Усвајање у Србији: 'И нама се дете родило, а то нико не види'

Прва ствар коју је 40-годишња Мирјана чула о старијем сину Мирету била је да има коврџаву косу, бистре очи и зрелост која превазилази његове године.

„Рекли су ми да воли авионе и да жели да дођу мама и тата.

„И то да мама само дође, а да тата донесе киндер јаје и авион. Пошли смо да га упознамо са два авиона у рукама&qуот;, прича Мирјана о фебруару 2021. када је отишла да посети хранитељску породицу у којој је Мире био смештен.

Знала је да је још неколико парова позвано на разговор како би се проценило која породица највише одговара да усвоји Мирета, али је „јако желела да њих одаберу&qуот;.

Када су јој јавили да јесу, постала је мама трогодишњег дечака.

Имала је неколико недеља да га дочека и много ствари које је желела да уради пре његовог доласка.

„Обилазим продавнице, а онда схватим да не знам коју величину носи, да ли је на нешто алергичан, са чиме воли да се игра.

„Изашла сам на крају само са четкицом за зубе&qуот;, говори током видео-позива док седи у пространој кухињи испуњеној свакаквим ситницама - од играчака до посуђа.

• Усвајање у Србији: Држава дала, држава и узела дете
• 'Наша деца нису нестала, отета су од нас и дата на усвајање'
• Родитељ-неговатељ у Србији: Закон не мења бол, али би барем олакшао борбу

Наш разговор с времена на време прекидају питања Мирјаниног млађег сина Лазе, чију пажњу привлачи екран телефона.

Већи део времена Лаза је заокупљен дувањем балона док носи огромне сунчане наочаре, час на глави, час на очима.

Мирјана је постала његова мама када је имао непуне две године.

Иако говори да је имала среће јер су оба њена сина без пуно проблема прихватили прелаз из хранитељских породица у њихов дом, наглашава и многе „неправде&qуот; које усвојитељи доживљавају.

За разлику од биолошких родитеља, немају иста права на одсуство и финансијску помоћ за децу, не могу да добију ни повластице које дају поједине локалне самоуправе, недостаје им психолошка подршка после усвајања детета.

Слично причају Марко и Марија Милутиновић из Београда, који су постали родитељи Локнице, петогодишњег дечака коме је тата дао овај надимак због његове коврџаве косе.

„Ми, као друштво, о усвајању не знамо ништа.

„Понешто знамо из америчких филмова, а стварност је другачија&qуот;, каже Марко.

Прошле године у Србији су усвојена 53 детета, дупло мање него претходних година, пренела је Радио-телевизија Србије.

Министарство рада, запошљавања и социјалне политике није одговорило на питања ББЦ на српском о различитим правима која имају усвојитељи и биолошки родитељи.

Да ли су загрљаји довољни?

Било је потребно да прође тачно 561 дан од када су Марко и Марија Милутиновић предали први папир у центру за социјални рад, како би започели процес усвајања, до тренутка када је Локница и кроз документа постао њихов син.

На Марковом профилу на мрежи Икс стоји истакнута објава да је то дан када је „њих Локница усвојио&qуот;.

„Не постоји школа, нити књига за родитеља&qуот;, говори Марко о запитаности да ли грешим или радим исправно.

Али за разлику од биолошких родитеља, усвојитељи нису са дететом од његовог првог дана живота - не знају његове навике, шта га усрећује, а шта растужује, како реагује на похвалу, а како на критику.

И зато Марко прича да је првих месеци преиспитивао сопствена очекивања од Локнице.

„Да ли треба да га пустим или да више инсистирам на стварима за које верујем да су важне?

„Да ли пружам довољно или претерујем?&qуот;, набраја само нека од питања.

Знали су да је потребно време и међусобно прилагођавање, али је било тренутака када су дилеме постајале преплављујуће.

„Значило би ми да смо бар током првих шест месеци имали број телефона који можемо да окренемо и питамо за савет.

„Када дете плаче, не може да спава, говори да му недостаје хранитељска породица, а ви не знате да ли можете да помогнете вашим загрљајима и пољупцима или му треба подршка психолога&qуот;, говори Марија.

Они су помоћ психолога потражили када је Локница кренуо у школу и суочио се са још једном огромном променом у животу.

„Он је имао шест великих ломова за шест и по година живота - од одласка у хранитељску породицу до доласка код нас, две промене вртића и полазак у први разред&qуот;, описује Марко.

Марија додаје да су тада „видели да не могу сами&qуот;.

„И имали смо среће, јер нам је психолошкиња која ради приватно, када је чула о чему се ради, понудила бесплатну помоћ&qуот;, каже Марија.

Њен утисак је да је „усвојење у Србији и даље табу, а управо је мрежа подршке веома важна&qуот;.

„Ако има проблема са родитељима, дете треба да има некога коме то може да каже. Нама је то бака - сигурна зоне где може да се пожали на нас.&qуот;

Милутиновићи живе у згради, у којој је Марко управник, и где их сви познају.

