Irsa Dejli-Vord: Manekenka koja je bol pretvorila u poeziju

Instagram pesnikinja Irsa Dejli-Vord imala je težak život - nesređeno detinjstvo, gubitak majke i borbu sa depresijom. Ali te stvari su je, kaže ona, pretvorile u osobu koja je danas i podarile dodatnu dimenziju njenoj nedavno objavljenoj prvoj zbirci pesama „Kost".

Majku Irse Dejli-Vord je na ispovest navela jedna epizoda serije „Koronejšn Strit". U ovoj sapunskoj operi se ispostavilo da je jedan lik, koji je dugo godina trebalo da bude nečiji otac, zapravo očuh. Dejli-Vord se i sama našla u sličnoj situaciji kad joj je majka iznenada saopštila da čovek za koga je Irsa verovala da joj je otac, u stvari to nije.

Bila je šokirana, ali je bilo i drugih epizoda iz njenog detinnjstva koje su podsećale na sapunice.

Dejli-Vord opisuje odnos sa majkom kao „zanimljiv". Njen biološki otac nikad nije bio deo njenog života, ali i majka je bila odsutna tokom veoma bitne četiri godine.

„Dok sam bila dete, majka je morala da donosi mnogo odluka koje u to vreme nisam razumela", kaže ona.

Nakon raskida s njenim „ocem", majka Dejli-Vord morala je da radi noću i odlučila je da pošalje decu iz Londona za Lankašir, da žive sa bakom i dedom.

I tako se sa sedam godina Irsa sa mlađim bratom obrela u veoma drugačijem svetu. Baka i deda su bili - i još uvek su - strogi adventisti sedmog dana (subotari).

„Oni slede mnoga pravila - to je hrišćanska sekta koja se drži Starog zaveta", kaže ona, a posebno Deset zapovesti. Dejli-Vord je naučila Bibliju napamet i slobodno vreme je provodila deleći letke o Drugom Hristovom dolasku.

Smatrala je da je to nepravda. Primetila je i da su je, uprkos tome što je naporno radila, pripadnici crkve i dalje strogo osuđivali - kao što se toga priseća u pesmi Sabat.

Sabat

„Tvoja suknja ima previsok izrez za crkvu. Stariji ljudi zure. Povukla si na majku. Uvek želiš dobro i nikad ne činiš dovoljno. 'A gde je ona ovih dana?', pitaju sa znalačkim izrazima lica."

Patnja i izazovi su se nastavljali, samo da bi se deca, kad je Irsa imala 11 godina, iznenada preselila nazad u London i ponovo počela da žive s majkom. Majka je i dalje radila noću kao medicinska sestra, a Irsa bi često ostajala sama da čuva brata. Bila je to sušta suprotnost strogom religioznom vaspitanju na koje su do tada navikli.

„Ona je za nas i dalje bila stalno odsutna i uvek na poslu, uvek je jurila za nečim novim", kaže Dejli-Vord.

„Radila je da bi nama bilo bolje, ali odsustvo koje osećate u tim godinama... Kao dete ga doživljavate kao odbacivanje, bilo opravdano ili ne."

Možda baš zbog toga, uprkos mnogim godinama provedenim u Londonu i inostranstvu, Dejli-Vord i dalje govori lankaširskim akcentom.

Dok je još bila mlada, Dejli-Vord je otišla od kuće da bi živela sa starijim muškarcem. Potom joj je 2007. godine umrla majka. Dejli-Vord je u tom trenutku jedva sastavljala kraj s krajem radeći kao foto-model, i pala je u depresiju.

„Tonula sam sve dublje i bilo mi je zaista teško dsa sastavljam kraj s krajem, da platim stanarinu i ostanem pozitivna bez ikakve podrške", kaže ona.

Da stvar bude gora, nije bilo mnogo posla za crne manekenke. Čak i danas Dejli-Vord primećuje da veliki časopisi imaju deset belih modela na jednog crnog.

„Uvek je to ista crna devojka ili neke druge koje liče na nju, a među nama ima toliko razlika, zar ne?"

I tako je spakovala stvari i potrošila ono malo novca što je imala na avionsku kartu za Južnu Afriku.

„Južnoj Africi me je privuklo to što modeli izgledaju kao ja, a ima i mnogo više raznolikosti", kaže ona. Nameravala je da ostane dva meseca, ali je na kraju tamo provela tri godine.

Ljubav prema poeziji ponovo je otkrila u jednom baru u Kejp Taunu.

Dejli-Vord je strastveno čitala od najranijeg detinjstva i „zanimalo ju je pripovedanje i traganje za saznanjem zašto ljudi rade to što rade". Sa 17 godina je slala pesme časopisima, ali su sve odbijene.

