Трудничка хиперемеза, исцрпљујуц́е стање које трудноц́у претвара у борбу за живот

„Молила сам се за ову бебу, али у најтежим тренуцима сам само желела да се све заврши”.

Када је Кристабел Нгвубе из Онтарија у Канади сазнала да је трудна, била је пресрећна.

Тридесетогодишња Кристабел се годинама молила да добије дете.

Али, њена радост се убрзо претворила у очај.

У року од неколико недеља, узбуђење због трудноће претворило се у исцрпљујућу борбу за здравље.

Кристабел је почела да има јаке мучнине и да прекомерно повраћа.

Чак јој и мирис хране изазивао мучнину.

Убрзо ју је било страх чак и попије гутљај воде, јер је непрекидно повраћала.

Њени симптоми нису били само јутарња мучнина, коју многе жене очекују током првих недеља трудноће, најчешће између шесте и четрнаесте недеље, када долази до наглог пораста хормона као што су хумани хорионски гонадотропин (хЦГ) и естроген.

Кристабелино стање је било далеко озбиљније.

На крају јој је дијагностикована трудничка хиперемеза (ХГ), исцрпљујуће стање које може да траје током целе трудноће, свих 39 недеља, и да доведе до дехидратације и потхрањености.

Трудничка хиперемеза је последњих година постала познатија јавности, делимично захваљујући познатим личностима, међу којима је Кејт Мидлтон, која је јавно говорила о сопственим искуствима током све три трудноће.

Према проценама британске Националне здравствене службе (НХС), од овог стања пати између једне и три жене на 100 трудница у Уједињеном Краљевству (УК).

Међутим, стручњаци верују да се трудничка хиперемеза често не дијагностикују и не пријављује, што отежава процену стварног броја ових случајева у свету.

„Умирала сам од глади, била сам у боловима, али нисам могла да једем”, каже Кристабел.

„Нисам могла ни да пијем воду јер сам била престрашена да ћу повраћати”.

Каже да је психички била потпуно сломљена, да се осећала изоловано и несхваћено.

• „Носим здраво дете, а нисам срећна&qуот; - жене у Србији о депресији током трудноће
• „После порођаја сам изгубила слух - то ми је променило живот&qуот;
• „Чинило ми се да тонем&qуот; - жене у Србији о постпорођајној депресији

Дијагноза се тешко поставља

У многим деловима света, ограничен приступ здравственој заштити значи да се трудничка хиперемеза често не дијагностикује.

Поједине жене се суочавају са друштвеним стигмама, јер се тешки симптоми овог стања често тумаче као претеривање или знак слабости.

Хиљадама километара даље, у Абуџи, престоници Нигерије, првороткиња Нење такође је била затечена озбиљношћу њених симптома.

Очекивала је да ће имати мучнину и да ће бити уморна, али уместо тога непрекидно је повраћала, била је тешко дехидрирана и често је одлазила у болницу.

На крају је морала да прима инфузију да надокнади изгубљену течност.

„Никада раније нисам чула за трудничку хиперемезу”, каже Нење.

Као и многе друге првороткиње, у почетку није схватала шта јој се дешава.

Чак и када су се симптоми погоршали, много времена је прошло пре него што су здравствени радници реаговали.

„Специјалиста је то протумачио као 'само јутарњу мучнину'”, присећа се Нење.

Али Нење је знала да њено стање није нормално.

Чак и у петом месецу трудноће је стално повраћала.

Каже да је медицински тим реаговао тек када је почела да повраћа крв.

Стручњаци истичу да је трудничку хиперемезу посебно тешко дијагностиковати, јер се симптоми често преклапају са уобичајеним искуствима у трудноћи.

Докторка Нкирука Уче-Нвидагу, специјалисткиња акушерства и гинекологије у Националном акушерском центру у нигеријеској држави Ебоњију, упозорава да ХГ не треба олако схватати, јер последице могу да буду озбиљне.

