Вуковар скоро три деценије после рата: Кад се проговори о чему се иначе ћути

Прохладни, ветровити понедељак, око 21 сат - на уређеном вуковарском корзоу, целом његовом дужином, нема ниједног пролазника.

Слика је то града у коме је пре рата живело више од 40 хиљада становника, после рата око 30 хиљада, а од уласка Хрватске у Европску унију још мање - свега нешто више од 20 хиљада, према процени локалних комуналних служби.

Слика је то града кога је из празничног дремежа пробудио снимак младића који на фудбалској утакмици у Вуковару нису устали док је интонирана хрватска химна.

Уз коментар на конференцији за медије да је понашање ученика Средње техничке школе „Никола Тесла&qуот; пример „континуиране великосрпске пузајуће агресије&qуот;, видео је промовисао и сам градоначелник Вуковара Иван Пенава, члан Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).

„Да ме је неко питао 13. јануара шта има ново у Вуковару, ја бих му рекла - баш ништа.

Следећег дана, ја сам унезверена дошла код директора јер сам се осећала лично прозваном&qуот;, почиње причу за ББЦ на српском професорка ове школе Лилијана Радобуљац.

„Дјеца&qуот; и „деца&qуот;

Ова енергична жена снажног духа предаје хрватски језик ученицима који исти наставни програм слушају на два језика - хрватском и српском.

„То су моја дјеца и моја деца&qуот;, каже са осмехом, напомињући да понекад тек на пола часа примети у ком је одељењу - „српском&qуот; или „хрватском&qуот;.

Осим што иду у одвојене разреде, међу ђацима ова професорка не види никакве разлике.

„Описујем их као младе људе будућности.

Они који нису у додиру са младости не знају колико су они радознали, колико траже ширине и колико су добри млади људи - ако им дамо прилику.&qуот;

Помињање младих људи из њене школе на листи оптужби вуковарског градоначелника Лилијану Радобуљац лично је погодило.

„Када кажеш да ученике тако уче, а то је као да их ја томе учим, све упаковано са синтагмом великосрпска агресија - то је недопустиво.

Користити децу је дно - не знам како бих другачије то описала.&qуот;

Уместо тога, професорка хрватског језика сматра да је боље било да је градоначелник Пенава, и сам некада професор и директор једне вуковарске школе, дошао међу ђаке, да са њима разговара о лошој слици коју су својим поступком показали и укаже им на грешке.

„Разговарали смо у разредима, они су то очекивали од нас.

Они су желели да ја потврдим да они нису такви, да постоји та позитива коју ми негујемо.&qуот;

Лилијана Радобуљац је професорка хрватског језика у Средњој техничкој школи „Никола Тесла&qуот; у Вуковару, а претходно је радила у Винковцима и Поречу. Добитница је награде „Понос Хрватске&qуот; јер је као оболела од карцинома, написала књигу у знак охрабрења свим оболелим. Награду „Иван Филиповић&qуот; добила је за борбу за достојанствене услове рада њених ученика. Мајка је девојчице са Дауновим синдромом и председница удружења „Вуковарске искрице&qуот;.

У школи оштећеној у ратним борбама, дуго година није било грејања, али јесте иницијатива да се ученици две националности повежу.

„Ми смо још 1998. закључили да нам треба један добар фудбалски тим школе - а не два.

Тако је и са драмском, музичком секцијом.&qуот;

Прошлогодишњи матуранти „Николе Тесле&qуот; заједно су по први пут ишли на екскурзију у Грчку, а претходно на београдски Сајам књига.

Победнички рад

После прве заједничке екскурзије ученика који наставу слушају на хрватском и српском језику, ученик Денис Пауленка написао је писмени задатак који је победио на такмичењу Форума за одгој и образовање, у категорији Промени свет. ББЦ на српском преноси део Денисовог награђеног рада.

- Крећемо сутра у 7:00. Не желим да нетко касни! Провјерите још једном путовнице, особне документе.

Биле су то већ више пута поновљене ријечи нашег разредника. Матуралац. Чека нас Грчка.

- Још једна ствар, ви сте прва генерација која иде заједно с ученицима који слушају наставу на српском језику. Све смо се договорили... Они су ваши вршњаци и не желим никакве проблеме...

