„Nisam ga dovoljno maltretirao da odustane“ - smrt Ajrtona Sene, žalost i revolucija

Dok je stajao pored profesora Sida Votkinsa, oslonjen o krov njihovog zajedničkog ambulantnog vozila, Gari Hartstajn je pokušavao da pronađe prave reči.

Čekali su početak kvalifikacione trke na Velikoj nagradi Belgije 1994. godine.

Spa-Frankoršamp je u odnosu na prethodnu godinu bio doteran - šikana na zavoju O Ruž je usporavala taj deo staze.

Ni startna ravnina nije bila ista kao na početku prošle sezone, mladi Dejvid Kultard je sada bio u Vilijamsu, uz Dejmona Hila.

Promenio se i odnos između starih prijatelja.

„U kolima je bio i ogroman slon", rekao je Hartstajn za BBC Sport.

Neizgovoreno je bilo neizrecivo tužno.

Četiri meseca pre toga Votkins, prvi stalni doktor u Formuli 1, neurohirurg i sportsko-medicinski radnik, pokušao je da spasi dvojicu vozača koji su u dva uzastopna dana poginuli u Imoli.

Prvi je bio Roland Racenberger.

Drugi je bio Ajrton Sena, velika zvezda ovog sporta i Votkinsov porodični prijatelj.

• Ajrton Sena - brazilska legenda veća od Formule 1
• Halo sistem glavu čuva: Vozači Formule 1 su ga prvo mrzeli, a sada ga hvale
• Kako je Formula 1 postala svetski sport

Hartstajn je prvi probao da nežno probije led.

Pitao je Votkinsa kako je.

Englezov odgovor ga je zapanjio.

„Ispričao mi je kako se osećao kada je osetio da Ajrtonova duša napušta njegovo telo", rekao je Hartstajn.

„Oživljavao je momka sa kojim je bio blisko povezan - bilo je to kao da oživljavate svog sina.

„Bio je to jedan od onih trenutaka koji od vas zahtevaju veliku odmerenost. Čovek je sa mnom delio nešto duboko lično.

„A potom je zasukao rukave i prionuo na posao".

Kada je Votkins 1978. godine stigao u Formulu 1, smrt je bila uobičajena pojava - svake godine bi poginuo najmanje jedan vozač u prethodnom periodu.

Votkinsov zadatak je bio da smanji ovaj prosek.

Angažovao ga Berni Eklston, tadašnji vlasnik ekipe Brabham i izvršni direktor Udruženja konstruktora u Formuli 1.

Telefonom je pozvao Votkinsa i zamolio ga da se kasnije tog dana sastanu.

Votkins je bio deo medicinske komisije koja je pokrivala Veliku nagradu Britanije, ali ovo je bio prvi put da su njih dvojica razgovarali.

Pritom, Eklston je nekoliko godina pre toga odneo kacigu svog dobrog prijatelja Johana Rindta u garažu posle fatalnog sudara na stazi.

Tada se predstavio se i objasnio da u medicinskoj bezbednosti na stazama postoji veliki broj propusta.

Votkins, koji je bio zaljubljenik u trke i veliki avanturista, pristao je da se uhvati u koštac sa ovim problemom.

Trkanje je bilo deo Votkinsovog života još od najranijih dana.

Rodio se u Liverpulu 1928. godine, a njegov otac je imao prodavnicu bicikla pod imenom Voli Votkins bicikli u Butiju.

Imali su i porodičnu garažu u kojoj je kao dečak radio uz oca - „točio je gorivo, prčkao oko automobila i bavio se mehaničarskim poslom".

Nakon što je upisao medicinski fakultet na Univerzitetu u Liverpulu i kratko boravio u Sjedinjenim Državama, Votkins se 1970. vratio u Veliku Britaniju i postao prvi profesor neurohirurgije u Kraljevskoj bolnici u Londonu.

Nekoliko nedelja posle sastanka sa Eklstonom, Votkins se našao na Velikoj nagradi Švedske u novoj ulozi hirurga Formule 1.

Na stazi Anderstorp je saznao da na dan kvalifikacionih trka nije bilo medicinskog helikoptera jer se smatralo da trening nije opasan kao sama trka.

Uskoro se navikao na hazardnu prirodu bezbednosnih mera u Formuli 1.

Na Brends Heču, tokom Velike nagrade Britanije, bio je smešten u mali, loše opremljen medicinski centar, u kojem su se nalazila dvojica bolničara koji su pili pivo.

