Пустоловине Марсела Пруста: Салонска оговарања и метафизика
Недељник 30.12.2018 | Пише Мухарем Баздуљ
Издавачка кућа Лагуна је ове године објавила „Једну Сванову љубав“ Марсела Пруста. Наредне године навршава се тачно један век откад је Пруст за наставак те књиге („У сени процвалих девојака“) добио Гонкурову награду, најважнију француску награду за роман. То је било прво велико признање за његов рад и први сигнал да је реч о писцу који улази у историју књижевности. Иако представља целину за себе, „Једна Сванова љубав“ је чврсто уклопљена у венац романа „У трагању за изгубљеним временом“; штавише,
Марсел Пруст спада међу оне ретке – најређе – писце који су постали својеврсне литерарне иконе. Ако је Гистав Флобер постао симбол скраћивања и сажимања као књижевног поступка, онда је Марсел Пруст ту његов антипод: његово се име, дакле, веже за дуге, скоро бескрајне меандре реченица које су по легенди док би писац кориговао рукопис и даље бујале, нарастале и шириле се. Има још слика по којим памтимо Пруста: док Хемингвеј пише стојећки,
