Arhiva » Vesti » Dnevnik 26.03.2018

Željka Milanović: Nije muzika manje muzika ako je vedra i vesela

NOVI SAD: Na Dan Srpskog narodnog pozorišta, 28. marta, u našem najstarijem profesionalnom teatru biće praizvedena opera akademika Dejana Despića „Pop Ćira i pop Spira” pod upravom dirigentkinje Željke Milanović, redovnog profesora na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Dnevnik ponedeljak, 26. mart 2018.  |  Dnevnik.rs

Pre tri decenije Željka Milanović je, tada kao studentkinja četvrte godine Fakulteta muzičke umetnosti, imala čast da na Kolarcu premijerno izvede horsku kompoziciju akademika Dejana Despića „Dan svih živih“.

Nisam tada mogla ni da sanjam da ću, eto, trideset godina kasnije ponovo biti u prilici da dirigujem praizvedbom nekog profesorovog dela, kaže za „Dnevnik” Željka Milanović.

I, kaže dalje, drago mi je što je to opera, što je to domaća tematika, što su u pitanju ovdašnji karakteri koje možemo da prepoznamo svuda oko nas.

Naravno da nikada nije svejedno ko diriguje, ko svira, ko peva, jer svako delo mora da prođe kroz ličnosti tih ljudi pre no što bude izneseno na scenu. Ono što je imao – profesor je rekao u partituri, i sada je na nama da njegove zaista sjajne, razigrane muzičke ideje što vernije i slikovitije prenesemo publici, zaključuje Željka Milanović.

Da li je za dirigenta veći profesionalni izazov kada mu valja tragati unutar neke već stotinama puta izvedene partiture ili kada zna da će nekim delom prvi dirigovati i time postaviti određene standarde njegovog tumačenja?

Oba zadatka su na svoj način osobena. Osobenost pristupa delu koje je ranije izvođeno je u tome što tu treba da izbegnete ponavljanje već viđene zvučne slike, odnosno morate pronaći svoj put, svoju liniju razvoja, svoj način formiranja celine... Pri tome, razumljivo, što je posmatrano delo više puta izvođeno, to je i ta potraga za vlastitim putem teža i izazovnija. Osobenost praizvedbe nekog dela ogleda se, pak, u tome što partituri koja je pred vama zapravo tek treba da omogućite da zaživi, da počne da diše i komunicira s publikom. Postupak je u ovom slučaju dugotrajniji, naporniji, svakim se danom otvara novi prostor, jer dok ne proniknete u njegovu suštinu, zapravo ne znate kakvo je delo pred vama.

To važi i za operu?

Pogotovo to važi za operu. „Pop Ćira i pop Spira“ je delo od 2 sata i 15 minuta muzike; uobličiti to u jedinstvenu celinu nije jednostavno. Detalji su lepi i dragoceni, ali ako nema dobro osmišljenog „krupnog plana“, oni ostaju nepovezani, bez utemeljenja i samim tim gube značaj. U svakom slučaju, moram priznati da je, iako sam se i ranije sretala sa partiturama koje su retko ili uopšte nisu izvođene, rad na operi akademika Despića, u smislu pripreme dela, bio najteži. Umnogome je to i zbog samog muzičkog jezika koji profesor uporno iz scene u scenu formira, dosledno insistirajući na svakoj pojedinoj liniji, koje su razvijane svaka sa svojom mikrodinamikom, da bi ih onda stopio u širu sliku. Kod njega je svaki instrument pođednako dragocen, svaki ima svoj melodijski život. Naprosto, orkestar vri kao košnica.

I forma opere je neobična – recimo, horska intermeca nisu izuzetak već pravilo i praktično najavljuju radnju u svakoj sledećoj sceni sa solistima...

Težište orkestarskog zvuka je u intermecima i orkestarskim solo partijama, kojih ima nekoliko, dok je u scenama potpuni fokus na solistima i njihovoj interpretaciji. I zato je odgovornost na pevačima ogromna. Nema pokrivanja, nema skrivanja, nema pomoći ni od orkestra, hora, dirigenta, nemate na koga da se oslonite osim na svoj glas, harizmu i unutrašnji potencijal. I tu sada dolazi do izražaja njihovo scensko iskustvo i kompletan umetnički habitus, prirodnost, ubedljivost... S druge strane, profesor Despić je posvetio veliku pažnju građenu svakom od tih likova, koji nisu tipizirani, naprotiv, produbljeni su, iznijansirani, u muzičkom smislu oblikovani do najmanjih detalja, tako da čak i epizodne role mogu da budu itekako dragocene za interpretatora.

Solisti s kojima sam razgovarao kažu da je neophodna izuzetna koncentracija jer „ako odlutaš – nemaš posle za šta da se uhvatiš“?

