Ани Ерно: 'Жене које су умрле због незаконитих абортуса заслужују споменик'
Добитница Нобелове награде за књижевност, Францускиња Ани Ерно, која је имала илегални абортус 1963. године, жели да се жене које су умрле због прекида трудноће буду упамц́ене.
„Сваки тренутак тог абортуса био је изненађење за мене&qуот;, каже Ени Ерно.
Француска добитница Нобелове награде за књижевност говори о абортусу који је урадила на црно и због којег је умало умрла 1963. године.
Тада је имала 23 године, била је студенткиња и имала је жељу да постане списатељица.
Али као прва у породици радника и трговаца на мало која је уписала факултет, осећала је да јој академска будућност измиче из руку.
„Стигла ме је наплата секса, а оно што је расло у мени видела сам као жиг друштвеног неуспеха&qуот;, написала је касније.
Док је чекала да добије менструацију, њени записи у дневнику који су били само једна реч, личили су на одбројавање до судњег дана: НИШТА.
Могла је или сама да покуша да изазове прекид трудноће, или да пронађе лекара или неког необученог ко то ради на црно у нехигијенским условима и да за то плати поприличан износ.
Они који су обављали незаконите абортусе, најчешће жене, били су познате као „творци анђела&qуот;, јер су многе жене умирале од компликација таквих захвата.
Али било је готово немогуће доћи до било какве информације.
Прекид трудноће је био незаконит и свако ко је у томе учествовао, па и сама трудница, могао је да заврши у затвору.
„Све је било тајно, нико о томе није говорио&qуот;, каже Ерно.
„Девојке у то време апсолутно нису имале представу како се обавља абортус&qуот;.
Погледајте видео: Пет питања ББЦ-ја за Ани Ерно
Прекид тишине
Ерно је имала осећај да су је сви напустили, али је била одлучна да прекине трудноћу.
Када је касније писала о том периоду живота, желела је да прикаже колико је снаге било потребно да се суочи са овим проблемом.
„Била је то заиста борба на живот и смрт&qуот;, каже она.
У књизи Догађај (Л'Éвéнемент), Ерно користи једноставан језик и фактографски описује све детаље без икаквог улепшавања.
„Детаљи су важани&qуот;, каже она.
„У питању је била игла за плетење коју сам донела из родитељске куће.
„Када сам коначно побацила, нисам знала да ће морати да изађе и постељица&qуот;.
Тешко је прокрварила и из студентског дома је хитно превезена у болницу.
„Било је то најгоре насиље које може да се изврши на жени.
„Како смо могли да дозволимо да жене пролазе кроз то&qуот;, пита Ерно.
„Није ме било срамота да све то опишем.
„Била сам мотивисана мишљу да радим нешто историјски важно.
„Схватила сам да је иста тишина која је обавијала незаконити абортус пренета и на законити прекид трудноће, па сам рекла себи: 'Све ово ће се заборавити'&qуот;.
Књига Догађај, објављена 2000. године, данас је део школског градива у Француској, а по њој је снимљен и вишеструко награђивани филм.
Ерно каже да је важно да млади буду упознати са опасностима незаконитог абортуса, јер политичари понекад покушавају да ограниче приступ законитом прекиду трудноће.
Као пример наводи недавне догађаје у неким америчким државама и Пољској.
„Основна слобода је да имате контролу над сопственим телом, а самим тим и репродукцијом&qуот;, каже она.
Француска је прва земља која је право на безбедан прекид трудноће увела у устав, али Ерно жели и званично признање за безброј жена које су умрле после незаконитог абортуса.
Тачан број није познат, јер се узрок смрти често прикривао.
Процењује се да је пре озакоњења абортусу у Француској 1975. године, између 300.000 и милион жена сваке године имало незаконите прекиде трудноће.
„Мислим да оне заслужују споменик, као што у Француској постоји споменик Незнаном јунаку&qуот;, каже она.
Ерно је почетком године била чланица делегације која је градоначелници Париза предложила да се подигне такав споменик, али будућност ове иницијативе зависи од исхода избора који ће бити одржани у марту 2026.
Погледајте видео: Поништавање чувене пресуде у Америци о праву на абортус и утицај на жене у свету
Тема абортуса и даље шокира многе.
Гледаоце често износе из позоришне сале током извођења представе која је рађена по њеној књизи Године (Лес Аннéес), у којој се такође приказује сцена абортуса.
Ерно каже да има и неочекивано комичних реакција.
Један универзитетски професор јој је рекао: „Рођен сам 1964. године, и то сам могао да будем ја!&qуот;
„То показује тај невероватан страх од женске моћи&qуот;, каже она.
У њеном раду Ерно неустрашиво испитује сопствени живот.
Њене књиге баве се срамним проблемима које су многи доживели, али о којима се мало ко усуђује да говори, као што су сексуално насиље, мрачне породичне тајне, губитак мајке због Алцхајмерове болести.
„Све то ми се догодило да бих могла да испричам&qуот;, реченица је којом завршава књигу Догађај.
