Nedovoljan broj mesta u srpskim zatvorima: Kazne koje se nikada ne odsluže do kraja

„Zamislite stan od 100 kvadarata u kom živi pet ljudi. Ali ako u tom stanu niko ne koristi 40 kvadrata, već svi žive u ostalih šezdeset, onda je tesno."

Ovako bivši osuđenik Miloš Simić objašnjava problem prenatrpanosti srpskih zatvora.

Simić, bivši visoki funkcioner u Vladi Srbije, osuđen je zbog zloupotrebe službenog položaja.

Prema izveštaju Saveta Evrope o stanju u evropskim zatvorima za 2017. godinu, Srbija se nalazi među osam zemalja koje se suočavaju sa problemom prenaseljenosti zatvora.

Prema podacima istraživanja, Srbija ima 109,2 zatvorenika na sto raspoloživih mesta u zatvoru.

Ipak, Simić ističe kako je u pitanju „relativno tačan podatak".

„Na taj broj dodajte barem još deset odsto preko, jer se neadekvatni prostori vode kao kapaciteti srpskih zatvora", kaže Simić za BBC na srpskom.

„U njima nema nikoga, dok se osuđenici smeštaju u ostalim prostorijama."

A tesno okruženje u zatvorima prouzrokuje brojne druge probeleme.

Iza rešetaka

U periodu od 2008. do početka 2018. godine, stopa zatvaranja je u Srbiji porasla za 19,5 odsto, navodi se u izveštaju Saveta Evrope.

Nikola Vujičić, istraživač saradnik iz Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja kaže da Srbija nije usamljena u ovom problemu.

„Pitanje prenaseljenosti zatvora ne predstavlja problem samo u Srbiji, već i u dobrom delu evropskih zemalja", kaže Vujičić za BBC na srpskom.

I zaista, tokom istog perioda, stopa zatvaranja u San Marinu je porasla za 186,6 odsto.

U Severnoj Makedoniji ta brojka iznosi 33,6, a u Portugalu 27,5 odsto.

Na kraju 2017. godine, ukupan broj zatvorenika u Srbiji bio je 10.807, što je gotovo identično sa 2016. godinom (10.672).

I dok se Srbija po ovim statistikama nalazi u sredini, u jednoj kategoriji prednjači - broju zatvorenika u odnosu na broj stanovnika.

Prema podacima Saveta Evrope, stopa zatvaranja u Srbiji je 154,4 zatvorenika na 100.000 stanovnika.

To je znatno više od evropske srednje vrednosti koja iznosi 102,5 zatvorenika.

Vujičić ističe da ovakvi podaci pokazuju „da se Evropa okreće alternativama".

Alternativa zatvoru

Visoka stopa zatvaranja ne znači nužno da je stopa kriminaliteta najviša u Srbiji, objašnjava Vujičić.

„Mnogi bi pomislili da je u Srbiji mnogo veći broj krivičnih dela, ali to zapravo nije tako."

Objašnjava da ovakvi podaci samo ukazuju da je kaznena politika u Srbiji takva „da se mi često opredeljujemo za kaznu zatvora tamo gde možda ne bi trebalo da je primenjujemo".

Za razliku od Srbije, kaže Vujičić, većina evropskih zemalja se odlučuje za alternativne kazne kada je reč o lakšim krivičnim delima.

Istovremeno, smatra da bi Srbija trebalo da primeni istu praksu.

„Ne bi trebalo sistem opterećivati takvom vrstom zatvorenika", kaže Vujičić.

„Kazna zatvora je krajnje sredstvo, ali kaznena politika ne bi trebalo da se kreće ka tome da se po svaku cenu izriče kazna zatvora."

Dodaje da je prema istraživanju koje je Institut sproveo u saradnji sa OEBS-om, dokazano da je povrat bio najmanji kod lica kojima je izrečena kazna rada u javnom interesu.

• Zašto istovremeno verujemo i sumnjamo u policiju
• „Viđilante": Kada građani u Srbiji uzmu zakon u svoje ruke

Novi zatvori, bolje brojke?

Ako ne mogu da poprave sliku, mogu li novi zatvori barem da poprave statistiku?

Ministarstvo pravde izdalo je saopštenje povodom izveštaja Saveta Evrope, u kom se osvrće na otvaranje novog KPZ u Pančevu, koji može da primi 500 lica.

U saopštenju se navodi i da je u toku izgradnja KPZ za žene u Požarevcu, kao i da se prave novi objekti u KPZ u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu i Okružnom zatvoru u Leskovcu.