„Јутарња мучнина може да изазове повраћање, али већина трудница и даље може да обавља свакодневне активности и да се нормално храни”, објашњава др Уче-Нвидагу.

„С друге стране, ХГ је стање које онеспособљава - жена је толико исцрпљена да не може да обавља ни основне радње.

„[ХГ] може да доведе до озбиљних здравствених компликација, међу којима је поремећај електролита, што на први поглед не делује алармантно, али може озбиљно да угрози функцију органа”, упозорава она.

Аденији Акисеку, акушерка и гинеколошкиња у Лондону, истиче да трудничка хиперемеза може да има последице и по плод.

„Уколико се мајка не лечи на време, због недостатка хранљивих материја беба може да има малу порођајну тежину, новорођенче може да буде малено за гестацијску доб, а чак може да дође до превременог порођаја”, каже Акисеку.

Да ли је ХГ наследан?

Иако истраживања нису показала непосредну везу између трудничке хиперемезе и урођених аномалија код беба, постоје снажни показатељи да би ХГ могао да има елемент генетске повезаности.

Докторка Марлена Фејзо, истраживачица на Универзитету Јужне Калифорније у Америци, каже да постоје јаки докази да породични обрасци код трудничке хиперемезе указују на могући наследни фактор.

„Открили смо да је ризик од трудничке хиперемезе чак 17 пута већи ако је има, на пример ваша сестра, што говори о генетској повезаност”, каже Фејзо.

Додаје и да жене које пате од трудничке хиперемезе током трудноће имају повишен ниво хормона ГДФ15, хормона који учествује у регулацији упалних процеса, метаболизма и раста ћелија.

Ове жене такође имају генетску предиспозицију за ниже нивое тог хормона пре трудноће.

„Открили смо да ова промена у нивоу хормона изазива преосетљивост на нагли пораст током трудноће, што покреће хиперемезу”, објашњава Фејзо.

Могућности лечења

Постоје лекове који ублажавају симптоме трудничке хиперемезе и могу да се узимају током трудноће, чак и у првих 12 недеља.

То су антиеметици (лекове против мучнине и повраћања) и стероиди или њихова комбинација.

Међутим, уколико повраћање не може да се контролише, жене које пате од трудничке хиперемезе често морају да легну у болницу ради хидратације и нутритивне подршке, која се најчешће даје интравенски.

Медицински стручњаци са којима је ББЦ разговарао кажу да је у таквим случајевима неопходно стално праћење пацијенткиња да би се на време уочиле компликације попут поремећаја електролита.

Једнако важна је и подршка менталном здрављу.

Психолошке последице трудничке хиперемезе могу да потрају дуго након порођаја.

Др Акисеку каже да у екстремним случајевима ХГ може да доведе до дуготрајних психичких последица као што су анксиозност и депресија.

Нење каже да је месецима патила физички и емоционално, а да је последице осећала и након порођаја.

„Нисам личила на себе”, објашњава она.

„Људи су ме стално питали зашто сам тако бледа.

„ХГ ме је потпуно исцрпела.

„Мислим да је управо та изолација допринела постпорођајној депресији коју сам касније имала”, додаје она.

Код тешких случајева понекад су потребне додатне терапије и психолошка подршка трудницама да би могле да се изборе са психичким проблемима које узрокује ХГ.

Докторка Уче-Нвидагу наглашава да је изузетно важно подићи свест људи о овом обољењу, јер се симптоми трудничке хиперемезе често не препознају, па многе жене пате у тишини.

Правовремена интервенција је кључна за управљање овим стањем и спречавање озбиљних здравствених ризика, како за мајку, тако и за бебу, јер не само што може да ублажи патњу трудница, већ и да спаси живот.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Дојење на јавном месту у Србији: Беба бира где и када
• Дан превремено рођене деце: „Стакло које нас је делило ме је убијало“
• Жене у Хрватској устале против злостављања на порођају

(ББЦ Невс, 12.27.2025)