Ali je medicinski centar makar postojao.

Na sledećoj trci u Nemačkoj, u Hokenhajmu, hitna pomoć je bila smeštena u jedan autobus, dok je osoblje centra bilo raštrkano u šatorima koji su se nalazili u blizini autobusa.

Bila je to slika i prilika sporta koji je, činilo se, smrt prihvatao kao profesionalni rizik.

„Kada je Sid ušao u naš sport, cena ljudskog života je bila niska", kaže za BBC Sport Hil, koji je bio Senin timski drug u Vilijamsu te 1994. godine, kada je Sena poginuo.

„Vozači su smatrani plejbojima i trkačima spremnim na rizik. Fatalne nesreće su bile samo deo cene koja se plaćala zarad dobrog provoda".

Saglasan je i Hartstajn, koji je sa Votkinsom od 1997. bio angažovan na poslu kao njegov zamenik, zbog čega ga je 2005. nasledio.

„U trenutku kada je Berni pozvao Sida, stvari su već dugo bile jezive", kaže.

Votkins je bio odlučan i Eklstonu je rekao da na stazama ne bi trebalo da se održavaju trke ukoliko nisu imale obezbeđene medicinske centre.

Zatražio je da on i njegov anesteziolog budu u brzom vozilu koje će pratiti bolide u prvom krugu, da budu opremljeni radiom i da ih vozi „kompetentan i priznati vozač koji poznaje stazu".

Rekao je i da bi helikopteri morali da budu tu i tokom kvalifikacionih treninga i zagrevanja, kao i tokom same trke.

Manje od tri meseca nakon što je, u novoj ulozi, prisustvovao prvoj velikoj trci, Votkins je lično mogao da vidi da je pod hitno potrebno da se promeni svest i da se uvedu bezbednosne mere.

Posle velike nesreće u prvom krugu na Velikoj nagradi Italije 1978. godine, policija je formirala kordon kojim je preprečila stazu i nije mu dozvolila da prođe.

Iza kordona, švedski vozač Roni Peterson je bio zarobljen u havarisanom Lotusu, sa ozbiljnim povredama noge.

Posle značajnog kašnjenja u izvlačenju vozača i medicinskog tretmana, Peterson je narednog jutra preminuo usled plućne embolije.

• Maks Ferštapen - kako je rastao novi svetski šampion Formule 1
• Plašenje, poverenje, prijateljstvo: Iza kulisa najdragocenijeg odnosa u Formuli 1
• Kako se Ferari digao iz pepela i vratio u vrh Formule 1

Votkinsu je naknadno data odgovornost da nadzire trku i da aktivno bude uključen u akciju spasavanja na stazi.

„Bilo je vrlo teško ostvariti ovako nešto, jer se to nikada ranije nije dogodilo i zato što tako nešto nikada nije postojalo" kaže Hartstajn.

„Lekari raspoređeni duž čitave staze na određen način i sa naročitim kompetencijama - ceo takav sistem koji je danas uobičajen, on je morao da ga stvori.

„Takva filozofija jednostavno nije postojala. Izgovarani su budalasti argumenti: 'Pa ljudi vole da gledaju pogibije i to je deo doživljaja, vozači to znaju i razumeju i pristaju na to'.

„Prva bitka je bila i najteža - promena mentaliteta. Njegov posao je bio da se izbori sa takvom filozofijom".

Kada se upuštate u ovakve promene, nije loše da posedujete i harizmu.

A Votkins je harizme imao na pretek.

Zaljubljenik u cigare - čak je i u svom protivpožarnom odelu imao džep za njih - čašu vina i dobru priču, on je bio prepoznatljiv lik na stazi.

„Cirkus zvani Formula 1 je bio njegova ordinacija", kaže Votkinsov sin Alister.

„Bio je totalno pristupačan - svako je mogao da ga upita bilo šta".

Dok je radio u Formuli 1, Votkins je postao dobar prijatelj sa velikim brojem vozača, ali je u knjizi iz 1996. godine Život na ivici, posebno opisao ,,neuobičajenu vezu" koju je imao sa Senom.

Votkins je 1993. bio gost na Seninoj farmi u okolini Sao Paula kada su njih dvojica išli zajedno na pecanje, dok je Brazilac zajedno sa porodicom Votkins otišao u Koldstrim, na granicu sa Škotskom, a dolazio je i u posetu Sidu u Londonu.

