Tramp, Si i Putin u borbi za prevlast u svetu 'snage, sile i moći'

„Dominacija Sjedinjenih Američkih Država (SAD) na zapadnoj hemisferi više nikada neće biti dovedena u pitanje", objavio je predsednik Donald Tramp pošto su američke snage zarobile Nikolasa Madura, predsednika Venecuele.

Dok Tramp iskazuje snagu Vašingtona, Kina i Rusija nastavljaju napore da učvrste i prošire sopstvene sfere uticaja.

Mnogi analitičari smatraju da sve tri sile teže da uspostave novi svetski poredak, koji bi imao ozbiljne posledice po Evropu i druge regionalne sile.

Analiziramo kako SAD, Kina i Rusija koriste vojne, ekonomske i političke poluge da utiču ne samo na susedne zemlje, već i na države širom sveta.

Svet u kojem „vlada moć"

SAD, pod vođstvom administracije Donalda Trampa, menjaju njihovu spoljnu politiku i strategiju nacionalne bezbednosti, pridajući poseban značaj zapadnoj hemisferi.

To je značajna promena u odnosu na prethodne američke predsednike iz obe stranke (Demokratske i Republikanske) koji su američku moć i autoritet posmatrali u širem, globalnom kontekstu.

Zvaničnici Trampove administracije tvrde da sprovođenje spoljne politike u kojoj je „Amerika na prvom mestu" i koja je usredsređena na pitanja migracija, kriminala i trgovine drogom, ima neposredniji uticaj na svakodnevni život američkih građana.

Nedavne izjave Trampovog glavnog savetnika Stivena Milera o svetu u „kojem vlada snaga, u kojem vlada sila, u kojem vlada moć", podsećaju na pragmatičnu i neidealizovanu spoljnu politiku Henrija Kisindžera i Ričarda Niksona iz 1960-ih i 1970-ih.

Ipak, možda je najbolje povući paralelu sa naporima predsednika Vilijama Mekinlija i Teodora Ruzvelta da izgrade američko carstvo na početku 20. veka.

Nadovezujući se na Monroovu doktrinu iz 1823. godine, predsedničku deklaraciju kojom je ukazano da evropske zemlje ne treba da se mešaju u zapadnu hemisferu, Ruzvelt je tvrdio da SAD moraju da imaju aktivnu ulogu u održavanju reda i obezbeđivanju oba američka kontinenta.

U tom periodu SAD su pružale finansijsku pomoć Venecueli i Dominikanskoj Republici, a američki vojnici su bili raspoređeni na Haitiju i u Nikaragvi.

Od početka drugog mandata, Donald Tramp često iskazuje posebno interesovanje za teritorije i događaje u neposrednom geografskom okruženju SAD-a.

Najdramitičniji primer je njegova vojna operacija hapšenja predsednika Venecuele Nikolasa Madura.

Usledila je posle američkih napada na brodove na Karibima za koje se sumnjalo da prevoze drogu, uvođenja carinskih mera u cilju vršenja pritiska na latinoameričke države, otvorene podrške pojedinim kandidatima i strankama na nacionalnim izborima, kao i poziva na pripajanje Panamskog kanala, Grenlanda i čitave Kanade.

„Sjedinjene Države moraju da budu dominantna sila na zapadnoj hemisferi što je uslov za našu bezbednost i napredak.

„To je uslov koji nam omogućava da se samouvereno nametnemo gde i kada je to potrebno u regionu", piše u Strategiji nacionalne bezbednosti koju je nedavno objavila Bela kuća.

Međutim, deo ove nove spoljnopolitičke strategije podrazumeva i odbijanje pokušaja drugih sila, pre svega Kine, da utiču na regionalne susede SAD-a.

Upravo tu bi nova američka pažnja na uticaj u zapadnoj hemisferi mogla neposredno da se sudari sa globalnim političkim interesima.

Pored toga, Tramp je pokazao interesovanje za posredovanje u mirovnim sporazumima širom sveta i izrazio posebno snažno interesovanje za jačanje ekonomskih i bezbednosnih odnosa sa arapskim zemljama poput Saudijske Arabije, Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE).

On i njegovi bliski saradnici, među kojima je Miler, zastupaju stav da SAD brane zapadne civilizacije od sila koje bi pokušale da potkopaju njenu kulturu i tradiciju.

Sve to ukazuje da, iako su strateški temelji američke spoljne politike vezani za novi pogled „Amerika na prvom mestu", Trampovi lični stavovi i interesi će nastaviti da snažno oblikuju međunarodnu agendu SAD-a.

Tokom 250 godina američke istorije, spoljna politika se kretala od izolacionističke do spoljnih intervencija i povratka na izolacionizam, uz promenljiv odnos idealizma i pragmatizma, uvek u zavisnosti od američke vojne moći i interesa naroda i njihovih vođa.