Profesor Despić je tok dešavanja naizmenično smeštao na scenu, u hor i u orkestar, tako da bez sva ta tri elementa objektivno ne možete da pratite delo. Ne verujem, recimo, da biste mogli da slušate samo orkestarski zvuk i da se time zadovoljite, zato što su na mnogim mestima solisti dominantni ili je hor taj koji odnese prevagu. I zato je potrebna velika koncentracija da bismo u redu uopšte stigli od početka do kraja. A da bismo pri tome još nešto i iskreirali, potrebno je usvojiti profesorov način muzičkog mišljenja. Zato mi je negde žao što nije bilo još ovakvih opera na repertoaru SNP-a, jer ovde svi moramo da budemo jako disciplinovani, potrebna je veoma velika odgovornost u izvođenju, pažljivo slušanje kolega i savesno interpretiranje svoje deonice, sa potrebnom dinamikom, da bi i drugi mogli da „osvoje“ prostor koji im je profesor namenio...

Naše operske kuće ipak ne mogu da se pohvale nekim kontinuitetom stavljanja na repertoar novih operskih dela, ni iz svetske literature, a kamoli domaće, a jedno od obrazloženja je – ljudi više vole „Tosku“, „Travijatu“...

Novi Sad ima izvesnu dinamiku izvođenja savremenih operskih dela: „Mileva“ Aleksandre Vrebalov, „Poslednji ljetni cvijet“ maestra Zorana Juranića, i to je dobro. Međutim, treba raditi kontinuirano, da takva dela postanu sastavni deo repertoara. Tek tako ćemo uspeti da publiku odnegujemo za nešto novo. Nije samo pozni romantizam taj koji bi trebalo da bude predstavljen publici, naprotiv. Uostalom, ni krajem XIX veka nisu izvođene samo opere stare vek i kusur, već su na scenu postavljana dela završena pre četiri nedelje, tri meseca ili dve godine. Nažalost, mi smo skloni tome da sve što je savremeno gurnemo pod tepih „da tamo odleži“, iako nam se time sužavaju zvučni svetovi. A, evo, opera „Pop Ćira i pop Spira“ nije samo ilustrovala poznati Sremčev roman, već smo dobili izuzetno bogato, sveže delo, slojevito, raznovrsno, inspirativno, raskošno po zvuku, instrumentaciji...

Autorski tim

Libreto opere „Pop Ćira i pop Spira”, utemeljen na romanu Stevana Sremca, napisali su Vesna Miladinović i nedavno preminuli operski reditelj Dejan Miladinović (1948 - 2017), po čijem je konceptu delo na scenu SNP-a postavila Ivana Dragutinović Maričić, stalna rediteljka Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

Izuzetno važan elemenat tog rediteljskog koncepta su skice čuvene ilustratorke dr Vladane Likar Smiljanić, na temelju kojih su Vladimir Savić i Senka Ranosavljević uradili scenografiju i kostime. Hor je pripremila Vesna Kesić Krsmanović, a u solističkim rolama su Saša Petrović / Saša Štulić (Pop Ćira), Marina Pavlović Barać / Violeta Srećković (Persa), Danijela Jovanović / Laura Pavlović / Pamela Kiš Ignjatov (Melanija), Branislav Cvijić (Pera), Nebojša Babić / Goran Krneta (Pop Spira), Verica Pejić (Sida), Jelena Končar / Višnja Popov (Jula), Vasa Stajkić / Branislav Stankov (Šaca), Darija Olajoš Čizmić / Vesna Aćimović (Frau Gabrijela), kao i Marija Cvijić / Maja Andrić, Ana Bajić, Igor Ksionžik / Ljubomir Popović, Miloš Milojević, Željko R. Andrić, Nikola Basta, i Marta Jakobac Morar.

Foto: Privatna arhiva

Akademik Despić je u intervjuu „Dnevniku“, koji ćemo objaviti na dan premijere, otkrio da je jedan od ključnih razloga zbog kojeg je uopšte pristao da piše operu – duhovit libreto. Jer je, kaže, tokom svoje kompozitorske karijere težio humoru u muzici, i to onom „hajdnovske, dobroćudne vrste“, smatrajući da je jedno od „ubedljivih obeležja savremene muzike – nedostatak humora“...

Nesporna je činjenica da je profesor podstakao mnoge mlade kompozitore da pišu vedrije, da muzika bude i izraz radosti, dobrog raspoloženja, a ne da publiku samo zasipaju patosom i nekom isforsiranom tugom, sve u uverenju da samo kroz proživljavanje najdubljih i najtežih emocija, kroz jad i čemer mogu da se iskažu. Po akademiku Despiću, nije muzika manje muzika ako je vesela i vedra. I opera „Pop Ćira i pop Spira“ je zaista svojevrstan omaž tom njegovom stavu, ne samo zbog doprinosa veoma duhovitog libreta Dejana i Vesne Miladinović, već se to jasno oseća kroz melodijske linije, kroz sastav instrumenata, kroz njihovo korišćenje na način giocoso, dakle veselo, šaljivo, razigrano... do opšteg smeha i kalambura kojim odiše celo delo.

M. Stajić


Objavljeno na sajtu dnevnik.rs »


Uvek ažurne informacije, zapratite naš Twitter nalog  

Ključne reči

Pozorište Novi Sad

©2019 Netmark d.o.o.