Zašto je ćutao Ivo Andrić
Nedeljnik 04.12.2017 | Piše akademik Ljubomir Simović
Ćutali su mnogi drugi, ali je Andrićevo ćutanje bilo najupadljivije. Najupadljivije i zato što se on, kao pisac sa velikom međunarodnom reputacijom, a pogotovo posle dodeljivanja Nobelove nagrade, mogao smatrati nedodirljivim. I što je, kao nedodirljiv, mogao sebi dozvoliti više slobode nego drugi. Andrić je, međutim, ćutao. I ne samo da je ćutao, nego ni na koji način nije učestvovao u javnom životu
Ivo Andrić je po mnogo čemu predstavljao zagonetnu ličnost. Među njegovim najzagonetnijim crtama bio je njegov odnos prema učešću u javnom životu. U burnim decenijama jednopartijske vladavine, u kojima je bilo sve strogo kontrolisano, i u kojima se često, katkad i veoma dramatično, postavljalo i pitanje slobode govora, Andrić je ćutao. Disciplinovano je dolazio na skupštine Udruženja književnika, nije propuštao sastanke aktiva pisaca članova
