НЗЗ: Ако ЕУ не промени став, нестаће енергија демократских протеста у Источној Европи

У Србији, Мађарској, Грузији и другим земљама Источне Европе нови грађански средњи слој све је мање спреман да се мири са корупцијом и самовољом власти, али да енергија масовних демократских покрета не би испарила, Запад мора да престане да подржава лажну стабилократију и да усвоји робусну политику према суседству, пише данас швајцарски лист Ноје цирхер цајтунг (НЗЗ).

"Заједничка већини тих манифестација је жеља да своје друштво усмере ка Западу. Из Кијева, Минска, Из Букурешта и Тбилисија чује се исти позив, а поред националне заставе могу се видети и заставе ЕУ. Тешко да може да постоји бољи доказ за 'меку моћ' европске заједнице држава", пише НЗЗ.

Швајцарски дневник примећује да су у многим земљама Источне Европе масовни продемократски протести с почетка 2000-их остали без резултата или су напросто угушени бруталном силом као у Русији, а десет година касније и у Белорусији.

У земљама Источне Европе је, пише дневник, у посткомунистичким деценијама настао нови средњи слој људи који су образовани, добро зарађују, познају ЕУ и иностранство и могу да пореде ствари.

"Они више нису спремни да у својој земљи трпе околности какве су незамисливе у западном суседству. Желе пре свега оно што називају нормалним животом - функционалну државу, са добрим болницама, школама, функцинално правосуђе, слободне изборе, неометану слобду кретања и приступ знању. Из тог прагматизма се рађа гнев према корумпираним и ауторитарним властима, који је погон и демонстраната у Србији", пише НЗЗ.

"Скоро свима је заједничка и неспремност да се партијски организују. Међутим, у репрезентативним демократијама прети опасност да се на тај начин расплине снага демонстраната", оцењује НЗЗ и додаје да ако у уставима нема елемената директне демократије, прети замирање масовних грађанских протеста.

"Произлази да унутрашња динамика сама очигледно није довољна за промену. И управо зато су демонстранти гледали у Брисел. ЕУ се, међутим, увек мучила како да поступа са таквим манифестацијама", пише дневник.

Као пример НЗЗ наводи репресију у Русији и Белорусији која је углавном била праћена немоћним протестима Брисела, или пропуст ЕУ да политичку трансформацију постави као услов Румунији још приликом приступања 2007. године, и подршку коју су европске социјалдемократе непрестано давале румунској "корумпираној" Социјалдемократској партији.

Слично је, пише дневник, и са Мађарском, само што су у њеном случају европски конзервативци дуго подржавали премијера Виктора Орбана. А и сама ЕУ је себи наметнула правила која јако отежавају поступање против држава које повреде демократски консензус, додаје лист.

"Погрешна партијско-политичка солидарност и системске блокаде објашњавају зашто у Будимпешти и Букурешту могу да роваре антизападни политичари, а Брисел их још и издржава. Уз то, источни властодршци су јако добро разумели како да се одрже на власти. Александар Вучић нуди Берлину литијум, купује француске млазњаке и обећава ред. На такву стабилократију су играли и Брисел и велики европски главни градови, свакако и Берлин. Али у коначници је круг држава око ЕУ све само не стабилан", пише НЗЗ.

То што на Балкану нема отворених сукоба, може се захвалити само америчком војном присуству, које у сваком тренутку може да нестане, пише НЗЗ и наглашава да зато Западна Европа мора да преузме одговорност коју није испунила још од 1989. године, када је почео пад социјалистилчких система на истоку Европе.

"Из птичје перспективе ситуација мора да изгледа као изненађење. Мађарска и Србија су економски безначајне државице. Босанско-српска парадржава Милорада Додика је тако мала да се тешко налази на мапи. Па ипак Орбан, Вучић и Додик вуку Запад за нос", пише дневник.

НЗЗ оцењује да уопште није немогуће решити та регионалне питања. Еуфор треба, по мишљену тог дневника, да спроведе налог за хапшење Додика, а Немачка треба да Мађарској запрети обустављањем улагања, што Виктор Орбан не би дуго издржао.

"У Србији би била довољан један гест: Да европски запад ода признање храбрости и ангажману демонстраната и да престане да Вучића посматра као партнера", пише НЗЗ.

"То би свакако био раскид са досадашњим европским манирима. Али Европа мора да се одлучи: Или ће се приклонити робусној суседској политици, или ће те суседе преузети системски конкуренти Москва, Пекинг, па и Анкара, с тешким последицама по стабилност и способност деловања остатка Европе", закључује НЗЗ.

(Бета, 17.05.2025)