Није нам била нека узбуна. Све смо то већ искоментирали између себе. Никада у школи нисмо имали проблема с неким због његове националности, али је очито у прошлости било таквих нелагода. Мој је разред закључио овако: што нас је више, бит ће нам боље!

Чим смо ушли у аутобус, разредник је опет питао за путовнице. Нисмо успјели ни преврнути очима, а зачули смо њиховог разредника:

- Јесте сви понели пасоше? Немој после да буде нисам знао.

Ја сам се насмијао од срца. Све ме подсјетило на филм „Лајање на звезде&qуот;. Додуше, код њиховог сам разредника ишао на слободне активности и никада нисам скужио... Ето, нисам скужио да зна српски. Јер, све смо вјежбе, акције и догађања испратили на хрватском језику.

Што сам још схватио у том тренутку? На ово питање њиховог разредника нитко од нас није преврнуо очима.

Једноставно, то је било то. Заједничко путовање, заједнички матуралац.

У аутобусу су ориле и „наше&qуот; и „њихове&qуот; пјесме. Коме се није свиђало, ставио је слушалице на уши и мир. Већини је било најважније да могу пјевати...

И поред чињенице да њихова школа осваја медаље на такмичењима не само из техничких предмета, да на часовима раде са модерним технологијама и стварају иновативна решења, поново су се нашли у контексту приче која корене вуче далеко пре њиховог рођења.

„После објаве снимка, на пробу драмске секције дошли су новинари да са њима разговарају о томе, а један ученик их је питао Докле више да о томе пишете...

Они желе да покажу где су најбољи, а не да се стално пребира по дну.&qуот;

Професорка Радобуљац нема дилему - све је то прича политике која на тај начин за себе сврстава сигурне бираче и тако ће бити све док се не изађе из наметнутих оквира.

А све је више онога због чега се из тих оквира излази.

„Имам једног ученика Јована који ми је у писменом задатку описао своју велику љубав и колико они пазе једно на друго - колико су свесни своје различитости, колико се воле, али и колико морају пазити на своје окружење, пријатеље, родитеље.

Мислим да једино тако може.&qуот;

Школске клупе за Лилијану Радобуљац место су где ђаци морају бити заштићени од сваке врсте зла које, како каже, увек постоји у мањем проценту, али је гласно и агресивно.

„Мој задатак је да добру децу и добру дјецу охрабрим да никада не ћуте.

Историја је показала да је то најгоре што нам се може догодити&qуот;, закључује професорка хрватског.

Живот на граници не чека политичке одлуке

Има ли ћирилице у Вуковару

„До сад им је нуђена само лаж&qуот;

Није хтео да ћути - тако своју мотивацију да објави снимак младића који не устају на хрватску химну за ББЦ описује вуковарски градоначелник Иван Пенава.

„Не желим себи, као особи и градоначелнику Вуковара, ставити на терет кривицу и одговорност за то што смо тој деци нудили до сада - затворену атмосферу.

Неко је за то одговоран, а приказ тог снимка је рефлексија услова у којима ти млади људи одрастају.&qуот;

Иван Пенава у политику је ушао из просвете - осам година предавао је физичко, а потом шест година био директор Економске школе у Вуковару.

„Мени је жао - нису ти момци били тема или мета, како год желите.

Медији су отишли у том смеру.&qуот;

Члан ХДЗ-а каже да му је циљ био да се проговори о „забрањеним&qуот; темама, што сматра да је био узрок и етничких сукоба који су разорили Вуковар.

„Нисмо ми њима досад ништа нудили - само лаж.

Да не можеш да причаш отворено о неким стварима, правиш поделу међу њима, па их и различито образујеш.&qуот;

Пенава каже да је различито виђење истих догађаја из блиске, заједничке и катастрофалне историје - погубно, те да грађани Хрватске, без обзира на националност, треба да усвоје виђење ствари које је у темељу хрватске државе.

„Из аспекта Хрвата, неустајање на химну шаље поруку да нисте добри грађани, не волите државу, не поштујете химну - одгајамо децу да су међусобно неспојиви.

Са аспекта Срба, отвара се питање јесам ли довољно добар Србин јер живим у Хрватској, прихватам да радим, на пример, у полицији и носим шаховницу.&qуот;

Вуковарски градоначелник привукао је пажњу и када је прошле године позвао на велики протест у Вуковару на коме је затражио од институција своје државе да истраже и казне ратне злочине који су се догодили током рата деведесетих.