Међутим, не жели да савременим вредностима ретроактивно суди прошлости, јер је њен циљ да тачно прикаже оно што се догодило и како се тада осећала.
У књизи Сећање једне девојке (Мéмоире де филле) описује њено прво сексуално искуство док је радила у летњем кампу, када ју је напаствовао старији вођа кампа.
У то време није разумела шта се дешава, била је „као миш који се суочава са змијом и који не зна шта да ради&qуот;.
Разуме да би се данас то сматрало силовањем, али каже да се та реч не помиње у књизи.
„Зато што ми је важно да опишем тачно оно што се догодило, без осуђивања&qуот;.
Све те догађаје бележила је у њеним дневницима, које је водила од 16. године.
После удаје, ти драгоцени записи чувани су у кутији на тавану куће њене мајке, заједно са писмима пријатеља.
Али 1970. године, када се мајка доселила код ње и њене породице, понела је све из поткровља, осим те кутије и онога што је било у њој.
„Схватила сам да их је прочитала и да је сматрала да их треба уништити&qуот;, каже Ерно.
„Мора да је била потпуно згрожена&qуот;.
Био је то ненадокнадив губитак, али Ерно није желела да уништи њихов однос бесмисленом свађом.
Али, тај покушај мајке да избрише прошлост није успео.
„Истина је преживела ватру&qуот;, пише Ерно у књизи Сећање једне девојке.
Како није имала дневнике, морала је да се ослони на сећања, што се, каже, показало сасвим довољним.
„Могу да прошетам кроз моју прошлост кад год пожелим.
„То је као да пуштам филм&qуот;, каже она.
Тако је писала и њену најважнију књигу Године (Лес Аннéес), колективну историју послератне генерације.
„Једноставно сам морала да се запитам: Како је било после рата?
„И онда то могу да видим и чујем&qуот;, каже Ерно.
Та сећања нису само њена лична, већ и сећања људи који су је окруживали.
Ерно је одрасла у кафићу њених родитеља у Нормандији, окружена муштеријама од јутра до вечери.
То је значило да је веома рано сазнала о проблемима одраслих, због чега ју је било срамота.
„Нисам била сигурна да ли моји вршњаци о свету знају онолико колико и ја&qуот;, каже она.
„Мрзела сам што сам знала да постоје пијани мушкарци, мушкарци који су превише пили.
„Зато ме је било срамота због многих ствари&qуот;.
Погледајте и овај видео: Муке Пољакиња које желе да абортирају
'Писаћу да осветим моје људе'
Ерно пише огољеним, ненакићеним стилом.
Једном је изјавила да га је развила када је почела да пише о њеном оцу, раднику, за кога је снатрала да је једноставан, непосредан језик најприкладнији.
У 22. години је у дневнику записала: „Писац́у да осветим моје људе&qуот;.
Та реченица јој је остала животно начело.
Циљ јој је био да „исправи друштвену неправду повезану са класним пореклом&qуот;, како је рекла у говору на додели Нобелове награде.
Како се из сеоског, радничког окружења преселила у средњу класу у предграђе, себе назива унутрашњом мигранткињом.
Последњих 50 година живи у Сержију, једном од пет „нових градова&qуот; изграђених око Париза, где се доселила са тадашњим мужем и децом.
Град се 1975. године још градио и гледала је како се развија.
„У овом простору смо сви једнаки - сви смо досељеници, из Француске и иностранства&qуот;, каже она.
„Не мислим да бих имала исти поглед на француско друштво да живим у центру Париза&qуот;.
Кућу у којој данас живи купила је новцем од њене прве књижевне награде.
И данас има несмањени жар за писањем.
А веза са читаоцима је и даље веома важна за ову модерну 85-годишњакињу.
Када се 1989. године завршила њена страсна љубавна веза са ожењеним совјетским дипломатом, писање о том искуству јој је помогло да се опорави.
А после објављивања те књиге Једноставна страст (Пассион симпле), утеху је добила и од читалаца.
„Одједном сам почела да добијам много, много исповести од жена и мушкараца који су ми причали о њиховим љубавним аферама.
„Имала сам осећај као да сам људима омогућила да се отворе и да открију њихову тајну&qуот;, каже Ерно.
Каже да у љубавним аферама које вас потпуно обузму постоји извесна доза стида, „али морам да кажем да је то уједно и најлепше сећање у целом мом животу&qуот;.
Овај текст је написан у сарадњи Нобел Призе Оутреацх, организације која шири знање о постигнућима која су завредила Нобелову награду, и ББЦ-ја.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
- „Осећала сам се као да ме сви осуђују“: Пет прича о абортусу
- „Да ли забране абортуса могу да угрозе моју вантелесну оплодњу“
- Жена која жели да стави тачку на абортус у Америци
- Жене које ризикују да би абортирале: Посета црном тржишту пилула за побачај
- Гренландски скандал са контролом рађања
- „Осуђена сам на 30 година затвора зато што сам имала побачај“
(ББЦ Невс, 12.10.2025)
