О црногорском кршу и нудистима: Где је 'Лепота порока' 40 година касније

„Четрдесет година Лепоте порока? Их, бокте, како време гази, чуш“, каже ми 66-годишњи Жељко Варајић из села Озринићи код Никшића, док шетамо ка једној старој кући.

И то не било каквој кући.

Да, камена је и веома стара, вероватно још из 19. века, као из филма, али таквих је широм Црне Горе прегршт, окружених кршом или цвећем на пролећном сунцу.

Ово је кућа породице Живка Николића, сценаристе и редитеља Лепоте порока, једног од култних филмова из доба Југославије, а који 2026. - док Црна Гора обележава две деценије обновљене самосталности - пуни 40 година.

Је ли то највећи црногорски филм у историји, запитао сам се?

„Не знам да је неко боље остварење направио од Живка“, каже Жељко кратко.

Сматрали су га за најеротичнији филм Југославије, тумачили га као критику црногорског патријархалног идентитета, али то је уско схватање онога што је Николић покушао да уради, сматра Јелена Мишељић са Факултета драмских уметности у Подгорици.

„То је филм који раскринкава врло комплексан систем вредности, врло комплексне друштвене структуре и врло специфичан историјски тренутак“, каже Мишељић, професорка историје црногорског и југословенског филма, за ББЦ на српском.

Иако су прошле четири деценије, сматра да је Лепота порока и даље актуелан филм, који „одлично комуницира са публиком“, па га често приказује студентима.

Нашао се и на списку 100 филмова проглашених за културно добро од великог значаја Југословенске кинотеке.

Да то није случајно, осећа се и у маленим Озринићима, док стојимо поред старе камене куће.

„Како вели (познати црногорски глумац) Вељко Мандић на нудистичкој плажи: 'С каквим ја међедом проведох вијек'&qуот;, прекида Жељко тишину репликом из Лепоте порока.

„А то су вам ти нудисти“, кажем му.

„Нудисти, нудисти“, одговара и клима главом, уз благ осмех.

• О слободи и Слободану: Шта нам данас поручује 'Дечко који обећава'
• Пут у ум Пере Митића: Зашто је београдски давитељ почео да дави
• Чиме се данас бави млађи референт Димитрије Пантић: Прича Николе Симића

Лепота (и) Озринића

С ким год да у Озринићима причате, сви имају неку анегдоту о Живку Николићу.

Када је 1970-их у село дошао „неки Живков пријатељ Италијан“, прича Варајић, толико је био одушевљен природом и лепотом, да је изговорио нешто што се и даље памти.

„Па је л' ико умире ође“, питао се, кажу, одушевљен пролећем у селу.

И заиста је лепо.

Деца возе бицикле по сеоском путу, на оближњем кошаркашком терену двојица играју баскет, цвеће се разбашкарило по ливадама, а овце у хладу испод дрвета.

„Из Озринића носим најлепше и најсуровије приче&qуот;, изјавио је Николић у старом интервјуу за РТЦГ.

У једној башти, недалеко од породичне куће Николића, затичем 68-годишњу Миру Варајић.

Цревом залива цвеће и разни зелениш.

Питам је воли ли Лепоту порока? Воли.

Шта јој се највише свиђа? Све.

„Онај стражар, стари човек са оном пушком, то је мој свекар… Живку су сви глумци били из Озринића“, каже готово поносно.

Добро, нису баш сви.

Главна улога младе Јаглике, која се из села Међеђа, окруженог суровим црногорским кршом и патријархатом, спушта на приморје и запошљава на нудистичкој плажи, припала је Мири Фурлан, једној од највећих југословенских звезда тог доба.

Јаглика на Ади Бојани открива потпуно нови свет и ослобађа „традицијом спутану сензуалност“, наводи се у званичном опису филма.

Пре свега кроз сусрете са двоје страних туриста - играју их Алан Нури и Инес Котман - који су јој егзотични готово колико и она њима.

„Прва мисао која ми се појави на помен тог филма управо је слика Мире Фурлан, односно Јаглике, у одећи собарице, потпуно затворене у сопственом телу и њеним ограничењима на Ади Бојани“, каже Мишељић.

„Помислим на контраст између свега што Јаглика носи телом, држањем и костимом у односу на природу и сензуалност коју представља пејзаж улцињске ривијере“.

Редитељи у Југославији нису знали шта да кажу о женама, па су се само трудили да их скину, изјавила је раније Фурлан, која је преминула 2021. године.

А Лепота порока говори из позиције жене као аутсајдера у друштву, истакла је.

Њеног супруга Луку игра Мима Караџић, који је одбио разговор за ББЦ.

„То је било тада, било је давно, било је лепо, па нек остане тако у сећању“, рекао је.