„Ми на овакав начин, као град, не можемо даље.

Мени ни позиција градоначелника Вуковара, а ни мој став, не дозвољава да се поставим на тај лакши, али лажљив начин који заварава и оставља причу нерешеном.&qуот;

Пенавин заменик из реда српског народа Срђан Милаковић каже да су овакви потези градоначелника - контрапродуктивни.

„Он је потпуно промашио са тим стварима - а то мислим да није само став српске заједнице, него и власти Хрватске.

Промашио је јер је радио ствари једнострано - ако тражиш процесуирање ратних злочина, тражи то за све злочине и немој у први план стављати српску или хрватску жртву&qуот;, каже Милаковић за ББЦ.

Ипак, иако Милаковић и Пенава о кључним питањима етничких односа у Вуковару не могу да постигну ни најмањи консензус, у једном су сагласни - и да не седну за исти сто.

Комуникације представника заједница - нема.

„Ми 20 година нисмо комуницирали, барем на високом нивоу - ни у јавности, а ни међу собом - јер немамо додирних тачака.

Однос већине према мањини има веома оштре линије - кад прихватите то, то и то, онда ћемо разговарати, а до тад нећемо ни разговарати&qуот;, каже заменик градоначелника.

Фасаде и атмосфера

Са прозора канцеларије градоначелника Пенаве поглед пада на жуту фасаду зграде Радничког дома, једног од историјских симбола Вуковара - и сам жртва гранатирања овог града.

„Та зграда је прекрасна архитектонски, сјајно је обновљена фасада.

Али је празна - изнутра није обновљено ништа&qуот;, нестаје Ивану Пенави осмех са лица док открива да је за унутрашњу рестаурацију потребно још око три милиона евра.

Слика обновљене фасаде, али не и унутрашњости и суштине, види се и на многим другим примерима вуковарског живота.

„Ми овде нисмо сиромашни - у Европској унији људи за читав живот не стекну некретнину, а овде мало ко да је нема.

А људи затворе врата и одлазе и то је за мене страшно депримирајуће - људи се задовоље са тако мало, колико су овде презасићени и преморени од тема којима не желе да се баве&qуот;, црта скицу вуковарског живота заменик градоначелника Милаковић.

Обојица су сагласни да је после рата много новца уложено у обнову града, пре свега у инфраструктуру која је била готово у потпуности уништена.

„Народски речено - имате утисак да од тога нема среће.

Потребно је Вуковару нешто друго поред тога - потребно је радити на атмосфери јер човек кад је незадовољан, не изађе да шета новим кејом поред Дунава - он то и не види, њему то не значи ништа&qуот;, каже Милаковић.

Представник Срба очекује да на атмосфери раде сви друштвени чиниоци, да препознају шта је лоше и не производе сукобе и афере.

Градоначелник Пенава пажњу скреће и на пројекат мирне реинтеграције Славоније под власт Хрватске након Ердутског споразума.

„Омогућила је реинтеграција да повратак прође без инцидената, али ствари су остале закопане, не доживљавају трансформацију и то има своју цену.

Она никада неће бити изражена кроз крв, јер је све готово, али су последице за град огромне - то је проблем са атмосфером и то не оном свакодневном, у који год кафић да седнете, без обзира да ли ћете се обратити на екавици или ијекавици, апсолутно нећете имати проблем.

Али ту је нешто што се не види, што је људима са стране тешко да схвате - о томе се не прича отворено, не комуницира се, постоје табуи и они стварају нелагоду&qуот;, каже Пенава.

„Мењање граница на Балкану - пут у бескрајне ратове&qуот;

Где престаје подела, а почиње тимски рад

Канцеларије градоначелника Пенаве и заменика градоначелника Милаковића налазе се на истом спрату вуковарске градске управе - између њихових, налази се још тачно троја врата.

Они формално заједно чине градску власт, а у последње три године имали укупно десетак састанака, на јавним догађајима се нису појављивали заједно.

И то не негирају - ни један, ни други.

„Пенава: Да, настављамо ту слику поделе и сегрегације.

ББЦ: Зашто Ви немате снагу да то промените?