„Uzimajući u obzir da je prošle godine otvoren novi zavod i da su uloženi dodatni napori u unapređenju smeštaja, očekujemo da sledeći izveštaj SE za 2018. godinu bude povoljniji za Srbiju", navodi se u saopštenju Ministarstva pravde.

Iako Nikola Vujičić smatra da bi otvaranje novog zatvora u Pančevu moglo „donekle da poboljša sliku, jer će deo osućenika preći u tu ustanovu", kaže da to ne može da bude dugotrajno rešenje.

„Prenaseljenost je velika u svim zavodima u zemlji i to ne može da se rešava otvaranjem novih zatvora", kaže Vujičić.

Opada jedino smrtnost

Stopa smrtnosti u srpskim zatvorima je gotovo prepolovljena, pokazuju podaci Saveta Evrope.

Sa 60,6 odsto, koliko je iznosila tokom 2015. godine, stopa smrtnosti je spala na 32,4 odsto.

Miloš Simić, koji je u KPZ u Sremskoj Mitrovici proveo četiri, a u zatvoru u Požarevcu nepune dve godine, kaže da stopi smrtnosti doprinose i uslovi u kojima se zatvorenici leče.

„U zatvoru, ako si zdrav, možeš da funkcionišeš. Ako si iole bolestan - ćao zdravo!", kaže Simić.

On sistem zdravstvene zaštite u zatvoru naziva „nepostojećim" i seća se nekih primera tokom njegovog služenja kazne.

„Čovek je u zatvor došao na dve noge. Šest meseci kasnije su mu odsekli jednu nogu, godinu dana kasnije je umro. Zašto? Zato što se posekao na rđu."

„Ako si bolestan možeš da dobiješ antibiotik. Ako si nervozan - lekove za smirenje. To daju na tone", kaže Simić.

Dok je služio kaznu tokom 2017. godine, u KPZ u Požarevcu zabeležena su tri slučaja samoubistva.

„Tačni su podaci o smrtnosti, ali morate praviti razliku između prirodne i nasilne smrti. Ti podaci variraju", kaže Simić.

Kazna koja se nikad ne odsluži do kraja

Ali čak i kada napuste zatvorske prostorije, bivši osuđenici se suočavaju sa velikim problemom i čuvenim pitanjem - šta sad?

Prema rečima Nikole Vujičića, veliki problem je što postpenalna podrška u Srbiji ne funkcioniše.

„Lako je nekoga pustiti iz zatvora, ali ako ta osoba nema program gde će da radi, vrlo lako može da sklizne u kršenje zakona", kaže Vujičić.

Miloš Simić prethodno je bio zamenik ministra trgovine, turizma i usluga, a sada je predsednik nevladine organizacije Treća šansa. Udruženje Treća šansa bavi se zaštitom prava i pružanja pomoći pritvorenicima i zatvorenicima.

Još tokom služenja kazne je drugim zatvorenicima pisao molbe za spajanje kazni i uslovne otpuste, a kaže da mu sada svakog vikenda iz zatvora stigne barem 30 molbi i zahteva.

Simić kaže da osuđenici „nisu prepoznati i ne postoje ni u jednom zakonu, osim u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija".

„Nisu prepoznati kao grupa koja ima pravo da radi. Jedna od stvari koje će bilo koja državna firma tražiti jeste potvrda da niste osuđivani".

„Dakle, ne možete da radite ni u gradskoj čistoći."

Simić kaže da i oni osuđeni na najkraću kaznu zatvora tu kaznu „ne odleže nikad".

„Osuda društva prođe. Naučite da živite sa tim i da se nosite, ali da se ponovo uključite u društvo, da se zaposlite, to je gotovo nemoguće", kaže Simić.

Preko organizacije se trudi da pomogne bivšim zatvorenicima u procesu resocijalizacije.

„Ja imam završena tri fakulteta, mogu da se snađem i snašao sam se. Ali šta je sa ostalima? Ne mogu svi da otvaraju privatne firme."

Ali napredak, makar mali, postoji i određeni koraci se sprovode.

Mreža organizacija za postpenalnu podršku Srbije osnovana je sa ciljem da se bivšim osuđenicima pruži podrška za bolje uklapanje u zajednicu po izvršenju kazne.

Nikola Vujičić dodaje da je projekat podržala Uprava za izvršenje krivičnih sankcija ministarstva pravde.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 04.08.2019)