„Bio nam je kao član porodice, a deca su ga obožavala", kaže Votkinsova udovica Suzan za BBC Sport.

„Ja bih im obično pravila kolače i čokoladu, a posle svake Ajrtonove posete, posuda sa čokoladom bi obično ostajala poluprazna.

„Za ručak bismo išli u pab, a ljudi bi ga sa nevericom gledali kada bismo se pojavili".

„Zajedno smo išli u kineske restorane na Ist Endu. Ljudi nikada nisu bili sigurni da li je to zaista on".

Dok je bio sa Votkinsovima u Škotskoj, Sena je bio pozvan da se obrati školarcima u školi Loreto u Muselburgu.

„Bio je poprilično nervozan dok se obraćao tim dečacima. Na taj događaj je, očekivano, došao veliki broj učenika koji su mu se obraćali sa gospodine, a Ajrton je uporno govorio 'Molim vas, ne zovite me gospodinom", kaže Suzan.

„Dobro se snašao. Pitali su ga zašto reklamira cigarete na svom bolidu. Davao je sjajne odgovore i pored toga što je bio nervozan. A dečaci su ga, naravno, voleli.

„Posle predavanja, upriličen je bio i prijem u kući direktora škole, a tu se našao i Biskup od Trura, pa su on i Sena otišli u jedan deo kuće da se zajedno pomole".

Sena je posetio i obližnji muzej posvećen Džimu Klarku, svetskom šampionu iz 1963. i 1965. godine u Formuli 1, Škotlanđaninu koji se smatra jednim od najvećih vozača svih vremena.

Klark je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Hokenhajmu 1968, a Suzan se seća da se, dok su bili u muzeju, Sena „osećao prilično nelagodno - rekao je da mu sve izgleda kao svetilište".

O vezi Votkinsa i Sene, Suzan je rekla: „Mislim da se tu radilo o odnosu otac/sin. Sid se roditeljski ophodio prema mnogim momcima, vozačima, ali je sa Ajrtonom imao specijalan odnos jer je on bio divan mladić".

„Život mu nije bio lak. Što se tiče veze između njih dvojice, mislim da je Sena u potpunosti verovao Sidu i da se sa njegovom porodicom osećao veoma udobno".

Hartstajn veruje da su Votkinsa u vezi Sene privukli „saosećanje" i „intelektualna radoznalost".

Na kvalifikacionoj trci za Veliku nagradu Belgije 1992. godine, Francuz Erik Komas je pri velikoj brzini doživeo nesreću i ostao bez svesti.

Sena je punom brzinom proleteo u Meklarenu, zaustavio vozilo, izašao i otrčao do mesta nesreće, zaustavio motor Kominog bolida i pridržao mu glavu dok na lice mesta nije došla medicinska ekipa.

Sena je kasnije potražio Votkinsa, priseća se Hartstajn.

„Ajrton je izašao iz garaže, prišao vozilu i počeo da postavlja pitanja: 'Šta se dešava u ovom slučaju sa disajnim putevima? Šta prvo radim kada prvi stignem na mesto nesreće?'".

„Sid je imao principijelan odnos prema vozačima, izrazito očinski - sve su to bili njegovi momci. Imao je običaj da kaže da ih voli sve dok se ne ispostavi da su idioti koji nisu vredni njegove ljubavi".

„Ajrton se nalazio na potpuno suprotnoj strani takvog spektra, radilo se o momku koji je Sidu posle nesreće postavljao medicinska pitanja. Ajrton se osećao dužnim da brine o takvim stvarima".

Votkins se, s druge strane, i lično i profesionalno osećao dužnim da se brine o Seni.

Taj osećaj nikada nije bio snažniji nego kada je pokušavao da spasi njegov život u Imoli 1994. godine.

Posle Racenbergerove nesreće pri brzini od 320 kilometara na čas u subotu, 30. aprila, doktor se na mestu nesreće pojavio za 12 sekundi.

Pokušana je reanimacija i Austrijanac je odnesen na intenzivnu negu u medicinski centar koji se nalazio na stazi.

Ipak, i pored Votkinsovih pokušaja i izvesnog poboljšanja, bilo je jasno da je situacija beznadežna.

Sena se pojavio na ulazu u medicinski centar.

Došao je pravo sa mesta nesreće i već je obavio razgovor sa osobljem na stazi, ali je želeo da sazna najnovije informacije.

Votkins je izašao da odgovori na njegova pitanja.

