Александра Бранковић: Шта остаје од идентитета, када му одузмемо форму?
Буро 14.07.2025
Иако њени радови могу да се опишу и као лепи, визуелни језик Александре Бранковић не тражи потврду споља – њене слике нас позивају да уронимо унутра и истражимо их (лично, желим да у хладној кухињи пржим јаја на око са њеним ликовима, да огрнута ћебетом са њима играм карте или некад само ћутке посматрам простор у којем обитавају).
Док се у претходним радовима (које смо могли да видимо на изложби „Где ће ти душа?“ у галерији Монолог) бавила тензијама између унутрашње и јавне личности и субјектима који нису ни жене, ни мушкарци, стварајући фантазију флуидних идола, њена последња изложба, Бетвеен Тхресхолдс, акценат ставља на прелазе и зове, не на посматрање, већ на искуство – унутрашње, лиминално, на оно када се старо руши, а ново се још увек јасно не назире. Иза њених најновијих слика