Iako se čini da se situacija značajno menja tokom drugog Trampovog predsedničkog mandata, nema dokaza da su ovi ciklusi i zaokreti u američkoj spoljnoj politici dugoročno završeni.

• Tramp rizikuje da vrati svet u doba imperijalizma: BBC analiza
• Kako američko zarobljavanje Madura može da utiče na poteze Rusije i Kine
• Trampova operacija u Venecueli može da postane presedan za autoritarne sile u svetu

'Veliko podmaliđavanje kineskog naroda'

Uticaj Kine u svetu nije ograničen na „sferu" ili region.

Prisustvo Pekinga danas se oseća u svakom kutku sveta: od Južnog Pacifika, preko Južne i Centralne Azije, šireg Bliskog istoka, Latinske Amerike, i drugih zemalja.

U borbi za dominaciju u svetu, Kina se oslanja na njenu ključnu snagu - proizvodnju.

Skoro trećina svih proizvoda u svetu potiče iz Kine: od gedžeta u našim džepovima, preko odeće u našim ormarima, do nameštaja na kojem sedimo dok gledamo televiziju.

Peking se pozicionirao i na vodećoj poziciji za preuzimanje kontrole nad budućnošću, obezbeđivanjem najvećeg udela u svetskim zalihama retkih zemnih metala.

To je grupa elemenata neophodnih za proizvodnju savremene tehnologije, među kojima su pametni telefoni, električni automobili, vetroturbine, i naoružanje.

Kina prerađuje oko 90 odsto svetskih retkih ruda i nedavno je tu prednost iskoristila protiv Donalda Trampa, ograničavajući izvoz tokom trgovinskog rata sa SAD-om u 2025.

To možda objašnjava zašto Vašington sada juri za rudama na Grenlandu i šire.

Dve supersile očigledno vode bitku za obezbeđivanje strateških resursa.

To je ogroman preokret za Narodnu Republiku Kinu, koja je 2000. godine bila sporedni igrač u svetu kojim su dominirale SAD.

Do početka 2026. predsednik Si Đinping se nametnuo kao ambiciozni svetski lider, koji moć i uticaj širi trgovinom, tehnologijom i ulaganjima, uz podršku vojne sile koja jača.

Uspon Kine od jedne od najsiromašnijih zemalja u svetu do velike industrijske i tehnološke sile, ima snažan uticaj na mnoge zemlje u razvoju.

One taj primer vide kao mogućnost modernizacije bez približavanja Zapadu – da države mogu da razvijaju privredu bez usvajanja zapadnih političkih sistema i usklađivanja sa spoljnom politikom tih država.

Ova strategija se pokazala vrlo uspešnom.

U 2001. više od 80 odsto ekonomija u svetu je imalo veći obim trgovinske razmene sa SAD-om nego sa Kinom.

Danas, oko 70 odsto sveta trguje više sa Kinom nego sa Amerikom.

Peking je snažno usmeren i na razvoj i ulaže značajna sredstva u rastuće privrede kroz inicijativu „Pojas i put".

Reč je o ogromnom svetskom infrastrukturnom projektu čiji je cilj povezivanje Azije, Evrope i Afrike, kopnenim i pomorskim putevima, uz velika kineska ulaganja u luke, železnice, puteve, i energetska postrojenja.

Zbog toga se sve više zemalja sve više zadužuje kod Pekinga.

Jedno od najvećih pitanja posle Trampove operacije u Venecueli bilo je da li bi to moglo da podstakne Kinu da razmišlja o invaziji na Tajvan.

Međutim, Kina samoupravno ostrvo smatra njenim unutrašnjim pitanjem - kao otcepljenu pokrajinu koja će se jednog dana ponovo ujediniti sa maticom.

Ako predsednik Si odluči da izvrši invaziju na ostrvo, to neće biti zato što su SAD postavile presedan.

Kina će nastaviti strategiju pritisaka i prinude kako bi iscrpela stanovništvo Tajvana i primorala ga da sedne za pregovarački sto, smatra većina analitičara.

Vizija predsednika Sija oduvek je bila „veliko podmlađivanje kineskog naroda".

Na vojnoj paradi održanoj u septembru 2025. dok je sa balkona posmatrao njegove jedinice, rekao je da je uspon Kine „nezaustavljiv".

On želi svet koji poštuje i divi se Pekingu, a trenute potrese u svetu zbog poteza Donalda Trampa opisuje kao period „transformacije".

Predsednik Si će to videti kao priliku.

Njegova poruka je da se svet nalazi na raskrsnici i da veruje da je Kina u najboljoj poziciji da pomogne da se pokaže put napred.