Sena se isplakao na njegovom ramenu u trenutku kada je shvatio da Racenbergeru nema spasa.

Kada je uvideo stepen očaja Brazilca, Votkins je pokušao da ubedi 34-godišnjaka da se povuče sa trke i uopšte od Formule 1.

„Šta još treba da se dogodi?", upitao ga je tada 65-godišnji Votkins.

„Tri puta si bio šampion sveta, očigledno je da si najbrži vozač. Mani se toga i idi negde da pecaš".

Posle poduže pauze, Sena mu je odgovorio: „Side, postoje neke stvari koje nisam u stanju da kontrolišem. Ne mogu da odustanem, moram da nastavim da vozim".

Bile su to poslednje reči koje je Sena rekao Votkinsu.

Narednog dana, Sena je pri brzini od 305 kilometara na čas, u trenutku kada je bio na čelu trke, u krivini Tamburelo izgubio kontrolu nad bolidom i udario u zid.

Kaciga mu je bila probijena komadom metala sa prednjeg vešanja bolida.

Votkins je punom brzinom dovezen na mesto nesreće i momentalno se pridružio spasilačkoj ekipi.

Seni je skinuta kaciga, Votkins mu je dao veštačko disanje i podigao očne kapke.

Votkins je tada po Seninim zenicama video da Ajrton ima veliku povredu mozga i da neće preživeti nesreću.

„Svi su me pitali šta sam osećao u tom trenutku", rekao je Votkins 2001. godine kada je bio upitan o poslednjem razgovoru sa Senom.

„Osećao sam da ga nisam dovoljno maltretirao. Osećao sam žaljenje zbog toga što ga zaista nisam maltretirao i pritiskao".

Morao je da se suoči sa jezivom realnošću cele situacije, dodaje Hil.

„I to je skoro najgora stvar koja može da se desi doktoru, zar ne, to da zaista mora da se pobrine o nekome ko mu je prijatelj, nekome sa kim je imao ozbiljan razgovor samo 12 sati ranije.

„On je bio naviknut na užasavajuće scene, pobogu, ali kada ste nekoga upravo pokušali da nagovorite da odustane od trkačkog sporta i kada ste na licu mesta i pokušavate da mu spasite život i znate da ništa ne možete da preduzmete, to mora da je veoma komplikovano i teško".

Alister kaže da je njegov otac „stalno pričao o Ajrtonu" i da je bio „izuzetno potresen" njegovom smrću, ali da je potom „na neki način uspeo da se pribere".

„Viđao sam ga kako ga se s tugom priseća, ali je svoje emocije držao po strani", kaže.

„Takva je njegova generacija, a on je bio i neurohirurg koji je za 30 godina rada video svakave strahote.

„Pretpostavljam da kad jednom naučite da se hvatate u koštac sa tako strašnim stvarima u životu, jednog trenutka kao da se naviknete na sve to".

Hil, koji je tada, 1994. godine, vozio tek drugu sezonu u Formuli 1 i koji je dve godine kasnije osvojio titulu prvaka sveta, kaže da je Votkins „zaista voleo Senu zbog toga kakva je osoba bio".

„Njegov najpoznatiji razgovor sa Ajrtonom, kada mu je predložio da odustane od svega i da se koncentriše na pecanje - on je mogao da vidi da to nije najvažnija stvar u životu, ali s druge strane on nije bio Ajrton Sena", dodaje Hil.

„Ne možeš tek tako da kažeš nekome poput Ajrtona Sene 'zašto ne odeš na pecanje'? Radi se o kompleksnoj ljudskoj prirodi i onome što tera ljude da rade stvari koje se čine rizičnim".

Votkinsov dolazak u ovaj sport i transformacija izvedena na polju medicinskog obezbeđenja, kao i prelazak sa aluminijumske na šasije sa karbonskim vlaknima, rezultirali su time da se u Formuli 1 nije dogodio smrtni slučaj punih 12 godina pre kobne trke za Veliku nagradu San Marina.

Maks Mozli, predsednik FIA, upravljačkog tela u motosportu, najavio je formiranje savetodavnog ekspertsko-bezbednosnog komiteta i Votkinsa postavio na čelo tog organa.

Njegov zadatak je bio procena dizajna bolida Formule 1, ograda koje se nalaze uz stazu, konfiguracije staze i prostora oko staze i načina na koji će biti zaštićeni posetioci.

„Formula 1 je iskreno bila zabrinuta da će nastupiti spirala pada i da će se proizvođači povući iz karavana", kaže Alister.