Ту су и Петар Божовић као Лукин кум Ђорђе - то јест Жорж на приморју - и Мира Бањац као управница нудистичког кампа Милада.

„Тај филм је црвеним словима уписан у мојој каријери“, изјавила је Бањац 2018. године.

„Причају комшије да су пре неколико година видели Миру Бањац да је дошла Живку на гроб“, нагласила је Мира Варајић у паузи заливања баште.

Посебно је упечатљива мала улога Звонцета, коју је добио чувени Боро Стјепановић.

„Увек је било лако радити са Живком“, каже Стјепановић у разговору за ББЦ.

Међутим, о величини и значају Лепоте порока није желео да полемише и теоретише.

„Филм је стварно добар, а колико је вредан, да ли је вреднији од свих других који су снимљени у Црној Гори, или од свих Живкових филмова, не настојим да вреднујем“, каже.

Зато га питам има ли осећај да су прошле четири деценије?

„Данас је осам деценија од како сам ја рођен… Зачас прође, прохуји“, рекао ми је тог 8. маја, на његов 80. рођендан.

„Ако некога занима да гледа тај филм, нека га гледа, ја му га нећу ни хвалити ни кудити… Ни тај, ни било који други.“

• О „Вољи синовљевој&qуот; и фантастици на домаћем филму: Зашто партизани никада нису пуцали у ванземаљце
• Катабаза: Мој компликовани однос са серијом 'Црна свадба'
• Водич кроз 'Сенке над Балканом': Ко је ко и шта је шта у трећој сезони

Како сам добио улогу

Боро Стјепановић за ББЦ на српском

Срео сам Живка у Кнез Михаиловој, каже 'имам улогу за тебе у новом филму'.

'Добро', одговорим, прихватао сам код њега све, шта год и кад год.

Дошло је лето, отишао сам код мојих у Босну и прочитам негде да Живко већ снима, а није ме звао. Мислим се 'шта ли је у питању', али добро, одлучио је тако.

Међутим, једног дана зазвони телефон и он ме зове.

'Ево ја снимам, да ли би ти играо оно'.

'Па рекао сам ти да бих', кажем.

'Али мени је незгодно да те зовем, да ти кажем шта је то'.

'Кажи човече, шта год да је, нема проблема да играм'.

И онда је он тако данима одуговлачио, да ме не би увредио, шта ја знам.

'Па шта је, каква је улога?'

'Није велика, пар дана на Ади Бојани… А то је хомосексуалац'.

'Ма ја једва чекам да тако нешто играм', кажем му.

Гледао сам неки филм у коме неки хомосексуалац испраћа свога љубљенога, гледа кроз прозор и кроз завесу, овај седе на мотор и оде, а овај остаде јадничак сам.

Има ту шта да се игра.

И Дивна Јовановић, костимографкиња - која ме је више пута облачила, знала и све моје мере и мене као глумца - одведе ме у гардеробу, узела са чивилука ово, ово и ово, пресладак костим, панталоне, црвена кошуља.

Онда смо одлучили да залепим трепавице, то је била највећа мука.

Али ту је било то насеље голишавих људи, ко хоће да прође мора и сам да буде го.

Тако сам и ја, кад завршим снимање, да бих отишао до ресторана или на плажу, морао да се скинем го, а нисам још скинуо шминку.

Сви су ме гледали у чуду.

• У славу љубави: О феномену филма 'Свадба' из угла српско-хрватских парова
• Гледао сам хрватског 'Генерала' и српског 'Ђенерала' - шта су хтели да ме науче
• Која је тајна филма „За данас толико&qуот;

О менталитету

О чему је заправо Лепота порока, питам Миру Варајић.

Је ли Живко Николић ту приказао две Црне Горе?

Јесте, одговара кратко, наглашавајући да му је „сваки филм добар“.

„Све што има у Црној Гори има у његовим филмовима“, сумира све што су много стручнији написали о редитељу, али и додала:

„Оно мало прећера кад су носили лимузину“.

Реч је о сцени када се Лукин кум Жорж - кварни добављач радне снаге за нудистички камп, који ординира и вара жене по приморју - аутомобилом враћа у село на црногорском кршу.

Међутим, тамо нема пут, па му мештани носе возило преко камења.

„Филм је врло високог квалитета, изванредан и оригиналан“, каже ми нешто касније Мирин муж Рајко и додаје:

„Тај менталитет је ође присутан.“

Лепота порока је и прича о две Црне Горе, али можда још више „потпуно раскрикавање патријархалних структура и трагедије која настаје када до тога дође“, каже Мишељић са Факултета драмских уметности у Подгорици.

„То је прича о борби жене која одбија неки стари систем вредности - преузима ствар у своје руке, каже ја ћу сада да пригрлим нешто ново, што ме привлачи, неку нову врсту слободе, на шта њен супруг Лука, односно традиционална средина коју представља, није спреман&qуот;.

