Био је неко и пре Тома Круза: Каскадерски подвизи филмске легенде Жана Пола Белмонда

Деценијама пре него што је Том Круз почео да измамљује уздахе публике, галска звезда изводила је још и веће вратоломије на великом платну - понекад уз врло мало мера предострожности.

Једна од најпопуларњих у савременом Холивуду Том Круз добија награду Британског филмског института, што ће бити пропраћено циклусом филмова у част читаве његове каријере.

Круза је ова институција описала као „неустрашиву акциону звезду&qуот; и некога ко је „посвећен обнављању кинематографског спектакла&qуот;.

Те особине најбоље се виде по његовој улози у филмском серијалу Немогућа мисија, чији најновији наставак, Немогућа мисија: Коначни обрачун, Кристофера Мекворија, има премијеру у мају.

Иако је тешко сетити се неког сличног статуса ко изводи толико задивљујуће каскадерске вратоломије, Круз има претечу који је био једнако одважан, ако не и више од тога.

Та звезда је Жан Пол Белмондо.

Белмондо или Бебел како га некад називају, многима је познат као икона Новог таласа француске кинематографије 1960-их.

Каријеру је започео раних 1950-их радовима у париском Тхéâтре де л'Ателиеру, али је убрзо почео да глуми и у филмовима.

Новоталасни класици Жана Лика Годара као што су Луди Пјеро (1966), Жена је жена (1961) и До последњег даха (1960) показали су са коликом лакоћом Белмондо снима уметничке филмове, одражавајући његову интелектуалну позадину: отац му је био вајар, а мајка сликарка.

Међутим, Белмондо је имао невероватно широк глумачки распон.

У истом периоду у ком је глумио у Годаровим авангардним остварењима, Белмондо је радио на многим другим различитим врстама филмова, од француских ноар-филмова као што су Доушник Жана Пјера Мелвила (1962) и Велики ризик (1960) Клода Сотеа, до чистих драма као што су Мелвилов Леон Морин, Свештеник (1961) и, најважнији од свега, Корак у зиму (1962) Анрија Вернеја.

Током година, Вернеј ће постати режисер који ће обликовати Белмондову познију каријеру, захваљујући његовом потцењеном трилеру Страх над градом (Пеур сур ла вилле, 1975).

Овај филм претворио је славног глумца у прото-крузовску фигуру чија ће физичка спретност и неустрашиви каскадерски подвизи на крају дефинисати његов лик и дело за француску публику.

• Одлазак Жана Пола Белмонда - боксер, глумац и „очаравајуће ружан човек&qуот;
• 'Ко је бољи пилот - Том Круз или Вал Килмер: Не кваримо овај тренутак'
• Том Круз, последњи акциони херој у немогућој мисији

Иницијација у акционе филмове

Вернејев филм је 2024. прославио пола века, а на енглеском говорном подручју познат је још и као Ноћни посетилац.

Заправо је релативно једноставан кад је у питању сама прича.

Белмондо игра Летелијеа, париског полицијског комесара који, слично Клинту Иствуду у Прљавом Харију (1971) Дона Зигела, не игра по правилима.

Њега прогања један инцидент са смртним исходом у којем је криминалац Маркучи (Ђовани Чанфриља) успео да побегне после пљачке банке.

Међутим, Летелије и његов сарадник Мојсак (Чарлс Денер) суочавају се са новим проблемом: серијским убицом који прогања и убија жене по читавом Паризу.

Ова два случаја се релативно брзо спајају и Летелије неумољиво јури обојицу зликоваца по граду, са много вратоломија и много успустних каскадерских акција.

Страх над градом у оно време није био добро прихваћен код критике, која је била незадовољна Вернејевим слеђењем америчких трендова у опису полицајаца као револвераша са Дивљег запада који крше правила да би очистили градове.

„Помоћу мало рада са трансатлантским маказама француско-италијанска копродукција Ноћни посетилац Анрија Вернеја делује као два потпуно различита филма, а да ниједан није превише добар&qуот;, написао је Ричард Едер у Њујорк тајмсу.

Едер, међутим, јесте поменуо да су Белмондове каскадерске вратоломије веома забавне и то је био једини аспект који је добио позитивне критике.

Ни француски критичари нису били благи.

Филмски часопис Поситиф сугерисао је да филм „подсећа на најгоре америчке полицијске филмове&qуот;, посебно по „потпуном одсуству социјалне позадине&qуот;.