„Mislim da je moj otac uživao u ovom izazovu koji se ticao bezbednosti. Bio je to pre svega intelektualni izazov, više nego bilo šta drugo. 'Kako da ovaj sport ostane ovako uzbudljiv, ali i bezbedan?'

„Na svaki detalj se mislilo. Upriličene su manje promene koje su donele ogromne promene već na samom početku - ojačan je kokpit, podignut je na viši nivo, a zatim je uveden i Hans, sistem za bezbednost vrata i glave".

Harstajn kaže da je „Sid bio veoma emotivno posvećen ovom projektu".

„Bio je sjajan naučnik i razumeo je prirodu naučnih procesa i način na koji razne naučne hipoteze mogu da budu potvrđene ili odbačene. Veoma, veoma, veoma inteligentno.

„I kada su inženjeri predstavljali otkrića Sidu, on ih je momentalno razumeo iako to nije bila njegova oblast.

„Sid je bio agnostik u smislu shvatanja šta bi mogla da budu potencijalna rešenja. NJegov jedini interes je bio da sport učini bezbednijim.

„On nije bio timski inženjer, nije znao ništa o aerodinamici. Bio je dovoljno mudar i radoznao, pa je mogao da sagleda čitav problem.

„A bio je i dovoljno harizmatičan da očuva ovaj raznovrstan tim koji je vukao na 15 različitih strana i da se usredsredi na konačni cilj".

Hil se slaže da je ključni element predstavljao Votkinsov lukavi politički instinkt.

„On je razumeo sve krupne igre koje su se odvijale u pozadini, razumeo je stres sa kojim su vozači morali da se suoče i bio je u stanju da svoj naučnički mozak usmeri ka rešavanju praktičnih problema u ovom sportu", kaže on.

U tri decenije posle kobne trke na stazi Imola, jedini vozač koji je izgubio život u tokom trka Formule 1 je Žil Bjanki.

Poginuo je 2014. godine, posle nesreće tokom za Veliku nagradu Japana.

Votkins je kao hirurg na stazi imao glavnu ulogu u spasavanju života nekolicini vozača Formule 1 posle teških nesreća.

a među njima su i Didije Pironi iz Ferarija (Velika nagrada Nemačke 1982.), Martin Doneli (Velika nagrada Španije 1990.), Barikelo (Imola 1994.) i Mika Hakinen iz Meklarena (Adelaid, 1995.).

Ostali vozači su mu bili zahvalni zbog bezbednosnih mera koje je uveo u sport.

„Mogao bih da navedem najmanje deset incidenata koji su prošli bez povreda koje su mogle da budu fatalne da nije bilo ograda, asfalta, novih kaciga", kaže Hartstajn.

„Imali bismo jeziv skor u fatalnim ishodima da nije bilo njegovih mera ni u Formuli 1, ni u razvojnim kategorijama, Formuli 3, trkama za mlade zasigurno.

„Da, jeziv bi bio taj skor".

A Formula 1 je za Votkinsa bila sporedni posao.

Bio je i profesor neurologije u Londonu, gde se često menjao sa jednim kolegom, ne bi li imao slobodne vikende tokom trka Formule 1.

Hil kaže da su razgovori sa Votkinsom, koji je 2012. preminuo u 84. godini, bili drugačiji u poređenju sa bilo kim drugim u karavanu Formule 1.

„Imali ste utisak da razgovarate sa nekim ko zna šta su prave vrednosti i šta je zaista bitno", kaže on.

„Lako možete da se ubedite da su neke stvari važne bez obzira da li ste izgubili ili pobedili u trci.

„Na život je gledao ovako: Svi se vi sjajno provodite, a ja u ponedeljak ponovo odlazim u operacionu salu da bih nekom intervenisao na mozgu'.

„Možda i nismo zasluživali nekoga njegovog kalibra. On je bio ključni igrač, ali na neki neuobičajen način.

„Bio je, na neki način, jedinstven. I bio je predvodnik, jer pre njega ili niko nije brinuo o tim stvarima ili bi u suprotnom slučaju bio ućutkan.

„A Sida niko nije mogao da ućutka".

• Niki Lauda - jedan od najhrabrijih sportista svih vremena
• U 63. godini sam saznao da sam sin šampiona Formule 1
• Dan kada je Fidel Kastro nakratko kidnapovao čuvenog automobilistu Fanđa

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 05.01.2025)