Дневник из Риге: 'Да куцнем у дрво' и провозам се плаво-белим распеваним трамвајем

„Лалалалаааа“, одзвања оперски тенор, усред центра Риге, ни мање, ни више, него на трамвајској станици.

Пењем се у плаво-белу металну грдосију и гледам около - укрцале су се још две девојке, које не делују распевано, а рекао бих, упркос умору, да ни не халуцинирам.

Ако ме слух вара, њух ме још увек добро служи - вагоном се шири мирис гвожђурије и старог, доброг трамваја.

„Национална опера. Лалалалаааа“, заорило се поново.

Енигма је решена - не умишљам, звук допире са разгласа у возилу, обавештавајући путнике, на један шаљиви и несвакидашњи начин, која је наредна станица.

„Ваљало би се овим поиграти негде и у београдским трамвајима“, мислим се у себи.

Путујем из центра Риге ка смештају трамвајем број 11, линијом која постоји и у Београду, али за разлику од српске, летонска не прелази реку.

Летонска престоница има седам трамвајских линија, а мрежу јавног транспорта чине још и тролејбуси, скоро па неизбежно превозно средство у бившим социјалистичким државама, и аутобуси.

Трамвајска мрежа у граду се протеже на дужини од више од 100 километара, док је ширина колосека 1.524 милиметара, приметно дужа од оних у Београду.

Путнике превозе, како старији чешки модел Татра, тако и новији шкодини трамваји.

Јездећи ришким улицама приметио сам да нема „шверцовања&qуот;, карте се електронски куцају, а ни превеликих гужви, барем у оним периодима дана када сам га ја користио.

Највише путника је током 2024. превезао трамвај број 1 - више од 12 милиона, затим аутобуска линија 3, више од седам милиона и скоро 6,5 милиона тролејбус 15.

Погледајте видео: ББЦ новинари вас воде кроз Ригу

Нисам стигао да се провозам најпопуларнијом линијом, али путујући једанаестицом, мимо свеприсутне сецесије, приметио сам задивљујуће велики број зграда направљених од дрвета.

Крај у коме сам био зове се Гризинкалнс и један је од делова где је дрвена архитектура, на коју су Летонци поносни, и те како заступљена.

Намена дрвених зграда је различита - од породичних кућа, преко установа, до ресторана, продавница и пословног простора.

Будући да је део историје Риге обележен честим немирима и ратовима, једна од функција дрвених објеката у прошлости била је и заштита од освајача - тако што би била спаљена, а непријатељ, макар накратко, заустављен.

Пре мање од једног века у Риги је било око 12.000 дрвених кућа, да би све до почетка Другог светског рата наставиле да ничу, махом грађене у неокласичном стилу.

Данас је сачувано око 4.000.

Међу њима је и једна лутеранска црква, недалеко од чувене Централне пијаце, духовни дом за више од 700.000 протестаната, најзаступљеније религије у овој балтичкој земљи.

Гледајући са улице, помислио би човек да се ради о обичној, бетонској цркви, али када се приђе ближе и куцне у зид, осети се дрво под прстом и зачује карактеристичан звук.

Исусова црква, како гласи њен назив, саграђена је у 17. веку, али је више пута рушена и обнављана, да би садашња зграда била завршена 1822.

Тако је до данас остала највећа дрвена грађевина у Летонији подигнута у класицистичком стилу.

Стотинак метара даље видим исто толико високог соцреалистичког горостаса, импозантну грађевину која готово да додирује небо по коме се назире последња дневна светлост.

У питању је здање Летонске академије наука, грађено у периоду од 1951. до 1961, током совјетске власти, те дуго, висином од 108 метара, први небодер у земљи.

На фасади су летонски народни орнаменти и мотиви, међутим при врху зграде се назире и један детаљ, данас изузетно редак и забрањен у овој балтичкој земљи, симбол комунизма - срп и чекић.

Летонски парламент је 2013. забранио употребу „нацистичких и совјетских симбола“, међу њима и заставе, грбове и химне.

Вероватно последњи комунистички симбол у јавном простору, који је некада красио заставу Совјетског Савеза, унутар кога је постојала и република Летонија, некако је одолео и остао да краси ово велелепно здање.

Док пада ноћ, на згради гори светло тек у једној просторији.

Високи црвени рефлектори по ободу фасаде увелико су упаљени, па скромно бацају светлост на мрак који стиже.

ББЦ новинари у Риги: Гастрономска авантура

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• „Најбољи период у историји земље&qуот;: Зашто Руси жале за СССР-ом
• Пет разлога зашто се распао СССР
• „Мусу земе Латвија“: Аутограми, креативна четврт у Бријан улици и кратке лекције летонског језика
• ББЦ у фан зони Евробаскета: Стопирање, подршка из дијаспоре и бургер на ватри
• Дневник из Риге: Сви моји сусрети са Николом Јокићем
• 'Одрали сте нас': ББЦ новинарка међу навијачима Естоније
• 'Било је то много више од Европског првенства': Атинско злато 1995. из капитеновог угла

(ББЦ Невс, 09.07.2025)