Пенава: Иван Пенава, као градоначелник или не као градоначелник, појавиће се у цркви Светог Николе на православни Ускрс - без проблема. Хоће ли се Срђан Милаковић појавити у Колони сећања, или на Дан независности - или било ко од те деце? И ако неће - зашто то раде, шта очекују, где је тај мир, суживот и будућност - ко је нуди, а ко не?&qуот;

Као у огледалу, одговор стиже из друге канцеларије.

„Градоначелник је први који својим потезима може показати иницијативу.

Као заменика градоначелника, он може да ме маргинализује - сузио ми је маневарски простор хватајући се за оно што је мени немогуће да одговорим.&qуот;

Милаковић каже да би многи потцењивали искреност његових симболичких гестова, чак и кад би се десили.

„Ја могу фингирати ствари ради мог интереса, бити прагматик, испунити све што хоћете, пред било којим спомеником - али ме не можете натерати да мислим другачије.

Схватио сам да ни то не би било довољно и дало резултат јер је превише људи који су остали у тој ратној прошлости.&qуот;

Ипак, има и оних који су далеко од те прошлости.

Док су спортска борилишта најчешће попришта излива националистичке енергије, а трибине место са кога снимци могу да уздрмају читаве градове и друштва, вуковарски женски одбојкашки клуб баштини сасвим другачију причу.

На терену су девојке углавном из Вуковара и околних градова и места, а на трибинама - мирно.

Успони и падови у спортским резултатима клуба чији живот зависи и од спонзора никада није био праћен поремећеним односима.

Националности на терену нису важне, а девојке се друже и ван терена - без обзира којој етничкој групи припадају.

Њихову причу погледајте у следећој видео репортажи:

Нестајање

Слика празних улица града који данас има упола мање становника него што је имао пре рата враћа сваког у реалност.

„Мислим да нема шансе да Србија и Хрватска икад зарате - то су, нажалост, две старице од 85-90 година које би се можда најрадије ухватиле за гушу, али су толико старе, занемоћале да нема шансе да се то догоди.

Не желим да будем птица-злослутница, али око нас долазе многи млађи и потентнији - и ми не бисмо смели да имамо проблема у односима, јер смо ближи по свему од тих који ће доћи&qуот;, каже градоначелник Вуковара Иван Пенава.

Град, који је само у некадашњем индустријском гиганту „Борову&qуот; запошљавао до 20 хиљада људи, сада увози раднике.

Нове боје за нови живот „Борова&qуот;

Запошљавају се људи са пасошима Босне и Херцеговине, а ове године и први Украјинци стигли су на рад у Вуковар.

Прилику овде траже и људи из удаљенијих крајева света.

Низар Шукри и Абдулкадер Гариб рођени су и одрасли у Сирији, али су у социјалистичкој Југославији завршили студије медицине.

После стицања дипломе стоматолога, Шукри је остао у Хрватској и постао угледни члан заједнице - укључио се и у политички живот кроз ангажман на листи „Моста&qуот;.

Гариб је звање гинеколога понео у Сирију, одакле се вратио на недавном таласу избеглица и запослио у вуковарском Дому здравља где га пацијенти већ другу годину сврставају међу десет најбољих лекара у читавој Хрватској.

Њихове приче пронађите у следећој видео репортажи:

Градоначелник града који нестаје каже да у атмосфери која влада, не може никога кривити што одлази из Вуковара.

„Неки би морали да размисле, ако их брине будућност Срба - ипак су Срби мањина у односу на Хрвате, па ће их и пре нестати.

А није нам то интерес&qуот;, каже Иван Пенава.

„Већи је терет на ономе ко је већина - он има већи маневарски простор и за компромисе, јер може много мање да изгуби.

Можда и има свести какве би кораке требало повући, али нема храбрости&qуот;, поручује Пенавин заменик Срђан Милаковић.

Он каже да се окидач за промене и даље само - чека.

„Сви ми чекамо да се нешто догоди - било би боље и да нешто радимо, али се изгубила критична маса која би могла да изнесе промене јер ти људи нестају, а остају они који су у колотечини.&qуот;

Своје ђаке изван колотечине покушаће да одржи професорка Средње техничке школе Лилијана Радобуљац - сама ће себе описати да никада и није желела да се бави неким другим послом.

„Не можемо сви отићи.

Ако се сви предамо и не будемо градили бољи свет, онда нека нас стварно раселе и дођу неки који знају и могу радити боље.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.28.2019)