drugih, nego su novi omogućili procvat teorija zavere, lažnih vesti kakve su uvek postojale ali nisu ovako kreirale društveni ambijent. To znači da tehnološke mogućnosti umesto da su otvorile nove prostore, zatvaraju prostore za debatu. Ne govorim samo o filter babl efektima i o balkanizaciji interneta, nego nas podsećaju na to kako su mediji jedna od vitalnih stubova, ključnih za demokratiju kakvu znamo. I ako smo zabrinuti nad demokratskim deficitom i sunovaratom demokratije, onda svakako uz punu podršku studentskim zahtevima treba da ponovo osvojimo javne prostore i da vratimo javnu debatu kao instrument kreiranja zajedništva – zaključila je profesorka Snježana Milivojević.

(Beta, 11.03.2025)