"Тишина постаје последња граница патње, иза ње је ништавило": Филип Давид пише млађем себи
Недељник 13.04.2018 | Пише Филип Давид
"Позван а често и непозван долазиш у моје мисли, у моја сећања, иако си далеко, далеко у неком другом недоступном времену и неком простору који не припада овоме садашњем. А ипак ето, нераздвојни смо, један без другога не можемо"
Живимо у два одвојена света, раздвојени временом и простором. Ја тебе видим и све знам о теби. Ти мене не видиш и мало знаш о мени, мада ме често сањаш и замишљаш. Уистину, иако тек одрасташ, већ имаш своје погледе на живот, своје планове још не сасвим јасне и помало мутне, и не занима те много што те неко чији се животни пут ближи свом природном крају чека у будућности, спреман да даје савете, упозорава и опомиње. Разумем, и ја сам био такав