Онога чега је, међутим, било у изобиљу јесте Белмондо који се понаша као да све време пркоси смрти.

А публика је то обожавала.

Његову трансформацију од миљеника уметничких филмова у акциону звезду неки јесу сматрали у оно време необичном, иако није била толико упадљива као што је деловала.

„Кад сам био млађи, радио сам каскадерске вратоломије из властитог задовољства.

„Кад сам био у конзерваторији, висио бих са балкона. Увек сам био склон акробацијама&qуот;, признао је једном Белмондо.

Белмондова жеља за физичким улогама имала је смисла, кад сте имали у виду његов историјат, указује Луси Болтон, виша предавачица филмских студија на лондонском Универзитету Краљица Мери.

„Био је веома физички, спортски настројен и кратко је био боксер аматер.

„Очигледно је престао са тим зато што му се није допадало да му мењају лични опис на тај начин!&qуот;, каже она за ББЦ.

Погледајте шта је Том Круз рекао о акробацији на двокрлицу

Да је семе Белмондових неустрашивих вратоломија било посејано још током његове ране каријере сматра и Мјуриел Зага, критичарка и водитељка подкаста за француску културу Бели лук и бисер.

„Наравно, Белмонда су критиковали због те промене, што мора да је некима деловало несхватљиво.

„Али кад се осврнем данас, ја видим континуитет између те две фазе његове каријере&qуот;, каже за ББЦ.

Белмондо је у интервјуима говорио да нема разлике између 'дашка' узнемирености који је осећао пре него што ће извести каскадерску сцену и треме пред излазак на позоришну сцену.

Подједнако је уживао у оба осећања.

Страх над градом је свакако пре отелотворење оног првог него другог.

Упркос лошим критикама, Вернејев филм је остварио огроман успех.

Премијерно приказан на Белмондов 42. рођендан, филм је два месеца остао у самом врху по успешности на француским биоскопским благајнама, одакле га је свргнула само рок опера Кена Расела снимљена у сарадњи са групом Тхе Вхо, Томи (1975).

Те године био је то други најпопуларнији филм, а премашио га је само Паклени торањ (1974) Џона Гилермина, једнако испуњен акционим секвенцама.

Публика очигледно није била сагласна са одбацивањем критике, а Белмондове каскадерске вратоломије одиграле су огромну улогу у популарности филма до које је дошло препоруком од уста до уста.

Погледајте ко су Ана и Мира, оружарка и каскадерка иза опасних сцена

Истински аутентична акција

Снага Страха над градом као филма не лежи толико у драматичности приче, колико у аутентичности акције.

„Сигуран сам да ће кад урадим каскадерску сцену за Анрија, бити веома добро снимљена.

„Људи ће видети да то ради глумац, а све би пропало кад се то не би видело&qуот;, изјавио је Белмодно у једном од интервјуа поводом филма.

Гледалац је у почетку ушушкан у сазнању да би то могао да буде само још један обичан филм полицијске процедуре, али се врло брзо акција појача за подеок, кад главни глумац почне несмотрено да се пење преко ограде балкона стана.

Ако увећате ту сцену, видећете колико су мере предострожности минимално биле предузете.

На фотографијама које је иза кулиса током снимања правио фотограф Мишел Жинфреј приметан је један конопац везан за Белмонда.

Али се и он види само на снимцима када се Белмондо вере преко ограде балкона.

Његов првобитни приступ, провлачење дуж симса, урађен је чини се без било каквих мера предострожности.

У завршници филма, Белмонда спуштају из хеликоптера да би ускочио кроз прозор високе стамбене зграде.

Надовезавши се на неке актуелне трендове америчке кинематографије тога времена, посебно осећај да вас посматрају из нових, савремених стаклено-челичних кула у филмовима као што су Прљави Хари и Клут (1971) Алана Џ. Пакуле, Вернеј испуњава екран кадровима од којих вам се врти у глави.

Међутим, како филм даље напредује, кључни разлог за овај нагласак на небодерима постаје очигледан: они су заправо опасан полигон који треба да пређе Белмондов харикалахановски Летелије.

Као што његов лик каже једном сведоку у раној фази филма: „Сигурно виђате много акције по овим зградама...&qуот;.

То је најава за остатак филма, нарочито у завршници када се Белмондо спушта из хеликоптера до прозора вишеспратнице да би провалио унутра.

Најупечатљивије каскадерске сцене у филму, међутим, дешавају се у надреалистичкој јурњави која успева да споји две главне паралелне линије приче.