Kad je stigla u Južnu Afriku, odavno je već digla ruke.

„Zaboravila sam da sam spisateljica i pitala se zašto se ne osećam dobro", kaže ona.

Jedne večeri otišla je na veče javnog čitanja poezije, gde je svako ko je pripremio nešto na zadatu temu mogao da nastupi. A tema za sledeći sastanak bilo je nešto sa čim je Dejli-Vord mogla da se poistoveti - razdor u porodici.

„E, to će biti lako", pomislila je.

Naredne nedelje bila je spremna da nastupi.

Istinita priča

„Nije da Tata ne voli tebe ili tvog brata, rekla je Mama, mažući naše suve noge vazelinom, niti je vaša Tetka Ejmi kučka koja će ti preoteti muškarca, varati te i zabiti ti nož u leđa, jer ne može da zadrži svog muškarca pa onda mora da krade tuđe."

Pesma „Istinita priča" dočarava trenutak kada se brak njene majke raspao kao posledica očuhovog neverstva.

„Svi misle da su u pravu i svi žele da im bude oprošteno", kaže Irsa. „Svi su na neki način krivi i ovo je priča o mladom detetu koje pokušava sve to da poveže."

Još jedna pesma - po imenu „Poezija" - bavi se istom temom, slikajući teskobu koja može da nastane kad porodica sedne da jede i „meso i krompir vam zapinju u grlu".

Dejli-Vord je na kraju o svom trošku izdala zbirku pesama Kost, od kojih su neke nastale za potrebe tih sesija u Južnoj Africi. Ti radovi pretvorili su je u pravu zvezdu na Instagramu.

Mnoge pesme bave se bolom njenih ranih godina. Kao pesnikinja, ona prihvata sve te izazove koje joj je život nametnuo.

Bez njih „ne bih posedovala ovu mudrost", kaže ona, „ta iskustva vam obogaćuju život."

„Verujem da je svako iskustvo pozitivno i ne bih imala zbirku pesama da nisam prošla teška vremena. Pesme o drveću i cveću su lepe, ali meni nije cilj da pišem o njima."

Teška vremena svakako figuriraju i u jednoj od Irsinih najistaknutijih pesama, „Mentalno zdravlje".

Kad objavi nekoliko stihova, njeni pratioci na Instagramu ostavljaju komentare kao što su: „Ova mi je baš trebala", „Pročitala sam ovu tokom poslednjeg napada depresije i plakala i plakala..." i „Hvala ti za tvoje reči - srceparajuće i predivno."

Mentalno zdravlje

„Kad ti se krv u telu umori od protoka, kad su ti kosti teške a šuplje, ako si prešla tridesetu, slavi, ako još nisi, raduj se. Znaj da dolazi vreme u životu kad će se prašina sleći, a šare pretvoriti u sliku."

„Bilo je tako lako pisati!", kaže ona. „Zato što se radilo o svemu što sam zaista, zaista osećala u životu. Najiskrenija osećanja mi je najlakše da zapišem, zato što dolaze pravo iz srca."

Pisanje je i proces zaceljivanja, tvrdi ona.

„Pisanje razbija izolaciju, a izolacija je ono što te pritiska i sputava."

„Koliko god ti je teško, iznenadićeš se koliko pravih saveznika i podrške imaš."

Čak i ljudi koji se ne smatraju piscima trebalo bi da razmisle o pisanju zarad sopstvenog dobra, kaže ona.

„Kad ustaneš ujutro i mozak sam krene da ti radi, to ume da bude zaista lepo i posle se osećaš mnogo lakše."

Uprkos njenom komplikovanom odnosu sa Adventistima sedmog dana i religijom uopšte, Dejli-Vord smatra da neka vrsta duhovne vežbe može da bude korisna, makar se radilo samo o meditaciji.

„To je naročito važno danas, kad nas stalno bombarduju vestima, činjenicama i negativnostima", kaže ona.

„Ne smete da dozvolite da vam to hrani mozak, morate da se hranite pozitivnim stvarima."

Njen naredni projekat su memoari nazvani „Strašno".

Kao i „Kost" - koji je prošle godine reizdao „Partikjular buks", ogranak izdavačke kuće „Pengvin" - oni će u strašnim iskustvima njenog detinjstva, nagoveštava ona, videti nešto pozitivno.

UPOZORENjE: Sve fotografije imaju oznaku "SYNDICATION RESTRICTED", što znači da NE SMEMO da ih delimo sa partnerima.

(BBC News, 03.30.2018)