Mi plačemo iza tamnih naočara
Buro pre 15 sati
Prvi put sam naletela na niški bend Dobri Isak kao srednjoškolka, negde u beskrajnim prostranstvima interneta, a odmah mi je bilo jasno da u Srbiji nije postojalo – niti će postojati – ništa slično.
Tada sam već duboko „ugazila“ u post-pank i srodne mu žanrove, pa sam njihov jedini i kultni album Mi plačemo iza tamnih naočara slušala opsesivno. Bariton Predraga Cvetičanina, koji mi se obraćao kroz grozničavi, ali neodoljivo melodični ritam i napukli, sirovi zvuk, pevao je o maglovitim zimskim jutrima, zadimljenim barovima, mračnim uglovima, autodestrukciji – što se tako dobro uklapalo u atmosferu malog grada u kom sam odrasla. Kada sam nedavno čula obradu