• „Ово ће их натерати да вриште&qуот;: Алфред Хичкок открива тајне снимања филмова
• Досије „Терминатор&qуот; или прича о челичној вољи: Како је Арнолд Шварценегер освојио свет

Прва половина секвенце је напети спринт преко париских кровова близу Опере и галерија Лафајет, у којој Летелије лови главног убицу филма пошто је овај однео још једну жртву.

Али та јурњава спаја се са ловом за Маркучијем пошто га Летелијев колега примети како се вози у другом делу града.

Тада се Летелије упусти у вратоломну трку кроз париски метро за петама пљачкаша.

Прва половина ове 15-минутне секвенце би сам по себи био достојан сваког доброг акционог филма.

Белмондо има склоност да трчи са запањујућим жаром ка самој ивици кровова, понекад заставши само да баци поглед доле, а у другим случајевим да би скочио у процеп до следећег симса.

У овом делу трке глумац се једном приликом истински повредио, озбиљно посекавши руку пошто се његов лик лоше дочекао у скоку између кровова са цреповима, шчепавши метални олук à ла Џејмс Стјуарт у Вртоглавици (1957) Алфреда Хичкока.

Висина је у овом конкретном случају илузија, јер угао камере скрива мали балонски испуст испод тог процепа.

Белмондо је тада озбиљно посекао руку на олук.

Када упада кроз затворен прозор стана, расута срча лажног стакла му такође наноси повреде.

Међутим, прави вратоломни тренуци се дешавају напољу.

Летелије у једној сцени губи контролу пошто је улетео у линију ватре и почиње да клизи ка ивици крова.

У том кратком кадру, може да се види безбедносни конопац везан око његовог струка.

Али уместо да тај призор избаци гледаоца из приче, врло је вероватно да ће их шокирати кад помисле: „Зар је то све?!&qуот;

Делује као тричава мера предострожности и чини врло мало да разувери гледаоца да је глумац заправо био безбедан, нарочито док комадићи црепа хаотично почну да отпадају око њега сваки пут када покуша да се попне назад, али у томе не успева.

Али то није доволно, јер у другом делу ове сцене стиже другачија врста опасности.

Очигледно инспирисан Француском везом (1971) Вилијема Фридкина и његовом властитом јурњавом по Нујорку, Вернеј снима трку по париском метро систему.

За разлику од Фридкинове сцене, у којој је Попај Дојл у тумачењу Џина Хекмана за воланом, прво следећи ауто, а потом воз, Вернејева јурњава се одвија пешке.

Како се Летелије приближава Макучију, он све више почиње да ризикује, до тачке када наскаче на воз у покрету, док овај напушта станицу и наставља да се пење на његов кров.

И док је неколико секвенци ове сцене очигледно снимљено у студију са емитованом позадином, неколико других је и те како снимљено док се воз кретао брзином од отприлике 55 километара на час.

Белмондо трчи по крову сваког вагона пре него што се прилепи за њега да би избегао надолазеће тунеле, а потом пажљиво хода по крову воза док овај прелази преко Понт де Бир-Хакеима.

Од тог призора вам се дигне коса на глави.

„Можда је то била реклама за нову супер-брзу париску подземну железницу&qуот;, написао је Едер за Њујорк тајмс.

Човек иза каскадерских сцена

Само да би појачао очигледну опасност, Белмондо скаче и трчкара по крововима и возовима у мање него прикладној одећи 1970-их: у јакни широке крагне и звонцарама, кожним мокасинама на патент затварач и са ролексом дејтона 6263 толико вредним да га је 2013. његов син возач Формуле 1 Пол Белмондо продао у Кристизу за 165.000 евра.

Белмондо је био више него спреман за изазове филма, јер је прошао обуку код једног од најбољих каскадера у бранши Ремија Жилијена.

Жилијен је био саставни део каскадерског света много пре Страха над градом.

Био је специјалиста за аутомобилске каскадерске сцене више него било које друге, пошто је у прошлости био професионални возач мотокроса.

Играо је каскадерског дублера Мајкла Кејна у Италијанском послу (1969) Питера Колинса, а потом је извео низ вратоломних акција за серијал филмова о Џејмсу Бонду, почев од Само за твоје очи (1981) Џона Глена и аутомобилске трке у којој Роџер Мур вози легендарни полураспаднути жути ситроен 2ЦВ.

„Увек волим да држим ногу на гасу и увек возим брзо до саме границе&qуот;, рекао је Жилијен у једној француској телевизијској емисији.

