Недовољан број места у српским затворима: Казне које се никада не одслуже до краја

„Замислите стан од 100 квадарата у ком живи пет људи. Али ако у том стану нико не користи 40 квадрата, већ сви живе у осталих шездесет, онда је тесно.&qуот;

Овако бивши осуђеник Милош Симић објашњава проблем пренатрпаности српских затвора.

Симић, бивши високи функционер у Влади Србије, осуђен је због злоупотребе службеног положаја.

Према извештају Савета Европе о стању у европским затворима за 2017. годину, Србија се налази међу осам земаља које се суочавају са проблемом пренасељености затвора.

Према подацима истраживања, Србија има 109,2 затвореника на сто расположивих места у затвору.

Ипак, Симић истиче како је у питању „релативно тачан податак&qуот;.

„На тај број додајте барем још десет одсто преко, јер се неадекватни простори воде као капацитети српских затвора&qуот;, каже Симић за ББЦ на српском.

„У њима нема никога, док се осуђеници смештају у осталим просторијама.&qуот;

А тесно окружење у затворима проузрокује бројне друге пробелеме.

Иза решетака

У периоду од 2008. до почетка 2018. године, стопа затварања је у Србији порасла за 19,5 одсто, наводи се у извештају Савета Европе.

Никола Вујичић, истраживач сарадник из Института за криминолошка и социолошка истраживања каже да Србија није усамљена у овом проблему.

„Питање пренасељености затвора не представља проблем само у Србији, већ и у добром делу европских земаља&qуот;, каже Вујичић за ББЦ на српском.

И заиста, током истог периода, стопа затварања у Сан Марину је порасла за 186,6 одсто.

У Северној Македонији та бројка износи 33,6, а у Португалу 27,5 одсто.

На крају 2017. године, укупан број затвореника у Србији био је 10.807, што је готово идентично са 2016. годином (10.672).

И док се Србија по овим статистикама налази у средини, у једној категорији предњачи - броју затвореника у односу на број становника.

Према подацима Савета Европе, стопа затварања у Србији је 154,4 затвореника на 100.000 становника.

То је знатно више од европске средње вредности која износи 102,5 затвореника.

Вујичић истиче да овакви подаци показују „да се Европа окреће алтернативама&qуот;.

Алтернатива затвору

Висока стопа затварања не значи нужно да је стопа криминалитета највиша у Србији, објашњава Вујичић.

„Многи би помислили да је у Србији много већи број кривичних дела, али то заправо није тако.&qуот;

Објашњава да овакви подаци само указују да је казнена политика у Србији таква „да се ми често опредељујемо за казну затвора тамо где можда не би требало да је примењујемо&qуот;.

За разлику од Србије, каже Вујичић, већина европских земаља се одлучује за алтернативне казне када је реч о лакшим кривичним делима.

Истовремено, сматра да би Србија требало да примени исту праксу.

„Не би требало систем оптерећивати таквом врстом затвореника&qуот;, каже Вујичић.

„Казна затвора је крајње средство, али казнена политика не би требало да се креће ка томе да се по сваку цену изриче казна затвора.&qуот;

Додаје да је према истраживању које је Институт спровео у сарадњи са ОЕБС-ом, доказано да је поврат био најмањи код лица којима је изречена казна рада у јавном интересу.

• Зашто истовремено верујемо и сумњамо у полицију
• „Виђиланте&qуот;: Када грађани у Србији узму закон у своје руке

Нови затвори, боље бројке?

Ако не могу да поправе слику, могу ли нови затвори барем да поправе статистику?

Министарство правде издало је саопштење поводом извештаја Савета Европе, у ком се осврће на отварање новог КПЗ у Панчеву, који може да прими 500 лица.

У саопштењу се наводи и да је у току изградња КПЗ за жене у Пожаревцу, као и да се праве нови објекти у КПЗ у Сремској Митровици, Пожаревцу и Окружном затвору у Лесковцу.

