Dan kad sam videla Oluju: Najgora uspomena iz detinjstva koju sebi nikad neću dozvoliti da zaboravim
Noizz 04.08.2017
Bilo je leto, avgust. Imala sam četiri godine i mama je tog dana rešila da me povede sa sobom na posao jer nije imao ko da me čuva kod kuće. Radila je u Domu zdravlja na Novom Beogradu, pored Starog Merkatora i znam iz priče da me je često tamo vodila. Ne sećam se nijednog drugog puta, osim tog dana. Padala je neka dosadna kiša, a autobus na liniji 88 je stajao u koloni na uključenju na autoput dobrih 20 minuta. Nije se pomerao i svi su postajali nervozni. Mama i ja smo sedele na prvim sedištima,
Sećam se da sam neki vremenski period, koji iz ove prespektive deluje kao čitava večnost, videla samo gomilu ljudi kako se komešaju, raspituju se šta se dešava i onda, kad konačno dobiju odgovor, počinju da plaču, drže se za grudi, psuju, krste se. Vozač je bolno jecao i ubrzo je i moja mama počela da plače i gleda ispred sebe kao da se pred nama odigrava nešto užasno. Nisam imala pojma šta se dešava, niti sam mogla da vidim od ljudi koji su