Родитељи из комшилука су припремили децу да ће им доћи нови другар и већ првог дана Локница је ишао код комшија да се игра, прича Марија о искуству које је било важно за њеног сина.

Подршка и социјалних служби и шире заједнице

Пише: Невена Чаловска Херцог

Неуропсихијатрица и професорка Факултета за медије и комуникације

Када дете уђе у породицу, како биолошку, тако и усвојитељску, цео породични систем се мења и то је једна од најосетљивијих тачака у породичном развоју, јер сви добијају нову улогу.

Те улоге се формирају и на основу очекивања средине, али у њима има и онога што ми лично очекујемо од себе.

Ми сви замишљамо и очекујемо како ћемо се понашати и осећати у новим улогама, али никада не можемо са сигурношћу знати.

Некада себе изненадимо како нам је нешто тешко, како имамо недоумице, страхове, осећамо незадовољство.

Што су деца старија, посебно ако су имала трауматска искуства, њихово прилагођавање у усвојитељској породици може бити компликовано.

Они могу да имају проблеме да се емоционално повежу са родитељима, што родитељима тешко пада, а могу претерано и да се 'лепе' за њих, што збуњује родитеље.

У свему томе задатак социјалних служби је да буду доступне, пруже подршку и дају смернице.

Родитељима је важно да бар пола године имају могућност да се ослоне на такву подршку у сваком тренутку.

У стручним службама раде стручњаци, али њих нема довољно и оптерећени су.

Колико је, међутим, важна улога социјални служби, толико је битно да се шира друштвена заједница емоционално и социјално описмени, јер и даље постоји стигма у односу на усвојену децу.

Велику улогу могу да одиграју образовне установе, у којима деца проводе значајан део времена.

Они практично живе у школским заједницама и уз помоћ учитеља, наставника и психолога треба учинити да се у тим групама сви осећају прихваћено.

Кад се појаве проблеми, дете које је усвојено не би смело да буде жртвени јарац, јер групе имају потребу да своје незадовољство пројектују на једног члана.

• 'Синдром најстаријег детета': Да ли редослед рођења обликује личност
• Треба ли икада да прекинете односе са родитељима
• Плаче беба, плаче мајка, подршка система изостаје: Зашто у Србији доји само 22 одсто жена

Усвојитељи и биолошки родитељи немају иста права

Када је Мирјана постала други пут мама, у мањем граду у коме живи, није било случајева да је неко усвојио више деце која нису сродници.

Због тога локалне службе нису знале шта све овај процес подразумева.

Иако су људи са којима се сретала у локалној администрацији махом били „дивни&qуот;, сама је морала да познаје закон „од почетка до краја&qуот; да би могла да оствари сопствена права.

Према постојећим прописима, усвојитељи деце млађе од пет година имају право на осмомесечно плаћено одсуство.

Мирјана, која ради у породичној фирми, искористила је ово право.

Марија Милутиновић није имала исту могућност јер је Локница у моменту усвајања имао више од пет година.

„Испоставља се да закон каже да дете дан после усвајања треба да одведемо у вртић, који је такође променио, а ми на посао&qуот;, каже Марија.

Она је на крају узела преостали одмор и боловање, али укупно време од месец дана које је тако добила није било ни приближно довољно.

„И нама се Локница родио, али то нико не види на тај начин&qуот;, прича Марко.

Усвојитељи не добијају ни финансијску помоћ коју држава даје родитељима и која износи од пола милиона динара за прво дете до 3,1 милион за четврто.

„Аргумент да се усвојитељима не даје овај новац да не би дошло до злоупотреба је бесмислен.

„Нико не пролази кроз целу дугу процедуру усвајања и огољавање душе због пара&qуот;, говори Мирјана.

Локница се ових дана спрема да прослави осми рођендан, ужива у видео-игрицама и кошарци и покушава, а често и успева, да „шефује у кући&qуот;.

„Његова душа је фасцинантна. То дете има само добро у себи&qуот;, описује Марко сина.

Мирјанини синови време проводе као „класична браћа - мало се свађају и потуку око играчака, мало се воле&qуот;.

И њима је било потребно време да се прилагоде на нову породичну динамику и улоге.

„Мире је јако желео да има брата или сестру, али када је дошао Лаза, мислио је да мора да га воли истог момента.

„Један дан се расплакао и јецајући нам каже: 'Али ја њега не волим'.

„'Па не волим га ни ја. Како да га волим тек сам га упознала. То долази временом', рекла сам му, и тада се смирио&qуот;, описује Мирјана једну од ситуација.

Другом приликом Мире се уплашио јер су родитељи одједном пажњу окренули ка другом детету.

Питао их је: „Хоћете ли ви мене да вратите сад?&qуот;

„Рекла сам му: 'Ти си наш син и не идеш нигде'.&qуот;

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.09.2025)