• Velika vojna parada u Pekingu: 'Kina je nepobediva'
• Kako je kineska inicijativa Pojas i put vredna više biliona dolara promenila svet
• Kina u retkim mineralima pronašla Trampovu slabu tačku

'Blisko inostranstvo' Rusije

Vladimir Putin je poznato, ili možda zloslutno, raspad Sovjetskog Saveza nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom" 20. veka.

To daje dragocen uvid u njegov pogled na ono što Rusi često nazivaju „blisko inostranstvo" – bivše sovjetske republike koje su stekle nezavisnost 1990-ih.

Mnogima taj izraz ukazuje da te zemlje nekako imaju manje prava na punu državnu samostalnost nego zemlje u „dalekom inostranstvu".

Prema tom načinu razmišljanja, koji čini osnovu ideologije Kremlja, Rusija ima legitimne interese u tim državama i ima pravo da ih štiti.

Granice te sfere uticaja su nejasne, a Kremlj je namerno neodređen u pogledu toga gde tačno smatra da se one završavaju.

„Granice Rusije nigde se ne završavaju", izjavio je jednom Putin.

Neke pristalice njegove ekspanzionističke politike smatraju da ruska sfera uticaja obuhvata sve zemlje koje su istorijski pripadale Ruskom carstvu, a možda i šire.

To je jedan od razlog što Moskva pripojene delove Ukrajine naziva „istorijskim oblastima".

Na papiru, Kremlj poštuje suverenitet bivših sovjetskih republika i drugih zemalja u kojima, kako tvrdi, ima „interese".

Međutim, u praksi ima dugu istoriju upotrebe ekonomskog i vojnog pritiska na bivše satelite čim počnu da razmišljaju o napuštanju ruske orbite.

Ukrajina je to iskusila na teži način.

Više od decenije posle raspada SSSR-a, ukrajinska vlada je vodila politiku koja je uglavnom bila usklađena sa ciljevima Kremlja, i velika ruska pomorska baza je bila smeštena na Krimu, na Crnom moru.

Kremlj je bio zadovoljan tim odnosom sve dok Ukrajina nije izabrala reformski orijentisanog, prozapadnog predsednika Viktora Juščenka.

Za vreme njegovog mandata, Rusija je dva puta obustavljala isporuku gasa Ukrajini - 2006. i 2009. godine.

Kada ekonomski pritisci i političko mešanje nisu dali rezultate, Rusija je 2014. godine izvršila invaziju na Krim i preuzela kontrolu, a osam godina kasnije je pokrenula invaziju na Ukrajinu.

Slično tome, Rusija je 2008. godine zaratila sa Gruzijom, dok je na njenom čelu bio reformski orijentisan predsednik Mihail Sakašvili.

Time je učvrstila i proširila kontrolu nad oko 20 odsto teritorije Gruzije.

Od tada ruske trupe pomeraju granične stubove i bodljikavu žicu sve dublje u teritoriju Gruzije.

Izostanak ozbiljne reakcije Zapada na rusku invaziju na Gruziju 2008. i Ukrajinu 2014. godine samo je učvrstio Putinovo uverenje da je „blisko inostranstvo" njegovo.

Iako su se Ukrajina i Gruzija suprotstavile političkoj dominaciji Moskve, što je dovelo do vojne intervencije, politike nekih bivših sovjetskih republika su ostale usklađene sa Rusijom.

Ruske jedinice su i dalje prisutne u pet bivših sovjetskih republika - Belorusiji, Tadžikistanu, Kirgistanu, Kazahstanu, i Jermeniji.

Problemi za Ukrajinu i Gruziju počeli su kada su izabrale vlade koje su objavile da žele da izađu iz ruske sfere uticaja sprovođenjem demokratskih reformi i jačanjem veza sa Zapadom.

Ono što je usledilo nije bilo ništa novo.

U prošlosti je bilo mnogo sukoba koji su vođeni pod izgovorom odbrane sopstvenih interesa i zaštite etničkih manjina.

Posle Drugog svetskog rata, a zatim i posle Hladnog rata, uloženo je mnogo napora da se svetska zajednica učini zajednicom ravnopravnih, bez obzira na njihovu veličinu i naoružanje.

Ali povratak koncepta sfera uticaja mogao bi sve nas da vrati u mnogo mračnije doba istorije.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Šta je Monroova doktrina koju pominje i Donald Tramp
• Koje zemlje bi mogle da se nađu na Trampovom nišanu posle Venecuele
• Bolna pitanja za NATO i EU dok Tramp preti Grenlandu
• BBC analiza: Venecuela bi mogla da definiše Trampovu zaostavštinu i mesto Amerike u svetu
• Šta bi moglo da zaustavi Putinovo ratovanje u Ukrajini
• Autoritarni režimi umiru postepeno, zatim naglo, ali Iran još nije stigao dotle: BBC urednik

(BBC News, 01.18.2026)