„Узимајући у обзир да је прошле године отворен нови завод и да су уложени додатни напори у унапређењу смештаја, очекујемо да следећи извештај СЕ за 2018. годину буде повољнији за Србију&qуот;, наводи се у саопштењу Министарства правде.

Иако Никола Вујичић сматра да би отварање новог затвора у Панчеву могло „донекле да побољша слику, јер ће део осућеника прећи у ту установу&qуот;, каже да то не може да буде дуготрајно решење.

„Пренасељеност је велика у свим заводима у земљи и то не може да се решава отварањем нових затвора&qуот;, каже Вујичић.

Опада једино смртност

Стопа смртности у српским затворима је готово преполовљена, показују подаци Савета Европе.

Са 60,6 одсто, колико је износила током 2015. године, стопа смртности је спала на 32,4 одсто.

Милош Симић, који је у КПЗ у Сремској Митровици провео четири, а у затвору у Пожаревцу непуне две године, каже да стопи смртности доприносе и услови у којима се затвореници лече.

„У затвору, ако си здрав, можеш да функционишеш. Ако си иоле болестан - ћао здраво!&qуот;, каже Симић.

Он систем здравствене заштите у затвору назива „непостојећим&qуот; и сећа се неких примера током његовог служења казне.

„Човек је у затвор дошао на две ноге. Шест месеци касније су му одсекли једну ногу, годину дана касније је умро. Зашто? Зато што се посекао на рђу.&qуот;

„Ако си болестан можеш да добијеш антибиотик. Ако си нервозан - лекове за смирење. То дају на тоне&qуот;, каже Симић.

Док је служио казну током 2017. године, у КПЗ у Пожаревцу забележена су три случаја самоубиства.

„Тачни су подаци о смртности, али морате правити разлику између природне и насилне смрти. Ти подаци варирају&qуот;, каже Симић.

Казна која се никад не одслужи до краја

Али чак и када напусте затворске просторије, бивши осуђеници се суочавају са великим проблемом и чувеним питањем - шта сад?

Према речима Николе Вујичића, велики проблем је што постпенална подршка у Србији не функционише.

„Лако је некога пустити из затвора, али ако та особа нема програм где ће да ради, врло лако може да склизне у кршење закона&qуот;, каже Вујичић.

Милош Симић претходно је био заменик министра трговине, туризма и услуга, а сада је председник невладине организације Трећа шанса. Удружење Трећа шанса бави се заштитом права и пружања помоћи притвореницима и затвореницима.

Још током служења казне је другим затвореницима писао молбе за спајање казни и условне отпусте, а каже да му сада сваког викенда из затвора стигне барем 30 молби и захтева.

Симић каже да осуђеници „нису препознати и не постоје ни у једном закону, осим у Закону о извршењу кривичних санкција&qуот;.

„Нису препознати као група која има право да ради. Једна од ствари које ће било која државна фирма тражити јесте потврда да нисте осуђивани&qуот;.

„Дакле, не можете да радите ни у градској чистоћи.&qуот;

Симић каже да и они осуђени на најкраћу казну затвора ту казну „не одлеже никад&qуот;.

„Осуда друштва прође. Научите да живите са тим и да се носите, али да се поново укључите у друштво, да се запослите, то је готово немогуће&qуот;, каже Симић.

Преко организације се труди да помогне бившим затвореницима у процесу ресоцијализације.

„Ја имам завршена три факултета, могу да се снађем и снашао сам се. Али шта је са осталима? Не могу сви да отварају приватне фирме.&qуот;

Али напредак, макар мали, постоји и одређени кораци се спроводе.

Мрежа организација за постпеналну подршку Србије основана је са циљем да се бившим осуђеницима пружи подршка за боље уклапање у заједницу по извршењу казне.

Никола Вујичић додаје да је пројекат подржала Управа за извршење кривичних санкција министарства правде.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.08.2019)