Критика ограниченог ума

Столњак, бео као снег. На њему тацне од порцелана. На тацнама шољице. У шољицама кафа. Поред њих две орошене бочице „Требесхина“ воде. Кафана. Четири стола на маленом тргу. За једним ми, за другим старац у црном и нико више. Старац пуши на чибук, загледан у призор од кога застаје дах. Планина, моћна, гранитна. Надвијена над шћућурену варош. Варош малена. Сиротињска. Ал’ уредна и препуна зеленила. Кафа, мирише. Опија. Довољно јака, довољно густа, довољно