У том смислу је то архетипска прича која има универзално значење, додаје.

Патријархални морал, оличен у црној, до грла закопчаној женској одећи, укршта се са крајње супротном културом која човеково тело разоткрива, пише Страхиња Савић у књизи Наративни универзуми Живка Николића.

„Кад је требало да снимам говорили су ми да је то локална тема и локални проблем, да ће причу разумети само моји Озринићи&qуот;, изјавио је Николић 1996. за РТС.

„Међутим, он је ипак стигао да обиђе скоро цео свет&qуот;.

Гледао га је, како каже, и у Бостону и у Њујорку и на Мојковцу и у Пули и сви су га другачије доживели, али и осетили нешто заједничко.

О поенти филма, док стојимо поред редитељеве породичне куће у Озринићима, на крају причам и са Жељком Варајићем.

Он сматра да је Лепотом порока „овековечена љубав црногорског човека према супрузи, без обзира на те неке тврдње о суровости нашој&qуот;.

„Колико је он волео ту жену да сам себи пресуди“, каже.

На крају филма, након што је Јаглика „згрешила&qуот;, Лука одлучи да је не убије маљем - у складу са традицијом - већ сам себи одузме живот.

„Тиме се, између осталог, сугерише Лукино поштовање жене, жеља за променом и, парадоксално, одступање од традиције&qуот;, пише Савић у Наративним универзумима.

„Иако неинтелигентан, Лука је човек доброг срца - диже руку на себе и то представља његов коначни отпор патријархалном поретку&qуот;.

• Душан Макавејев: Филмовима рушио табуе, живео слободу
• Живојин Павловић, сликар бруталне лепоте на филму
• Александар Саша Петровић: Од величанственог редитеља до неподобног ствараоца

Нудисти

У Озринићима се за то време настављају обични животи које је Николић највише волео.

Велике приче носе опасност, изјавио је у старом интервјуу за РТЦГ, рекавши да се интимност „крије иза очију, усана и људи које свакодневно среће&qуот;.

„Ајде да се сликаш, нијесмо се много сликали за живота“, каже Рајко Варајић супрузи уз осмех.

„А ђе ћу ја сад оваква“, одговара Мира, завршивши с баштом.

А она камена кућа из 19. века и даље стоји, окружена травом и љубичастим цвећем.

И стајаће вероватно ко зна још колико.

„Требало је да се то адаптира, покушало се више пута, Живков син је скупљао донације да се од ње направи спомен дом, али се није успело“, прича ми Жељко Варајић.

Делом и због политике, сматра.

Живко је, како каже, у филмовима био „критичар“ и „знао да опали по њима (политичарима) у име народа“, што „неко прихвати, а неко не“.

Славољуб Стијеповић, бивши градоначелник Подгорице из табора Демократске партије социјалиста (ДПС) Мила Ђукановића, оптужио је 2014. у градском парламенту Николића да се „наругао традиционалној Црној Гори“.

Због сличних тврдњи Николића су хтели и да туку, а каже и да му је у Америци глава била уцењена на 1.000 долара.

На сличне тезе у ругању, одговорио је кратким: „Бесмислено&qуот;.

„Цео филмски живот сам провео у Црној Гори, зар то није довољан показатељ колико сам везан за Црну Гору и колико волим Црну Гору&qуот;, истакао је.

Преминуо је 2001. у Београду, и то у сиромаштву.

„Истопио се“, каже Боро Стјепановић.

Жељко Варајић се ипак нада да ће славни редитељ добити спомен кућу у селу.

„Живко је то заслужио, овековечио је родне Озриниће и био добар човек, комшија и уметник… Само такав“, каже.

Време је и да ми кренемо.

„Сад пошто је тема Лепота порока, ја бих вас замолио да се као нудисти сликате“, добацује фотограф Бата мени и Жељку.

„Виђеће нас неко ође“, насмејао се Жељко од срца.

„А и немамо плаже ниђе“.

хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=ИАрп91ЕУкс1Е&амп;т=2с

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• 'Кармадона' као хорор сатирична критика савременог друштва: Александар Радивојевић за ББЦ
• Владимир Тагић за ББЦ: 'Иуго Флорида' љубавно писмо оцу, а 'Сабља' прекретница
• Глумац Драган Мићановић: 'Лековито је причати о проблемима, да би се исцелиле ране'
• Интервју петком: Срба Кабадајић, пиротехничар - како настају филмска магија и празничне чаролије
• Потреба за мржњом, или како је редитељ Филип Чоловић покушао да се избори са болом
• Интервју - Борис Миљковић: О Југословенима, носталгији и Марини Абрамовић

(ББЦ Невс, 05.24.2026)