Да ли прописи у Србији посматрају мртворођенчад као 'медицински отпад'

Зоја, што на старогрчком значи живот, сахрањена је 1. октобра 2022. године на парцели 11А, гробно место 96, на Орловачи у Београду.

У тренутку спонтаног побачаја, у 18. недељи трудноће, била је дугачка 19 центиметара, а тешка 190 грама, наводи се у извештају о обдукцији Института за патологију Медицинског факултета у Београду од 28. септембра 2021, у који су ББЦ новинари имали увид.

„Када се моја трудноћа изненада прекинула у септембру 2021, Зојини остаци су послати на обдукцију, а мени је требало скоро пола године да сазнам шта се даље догодило”, каже Зојина мама Оливера Јовановић, тридесетчетворогодишњакиња из Београда, за ББЦ на српском.

„Вероватно нико не може да припреми жену за оно што се мени догодило - дуго сам живела у уверењу да ћу моћи да је сахраним.

„После побачаја, у здравственој установи нико са мном није разговарао о даљим корацима, што ми је продужило агонију и натерало ме да сама тражим одговоре.”

• „Кад вам кажу да нема бебе, цели свет просто стане&qуот;
• Спонтани побачај у Србији - „Слика једне маме чије бебе више нема&qуот;
• „Побачај је ожалошћеност - губитак као и сваки други&qуот;

Светска здравствена организација дефинише мртворођенче као бебу која се „родила мртва у 28. недељи трудноће или касније, док британска Национална здравствена служба (НХС) мртворођенчетом сматра бебу рођену од 24. недеље.

Уколико се трудноћа прекине пре тога, фетус се сматра медицинским отпадом, али поједине европске земље, попут Велике Британије, и тада дају прилику женама да саме одлуче како желе да се опросте.

Жене у Великој Британији које преживе спонтани побачај до 12 недеље трудноће, могу да се определе за сахрањивање и кремацију.

Десетине организација у Уједињеном Краљевству нуде подршку породицама које су се суочиле са губитком, верске службе за помен или уписивање у књигу сећања.

Међутим, у Србији није доступно ништа од тога.

„У правном смислу, у српском законодавству нема прецизне дефиниције шта је фетус, а шта мртворођенче”, каже Марина Мијатовић, адвокаткиња специјализована за медицинско право, за ББЦ на српском.

„Иако постоје медицинске дефиниције, нема прецизне регулативе о томе како треба да се поступа са остацима у зависности од периода трудноће у којем је дошло до несрећног исхода”, додаје.

Мијатовић каже да се остаци кремирају или сахрањују на парцелама посебне намене на државним гробљима, у складу са Законом о сахрањивању и гробљима и Правилником о управљању медицинским отпадом.

Губитак

Оливера и њен партнер су дуго планирали бебу.

„Била сам пресрећна када сам други пут затруднела, пошто се прва трудноћа рано завршила спонтаним побачајем”, прича.

Нестрпљиво је чекала да сазна пол.

Када јој је гинеколошкиња на једном прегледу рекла да чека девојчицу, супруг и она су брзо смислили име - Зоја.

Пошто су већ једном пре тога изгубили трудноћу, одабрали су симболично име, које на старогрчком значи „живот&qуот;.

„Гледала сам на ултразвуку како се окреће у стомаку.

„Маштала сам како ћу је љуљати и држати у рукама”, каже Оливера.

У обдукционом налазу који почиње редом име и презиме, пише да се ради о „плоду неодређеног пола (мајка Оливера Јовановић)”.

У патолошко-хистолошкој дијагнози, приложеној уз извештај, наводи да су „полни органи женског типа”.

„Медицински термин плод омогућава неку врсту дистанце”, каже психотерапеуткиња Слађана Ђорђевић после више година рада са са женама које су доживеле слична искуства.

„Кад кажемо беба у стомаку, то показује да су родитељи почели емотивно да се везују.

„Многа психолошка истраживања показују да везивање често почне од тренутка када жена сазна да је трудна”, каже Ђорђевић.

'Трауматски губитак' трудноће

„Губитак трудноће је трауматски губитак, јер се јавља жаљење за нечим што је могло да буде, а није се десило”, каже психотерапеуткиња.

За разлику од смрти члана породице са којим смо провели део живота, губитак бебе је „на неки начин, губитак фантазије”.

„Родитељи имају прилику да замишљају какво ће дете бити, каква интересовања ће да има, а то су нормални психолошки процеси везани за трудноћу.”

Крајем септембра 2021. године, Оливера је због грчева и крварења примљена у Гинеколошко-акушерску клинику „Народни фронт” у центру Београда где је неколико дана касније имала спонтани побачај.

„Питали су ме да ли желим да видим бебу, одбила сам - нисам могла да се суочим са тим, нарочито јер ми је претходно преминуо отац”, прича Оливера.

Добила је да потпише „неки папир да неће да је види”, али копију не, каже.

„Доносу ти папире у кревет, а ти само што си побацила, лежиш крвава, буше ти водењак.

„Цео живот ти се распада у том тренутку.

„Нико у клиници 'Народни фронт' ме није обавестио шта ће уследити”, каже Оливера.

На отпусној листи у коју су ББЦ новинари имали увид пише да су „плод и постељица послати на обдукцију”.

Оливери се саветује да се „кроз 20 дана јави на клинику ради преузимања обдукционог налаза”.

Тада је почео „пакао трагања” који је трајао готово пола године, прича она.

„Месецима сам живела у нади да ћу моћи да сахраним Зоју када обдукција буде завршена”, каже.

На упит ББЦ новинара нису одговорили из ГАК „Народни фронт”, Министарства здравља и ЈКП „Погребне услуге” .