Жилијен је радио на мноштву филмова 1970-их, а појављивао се и у француским и италијанским криминалистичким акцијама.

Тада се први пут сусрео са Вернејем и Белмондом.

Жилијен је 1971. радио са Белмондом и Вернејем на филму Пљачкаши у ком је глумио и Омар Шариф.

Било је то пробно искуство за Белмондову неустрашивост, са неколико једнако запањујућих акционих секвенци.

Међу њима је невероватно агресивна аутомобилска јурњава по скученим улицама Атине и фасцинантна каскадерска сцена у којој је Белмондо истоварен из теретног камиона низ стрму литицу испред лавине крша и лома.

Тада почиње плодна професионална сарадња - Белмондо и Жилијен заједно су радили на још 14 других филмова.

Белмондово техничко умеће у каскадерским сценама и његова склоност опасностима делују поприлично прото-крузовски.

Истовремено, немогуће је замислити Круза како пристаје да ради у тако ризичним условима, чак и у овим данашњим, које су му омогућиле савремене здравствене и безбедносне мере, што је фактор који Белмондове потезе чини још узбудљивијим.

Али Круз је несумњиво његов најближи наследник.

„Белмондо је имао храбрости у каскадерским сценама на Крузовом нивоу&qуот;, каже Болтон.

„Волео је филмове полицијске процедуре, акције и комедије једнако као и престижне продукције, и деловао је потпуно неспутано било каквим очекивањима или захтевима.

„Као изразити Француз стално је одбијао понуде Холивуда, тако да је његов утицај више национални него интернационални&qуот;, објашњава.

Вернеј је режирао само још два филма са Белмондом после Страха над градом, али је дух њихове сарадње наставио да живи у читавом низу француских полицијских акцијаша.

Филмови као што су Професионалац (1981) Жоржа Лотнера, Маргиналац (1983) и Усамљеник (1987) Жака Дереја, додатно су учврстили његов положај у француској популарној култури.

„Остао је заувек дрски млади криминалац из До последњег даха, али је дефинитвно постао једна од највећих, најразноврснијих и најдуговечнијих звезда француске кинематографије&qуот;, закључио је Болтон.

Веза између Белмонда и Жилијена била је заиста битна и каскадерске сцене које су заједнички осмишљавали обележиле су Бебелову каријеру.

Присећање на њихову сарадњу у овом тренутку делује посебно примерено имајући у виду недавно прихватање америчке Академије да уврсти каскадерски рад у креативни део филма и одлуке да почев од 2026. оснује нову категорију за Оскаре.

Жилијен и Белмондо би готово сигурно освојили такву награду да је каскадерски рад био признат као уметничка форма у њихово време.

Иако у неким круговима Белмондо данас остаје упамћен по раду на уметничким филмовима, на крају га је његова неустрашивост учврстила као културну институцију у Француској.

„Мој осећај је да је његова новоталасна инкарнација за све истинске љубитеље филма у Француској.

„Али за већину осталих Француза био је и остаје у колективном сећању огромна звезда акционих филмова. Они су га претворили у споменик, национално благо&qуот;, каже Зага.

Каријеру након Страха над градом тог националног блага најбоље илуструје последњи дијалог у самом филму.

„Браво! Оно што си урадио било је фантастично!&qуот;, одушевљено ће Летелијеров шеф (Жан Мартин) када је полицајац спуштен из хеликоптера, ускочио кроз затворен прозор високе стамбене зграде и поразио серијског изнова лупивши му главом о сто.

„Ма јок. Ту није било нимало памети, све сами мишићи&qуот;, одговара Летелијер.

Белмондо је несумњиво поседовао оба и био је један од најспретнијих глумаца свога доба.

Његова разноврсност с правом остаје упамћена као превасходно физичка у главама читаве једне генерације гледалаца, а Белмондове каскадерске вратоломије имају снагу да нас оставе без даха и дан-данас.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Последњи двобој: 11 најбољих филмских окршаја
• Том Круз: Снимање у свемиру и други каскадерски подвизи
• Несреће на снимањима: Од играња пиштољем „На тајном задатку“ до смрти Брендона Лија
• Интервју петком: Срба Кабадајић, пиротехничар - како настају филмска магија и празничне чаролије
• Друмски филмови: Бег, спознаја, а на Балкану - путовање које прекида рат
• Зашто је 1971. била изузетна година за филм

(ББЦ Невс, 05.27.2025)