Бирократски лавиринт: Мукотрпна потрага за одговорима

Оливери је одговор стигао много касније од обећаног рока, а у међувремену је од надлежних добијала опречне информације, следи из мејл преписки у које су ББЦ новинари имали увид.

Из „Народног фронта” су је упутили да информације потражи од Мединског факултета, где се раде обдукције.

У једном од мејлова из децембра 2021, које је добила од ове установе, пише да „обдукциони налаз још није готов”.

Тада су јој саопштили да се на њега чека „од три до шест месеци”, иако јој је у отпусној листи саветовано да се „Народном фронту” обрати кроз „20 дана”, како би налаз преузела.

После скоро пола године, у марту 2022. коначно је добила обдукциони налаз, као и информацију да су остаци сахрањени.

„Била сам шокирана - испоставило се да су остаци сахрањени као медицински отпад пет дана након што сам се породила, а да ме нико о томе није обавестио.”

Када се по препоруци обратила Јавно-комуналном предузећу „Погребне услуге”, прво су јој неформално саопштили да се мртворођена деца сахрањују на парцелама посебне намене, прича данас.

Прошле су још две године пре него што је од истог предузећа добила информацију на којој парцели може да положи цвет.

Марта 2022, Јовановић је упутила молбу Генералном секретаријату председника Србије, који је проследио Министарству здравља.

Министарство је захтев проследило Градском секретаријату Београда, а они „Погребним услугама”.

„Ваша преминула беба је сахрањена на парцели 11А, гробно место бр. 96”, навели су у писаном одговору у мејлу 10. децембра 2024.

Шта кажу прописи?

Један од највећих изазова је одсуство правне дефиниције која би описала шта се сматра фетусом, а шта мртворођенчетом, наглашава Мијатовић.

„Разлика је важна, јер прописи различито гледају на мртворођенчад и на медицински отпад, па се у складу са тим дефинише шта су права родитеља”, објашњава.

„Главна разлика је што родитељи имају законско право да преузму остатке мртворођенчади, док медицински отпад одлажу установе у складу са прописима о управљању отпадом.”

Према Закону о матичним књигама, здравствена установа има обавезу да матичној служби пријави мртворођену бебу у року од 24 часа од рођења, подсећа адвокатица.

„У пракси се то дешава само уколико жена изгуби дете које чека у поодмаклој трудноћи”, додаје Мијатовић.

Приликом уписа у матичне књиге се уноси информација да је дете рођено мртво, а на изричит захтев родитеља, могуће је уписати и име, каже.

„Закон не предвиђа обавезу да здравствене установе обавесте родитеље о тренутку сахране или кремације”, додаје Мијатовић.

Гробно место

Оливера је више пута одлазила на гробље Орловачу.

„То место је голо, неуређено, обрасло травом - само су гробна места обележена бројевима”, каже.

Када су ББЦ новинари у марту ове године посетили Орловачу, уверили су се да су на појединим местима бројеви једва видљиви - исписани белом фарбом на бетону, док су другде хумке обележене новопостављеним знацима са бројевима.

Ништа не указује да су ту сахрањена мртворођенчад.

Оливера већ дуго размишља да постави мало обележје у сећање на Зоју.

Могуће је постављање споменчића са постољем, на којем се могу исписати подаци о преминулој беби, наведено јој је у писаном одговору из ЈКП „Погребне услуге” Београд.

Међутим, Оливера за сада има задршку да то уради.

„Ту су сахрањене и друге бебе, осећала бих се лоше да поставим обележје за Зоју, а да се претходно не консултујем са другим родитељима”, каже.

'Волела бих да сам имала право на избор'

Иако актуелни прописи и правилници не предвиђају могућност да се родитељи питају како ће се даље поступати са остацима, Оливера жали што није имала право на избор.

„Сматрам да родитељи заслужују прилику да буду питани”, каже Оливера.

„Ако већ немамо законску могућност да преузмемо остатке, требало би макар да будемо обавештени о томе где је наша мртворођена беба сахрањена, да можемо барем свећу да запалимо”, додаје.

Оливера жали и што је нико није обавестио о времену и месту сахране.

„Да сам могла, дошла бих”, каже.

Адвокатица Мијатовић истиче да релеватни правилници ескплицитно не предвиђају обавезу установа да обавесте ожалошћене о времену и месту сахране.

„Они немају избор”, истиче.

Неки људи желе да буду укључени, док је другима лакше да се не суочавају директно, примећује психотерапеуткиња Ђорђевић.

„Свакако би било боље да имају могућност избора”, каже.

Ритуали попут сахрањивања, паљења свећа и одлазака на гробље су важни у процесу превазилажења губитка, објашњава.

„Директно суочавање са остацима, присуство сахрани, одлазак на гроб - све то може да помогне”, додаје.

„Када родитељи не знају место сахрањивања, или не могу да оду на гроб, то може да изазове конфузију и додатно отежа процес туговања”, наглашава психотерапеуткиња.

Стручну помоћ треба потражити уколико се јави осећај „заглављености”, саветује она.

„Ако осећају да им није боље, него можда чак и горе како протичу недеље и месеци, требало би потражити стручну помоћ.

„Свако туговање које траје дуже од годину дана захтева психолошку подршку”, каже Ђорђевић.

Једина физичка успомена Оливере и њеног супруга на Зоју је цртеж уметнице Оливере Читаковић, која га је за породицу израдила 2021.

„Моја девојчица никада није уписана у матичне књиге, њен гроб није обележен.”

„Тај цртеж је све што имамо”, каже Оливера.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• „Изгубити бебу и сахранити је неописиво&qуот;
• Нова трудноћа безбедна само пар месеци након губитка детета
• Филм о несталим бебама: Да ли су „Шавови” само српска прича

(ББЦ Невс, 05.13.2025)